Kako je jedna pandemija sprečila obnovu Rimskog carstva, omogućila proboj islama i stvorila Englesku

Gravira doktora Šnabela, kužnog doktora koji je sredinom 17. veka radio u Rimu. Ovo je do tada postala njihova standardna oprema. Foto: Wikimedia Commons/Ifwest

Pre nekoliko dana pisali smo o Justinijanovoj kugi, pandemiji koja je 541—542. opustošila Istočno rimsko carstvo, posebno prestoni mu Konstantinopolj, te većinu lučkih gradova Sredozemlja, kao i Sasanidsko carstvo, a za koju je najverovatnije bila odgovorna bakterija Yersinia pestis, ista ona koja je sredinom 14. veka izazvala „crnu smrt“ i pomor u čitavoj Evropi.

Preporučujemo

Zarazu su, prema onovremenim izvorima, doneli pacovi koji su stigli brodovima iz Egipta, odakle su Romeji, po staroj rimskoj praksi, dopremali žito u svoj glavni grad. Tokom te dve godine stradalo je 40 posto populacije Konstantinopolja, u kojem je živelo pola miliona ljudi, kao i četvrtina svih stanovnika Istočnog Mediterana.

Vizantijski istoričar Prokopije Kesarijski kaže da je na vrhuncu epidemije umiralo 10.000 Carigrađana dnevno; u svakom slučaju je umiranje bilo masovno, čak i ako pretpostavimo da preteruje, te da su savremeni istoričari u pravu kada kažu da je broj bio barem dvostruko manji. Prokopije veli da u jednom trenutku više nije bilo mesta za pokopavanje leševa, da su tela ostavljana napolju, da je ceo grad smrdeo, da često nije bilo ni propisnih sahrana.

U naredna dva veka izbijale su brojne lokalne epidemije ove zaraze, tako da je ukupan broj žrtava verovatno bio između 25-100 miliona ljudi; ova maksimalna brojka predstavljala je polovinu evropske populacije u trenutku izbijanja pandemije, mada nije cela Evropa bila jednako pogođena. Najverovatniji uzrok tome leži u niskom obimu trgovinskih odnosa Romeja sa varvarima, kao i u nerazvijenosti tadašnjih varvarskih delova Evrope.

A Romejsko carstvo se tada, uz Balkan, Anadoliju i Levant, prostiralo i na veći deo severnoafričke obale, veći deo Italije, Sardiniju, Korziku i Siciliju te jugoistočnu obalu Španije. U već pomenutom tekstu bavili smo se Justinijanovim odnosom prema svom stanovništvu, koje nije štedeo; Prokopije piše u svojoj „Tajnoj istoriji“:

„Kada je pomor prošao kroz celi znani svet i posebno kroz Romejsko carstvo, uništivši većinu seoskih gazdinstava i za sobom ostavivši pustoš, Justinijan nije pokazao nikakvu milost prema slobodnim posednicima. Čak i tada, nije se ustručavao da zahteva plaćanje godišnjih poreza, ne samo ono što je morao da plati svaki pojedinac, nego i ono što su bili dužni da plate njegovi preminuli susedi.“

Razlog tome leži u poduhvatima ovog najvećeg od svih istočnorimskih careva. Na stranu veliki graditeljski poduhvati koji su opteretili državnu blagajnu, poput Aja Sofije — Justinijan je vodio skupe ratove protiv Vandala na prostoru drevne Kartagine u Severnoj Africi, protiv Ostrogota u Italiji i Vizigota u Španiji. U trenutku izbijanja pandemije, carska vojska je bila na dobrom putu da povrati čitavo Apeninsko poluostrvo, u čemu će i uspeti 554. godine, ali samo nakratko: već 568. obrušili su se Langobardi, počistili male romejske posade i utemeljili Langobardsko kraljevstvo.

U prvi mah su Vizantincima ostali Rim i Ravena, sa uskim koridorom koji ih je spajao, kao i džepovi drugde, posebno na jugu; ostala su im i ostrva Korzika, Sardinija i Sicilija; ali sve je vremenom izgubljeno. Doduše, ne tako brzo, jer stvari su se često menjale, pa su Romeji uspevali da nakratko čak i povrate neke izgubljene krajeve. Ravenski egzarhat je opstao sve do 751., kada je s njim izgubljen i Rim, a u neodređenom trenutku tokom 9-10. stoleća i Mletačka republika je postala, barem de fakto, nezavisna. Poslednji vizantijski posed na krajnjem jugu, Katepanat Italija, izgubljen je 1071. posle uspešne normanske opsade Barija.

Na krajnjem zapadu kontinenta, u decenijama koje su usledile nakon pandemije, i Vizantijska Španija je pod naletima Vizigota postupno gubila komad po komad tla, da bi konačno nestala sa karte 624. Nakon toga, Romejima su ostala Balearska ostrva, ali samo nominalno, kao što su do tada samo nominalno držali čak i Sardiniju i Korziku.

Istočno rimsko carstvo oko 550. godine za vreme vladavine cara Justinijana. Foto: Wikimedia Commons/Jniemenmaa/ARTE

Naravno, ne mogu se svi ti događaji svesti na Justinijanovu kugu, mnogo je tu faktora bilo u igri, ali činjenica je da je u odsudnom trenutku sredinom 6. veka — kada je Italija trebalo da posluži kao odskočna daska kojom će „Rimsko“ carstvo obnoviti vlast nad Galijom, a jugoistočna španska obala nad Iberijom — kuga u toj meri oslabila Vizantiju, strašno je depopulisala i ekonomski unazadila, da ova nije više bila sposobna za takav megalomanski poduhvat.

