Poslednji rat Lihtenštajna: 80 „do zuba naoružanih“ vojnika krenulo u krvavi boj — vratio se 81
Istorija Kneževine Lihtenštajn usko je povezana s istorijom Kuće Lihtenštajn, štaviše, bez Kuće Lihtenštajn ne bi danas bilo ni istoimene kneževine, niti bi se ta teritorija tako zvala.
Porodica oko koje se vrte prošlost i sadašnjost, a izvesno i budućnost, jedne od najmanjih evropskih država, dobila je svoje ime po zamku Lihtenštajn, koji se nalazi u Donjoj Austriji, i koji je bio u vlasništvu te porodice od 1140. pa do narednog 13. veka, i potom od 1808. do današnjeg dana.
Tokom niza vekova, dinastija je stekla brojne velike posede po Donjoj Austriji, Moravskoj, Šleskoj i Štajerskoj, ali su svi bili podređeni drugim velikim gospodarima, koji su sami bili u imperijalnoj neposrednosti, što znači da između njih i svetog rimskog cara nije bilo nikoga. Kuća Lihtenštajn zbog toga nije imala svoje mesto u Imperijalnoj dijeti, tj. Carskoj skupštini, ali se to promenilo 1699. kupovinom gospodstva Šelenberg i 1712. kupovinom grofovije Vaduz.
Kupljena od grofova Valdburg-Cajl-Hohenem, ova dva gospodstva, koja danas čine teritoriju Kneževine Lihtenštajn, bila su u imperijalnoj neposrednosti, čime je Kuća Lihtenštajn dobila pravo da se nađe u Imperijalnoj dijeti. Zbog toga je sveti rimski car Karlo VI 23. januara 1719. proglasio Vaduz i Šelenberg ujedinjenim gospodstvom, uzdigao ga na rang kneževine i dao mu ime Lihtenštajn. Porodici su ostali i svi ostali posedi (koji će im biti oduzeti tek nakon Drugog svetskog rata, u vezi kojih se još uvek sude, pre svega sa Češkom), ali oni nisu bili u sastavu ove kneževine, koja je već tada postala poludržava.
Država u punom smislu postala je 1806., nakon što je posle raspuštanja Svetog rimskog carstva, tokom Nemačke medijatizacije, za dlaku izbegla pripajanje Bavarskoj i potom postala član Rajnske konfederacije, saveza 16 nemačkih država koji je stvorio pobednički Napoleon. Tokom naredne decenije Francuzi su kneževinu držali i pod okupacijom, ali je ona 1815. sa porazom Napoleona uspela da zadrži nezavisnost i da postane ravnopravni član Nemačke konfederacije, kojom je predsedavao austrijski car.
Tri godine kasnije zbila su se dva bitna događaja: knez Johan I dao je svojoj državi prvi ustav, ograničen u obimu, dok je njegov sin knežević Alojz, budući knez Alojz II, postao prvi član dinastije koji ju je uopšte posetio. Čitavo stoleće im je trebalo da se smiluju da dođu u vlastitu zabačenu državu, budući da su se rađali i umirali uglavnom u Beču; da je vladajući knez poseti čekalo se do 1842., a tek mnogo kasnije su odlučili da se u njoj i skuće.
1862. proglašen je novi ustav, narod je konačno dobio svoje predstavničko telo, skupštinu, mada monarh i dalje u toj zemlji ima velika ovlašćenja, uključujući i pravo veta na svaki zakon, bilo da je donet kroz skupštinu bilo putem narodnog referenduma, kao i ovlašćenje da raspusti vladu ili bilo kog pojedinačnog ministra. I sve to uprkos činjenici da se ustav menjao nekoliko puta u poslednjih 150 godina, poslednji put 2003. kada je narod kneževine zdušno podržao svog monarha a odbacio sve kritike i primedbe Saveta Evrope.
Ali te 1862. Kneževina Lihtenštajn bila je još uvek deo pomenute Nemačke konfederacije, kojom je i dalje rukovodio austrijski car Franja Josif. Zbog pitanja ko će predvoditi nemačke zemlje koje su sanjale o ujedinjenju, došlo je juna-jula 1866. do oružanog sukoba između Carevine Austrije i Kraljevine Pruske, u kojem je deblji kraj izvukla Austrija, koja je zauvek isključena iz Nemačke. Nakon toga je obrazovana Severnonemačka konfederacija na čelu sa Prusima, dok se Austrija reformisala, i da bi smirila Mađare, stvorila Austrougarsku.
To je bio poslednji sukob u kojem je učestvovala Kneževina Lihtenštajn. Knez Johan II udovoljio je zahtevima austrijskog cara da se uključi u sukob, ali samo pod uslovom da brani nemački Tirol, jer nije želeo da ratuje protiv drugih Nemaca. Svojih 80 vojnika poslao je na alpski planinski prelaz Stelvio, na austrijsko-italijansku granicu, za slučaj napada Italije koja je ušla u savez sa Pruskom, a 20 vojnika je ostalo da čuva Lihtenštajn.
Kada se rat završio 22. jula, lihtenštajnska vojska je krenula nazad i bila svečano dočekana kod kuće. Samo je sada, kaže tamošnje narodno predanje, brojala 81 vojnika: u povratku im se priključio neki veseli italijanski oficir za vezu, čija je zemlja Austriji tada preotela Veneto i delove Frijulija. Lihtenštajn — stešnjen između Austrije i Švice, i stoga fizički sprečen da 1871. uđe u sastav Nemačkog carstva pod palicom Pruske — raspustio je 1868. svoju malenu vojsku i proglasio večitu neutralnost. Niko je nikada nije prekršio.
(P. L.)
Video: Srušio se plafon i povredio pacijente: Bizarna nezgoda u bolnici
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Smelic
SMESNO!!!! Za medalju!!!!
Podelite komentar
82 italijan
Imam bas dve flase vina iz njihove vinarije od 2002god, mozda se i pokvarilo jer ne pijem alkohol. 🤷♂️ 🤦♂️
Podelite komentar