Da do kuge nije došlo, ko zna šta bi se desilo! Možda bi, samo možda, da je romejskim vladarima pošlo za rukom da vrate u okrilje carstva Galiju i Španiju, istorija Zapada bila potpuno drugačija. U nekoj meri bi svakako bila drugačija; ali bez Franačkog kraljevstva sa jedne strane Pirineja i bez Vizigotskog s druge, bukvalno se celokupna istorijska pozornica menja, a sa njom se menja i „scenario“ koji svi vrlo dobro znamo.

Na ovom mestu moramo pomenuti i da je ova pandemija vrlo verovatno odigrala bitnu ulogu u arabljanskom proboju, do kojeg je došlo svega nekoliko generacija kasnije, i koji je do sredine 8. veka stigao duboko u današnju Francusku. Istina, između Justinijanove kuge i uspona islama prošlo je stotinak godina, ali u toj meri depopulisana Vizantija nije mogla da se obnovi u tako kratkom periodu; primera radi, Evropi, koja je sredinom 14. veka izgubila 30-60 odsto populacije zbog „crne smrti“, trebalo je 200 godina da se vrati na pređašnje stanje (gradu Firenci je to pošlo za rukom tek u 19. veku).

Druga stvar, Justinijanova kuga pokosila je i Persiju kojom su vladali Sasanidi, mada ne znamo tačno u kom obimu. Ona je takođe stradala pod naletom muslimanskih vojski u 7. veku, čak i gore od Vizantije (budući da je nestala sa karte sveta), a da sve bude interesantnije, neposredno pre toga, ova dva kugom oslabljena carstva vodila su iscrpljujući međusobni rat za dominaciju nad prostorom kojim su Arabljani potom olakšano ovladali: Levantom, Severnom Afrikom i jugozapadnom Azijom.

Rekosmo maločas da nije čitava Evropa bila pandemijom u toj meri pogođena, te da je najverovatniji uzrok geografske ograničenosti niski obim trgovine Romeja sa varvarskim delovima Evrope. Međutim, ključno je ovde „u toj meri pogođena“, pošto je kuga nije u potpunosti zaobišla; pored toga, treba imati u vidu da za vizantijske gubitke imamo pisane dokaze, koji drugde nedostaju zbog niže stope pismenosti, pa se oslanjamo na mali broj dokumenata i posrednih tragova.

Anglosaksonski šlem pronađen 1939. u jednoj grobnici u mestu Saton Hu. Datiran je na prvu polovinu 7. veka, a čuva se u Britanskom muzeju u Londonu. Foto: Wikimedia Commons/British Museum/Joyofmuseums

Tako se pretpostavlja, da je Justinijanova kuga omogućila učvršćivanje i produbljivanje anglosaksonskog prisustva na ostrvu Britanija, budući da je tokom 550-ih došlo do snažne njihove ofanzive protiv Brita. Da je ova zaraza opustošila u izvesnoj meri i te krajeve, znamo zbog toga što je oko 547. preminuo Mailgun ap Kadvalon, kralj kraljevine Gvined, jedne od nekoliko velških državica. Zapis iz tog vremena kaže da je umro od posledica „žute kuge iz Rosa“.

Narednih godina je kuga poharala i Irsku, a razlog zbog čega su tobože Anglosaksonci bili pošteđeni ove napasti leži u trgovini: veze romanizovanih Brita sa Galijom i drugim krajevima bili su čvršći, a i njihove su naseobine bile urbanije i time pogodnije za širenje kuge. Mnogi stručnjaci ovo osporavaju, navodeći da je čak i minimalni kontakt na tom ostrvu morao biti dovoljan za prenos zaraze, a minimalnog kontakta je svakako bilo; drugo, to što ne znamo za pomor u anglosaksonskim krajevima može biti samo posledica veće spremnosti britskih autora da o tome ostave zapise.

Međutim, čak i ako su obe populacije proporcionalno isto prošle, Anglosaksonci su bili brojniji, pa im je epidemija mogla olakšati proces osvajanja, naseljavanja i utvrđivanja dominacije, što je imalo trajne geopolitičke posledice kojih tada niko nije mogao da bude svestan. Tada su, naime, udareni temelji buduće Engleske, koja će se kovati u vatrama vikinških pohara, koje su dovele do Danelaga (danske okupacije severa i istoka zemlje), koji je uzročno-posledično izazvao Normansku invaziju 1066.

Ali faktor kuge, koliko god bio značajan, ni ovde ne može biti jedini u igri: ovakva pandemija ima tumbe-efekat, odnosno, kadra je da prevrne „sve tumbe“ i da stvori potpuno nove uslove i okolnosti u kojima ljudi i njihove zajednice deluju. Pandemija ima snagu da najmoćnijeg baci na kolena, a najslabijeg uzdigne na tron. Ima snagu i da moćnog učini još moćnijim. Sve zavisi od snalažljivosti, onoga što danas zovemo kriznim menadžmentom, a što teoretičari zavera nikako da shvate: onaj ko iz ove pandemije izađe kao pobednik, nije ju izazvao. Niko ju nije izazvao, ona je posledica slučaja, nasumičnog niza događaja, interakcije između prirode i ljudskog društva. Ne, onaj ko iz ove pandemije izađe kao pobednik, samo je najokretniji.

(P. L.)