Svaki put kad Tokio dobije Letnje olimpijske igre, ljudski rod se nađe na ivici ponora

Suvenirska zastavica izrađena za nikad održane Letnje olimpijske igre u Tokiju 1940. godine. Foto: Wikimedia Commons/Daderot

Munjevita brzina kojom se svetom širi novi koronavirus označen kao COVID-19, broj njime izazvanih smrtnih slučajeva koji se svakodnevno uvećava i zadaje sve veću brigu nemom i zapanjenom čovečanstvu, koji je doveo do svetskoratovskih mera kao što su masovna samoizolacija i obustavljanje svih sportskih takmičenja u Evropi i Severnoj Americi, čak i u tradicionalnoj Engleskoj kojoj je fudbal utkan u sve pore društva, kulture i lokalnih zajednica — navelo je mnoge na razmišljanje o Letnjim olimpijskim igrama koje bi se u periodu od 24. jula do 9. avgusta trebalo da održe u najvećem gradu na svetu, Tokiju.

Preporučujemo

Trebalo. To je u ovom trenutku ključna reč, zato što, bez obzira na izjavu portparola MOK-a Marka Adamsa da je doneta odluka da se Igre održe kako je planirano i predviđeno, bude li globalna pandemija, koju SZO proglasila prethodnih dana, paralisala čitavu planetu, a sve ide ka tome, o Olimpijskim igrama više niko neće ni razmišljati, niti će o njima biti govora. U trenutku dok ovo pišemo, sam Japan već ima 734 slučaja obolelih od koronavirusa sa 21 smrtnim ishodom (ispravka: tokom pisanja ovog teksta broj se povećao na 804 sa 22).

Pritom, već postoje slučajevi i brojnih zaraženih sportista; čak i da zdravi sportisti mogu da se nadmeću u praznim dvoranama i na planski polupraznim stadionima, pitanje regularnosti i zasluženosti tako osvojenih medalja biće upitno. Dakle, održavanje Igara u Tokiju je pod velikim znakom pitanja. U trenutku kada se čovečanstvo bori sa smrtonosnim virusom, kada su životi miliona ljudi ugroženi, može li se uopšte sportski nadmetati? Nije to samo praktično i mentalno pitanje, već pre svega etičko. Životi ljudi moraju da budu na prvom mestu.

Stadion „Meidži Džingu“ koji je trebalo da bude glavni sportski objekat nikada održanih Letnjih olimpijskih igara u Tokiju 1940. godine. Foto: Wikimedia Commons/Arne Müseler / arne-mueseler.com / CC-BY-SA-3.0

Interesantno, ovo je drugi put da se to dešava Tokiju. Prvi grad koji je dobio organizaciju Letnjih igara pa bio sprečen da dočeka sve sportiste sveta bio je Berlin 1916.; jasno vam je da do tih Igara nije došlo zbog izbijanja Prvog svetskog rata. Berlin je drugu šansu dobio 1936., kada je ispunio sva očekivanja MOK-a i postavio brojne standarde, vezano za koje se danas i preteruje, zbog ljudske sklonosti za čudnovatostima i kuriozitetima (Igre održane u Los Anđelesu četiri godine ranije bile su podjednako važne; u svakom slučaju, berlinske ne bi bile tako grandiozne da LA nije već postavio potpuno novu lestvicu uz koju bi se trebalo peti).

Budući saveznik Trećeg rajha, Japanska carevina, konkretno Tokio i Saporo, na iznenađenje mnogih, jer nikada ranije ta čast nije ukazana ne-zapadnim gradovima, posle Letnjih i Zimskih igara u Berlinu i Garmišu, dobili su naredne. Japanska diplomatija se četiri godine unazad nadmetala s Barselonom, Rimom i Helsinkijem, a nije nemoguće ni da je svemu kumovao Hitlerov uticaj na Pjera de Kubertena, tada već bivšeg čelnika MOK-a ali oca modernog olimpizma sa ogromnim uticajem; to je spekulacija (zašto bi Hitler išao protiv Musolinija?), ali stoji da je Ribentrop sa japanskim kolegama uspostavio dublji kontakt još 1935., da su novembra 1936. sklopili Antikominternski pakt, i konačno septembra 1940. i sa Italijom i Trojni.

Glavni stadion tokijskih Igara trebalo je da bude „Meidži Džingu“, u vlasništvu šintoističkog hrama Meidži, koji je kasnije korišćen za Igre 1964. i na kojem se danas igra bejzbol, i profesionalni i univerzitetski; sagrađen je 1926., današnji kapacitet mu je 31.805 (tada je verovatno bio i veći zbog stajaćih mesta), a ima i pomoćni stadion koji prima 5.600 gledalaca. Olimpijsko selo je bilo predviđeno da se gradi u parku Kinuta, čuvenom po cvetanju trešanja, napravljen je raspored i štampan na četiri jezika, mesečnici i posteri su štampani i distribuirani na sve strane sveta, počelo se već sa gradnjom i nekih drugih objekata, sklapali su se ugovori sa hotelima, turističkim agencijama, avio-prevoznicima...

Specijalne desantne snage Japanske carske mornarice tokom Drugog kinesko-japanskog rata, u avgustu 1937. Foto: Wikimedia Commons/「世界画報　日支大事變號・第四輯」, 第十三巻第十二號, 國際情報社, 昭和十二年/Takabeg

... sve dok 7. jula 1937. nije izbio Drugi kinesko-japanski rat, ili preciznije rečeno, vojna invazija Japanske carevine na Republiku Kinu iz pravca okupirane Mandžurije, tj. marionetskog Mandžukua. Pitanje izvodljivosti održavanja Olimpijskih igara u takvim okolnostima odmah se postavilo i u japanskom parlamentu, ali su isprva i civilne i vojne vlasti očekivale da će otpor Kineza biti munjevito skršen.

To se nije desilo. Japanci su na početku ostvarili ogromne uspehe, osvojena je i republikanska prestonica Nanking, ali je rat uskoro došao u pat-poziciju, napori obe strane su se intenzivirali, intenzivirajući time sukob, pa su mnoge zemlje počele da zahtevaju izmeštanje Igara, a neke da čak razmatraju i mogućnost bojkota. Već početkom 1938. umnožio se broj japanskih parlamentaraca koji su dovodili u pitanje, ne samo održavanje Igara, već njihovu pripremu u ratnim uslovima. Posebno ako se ima u vidu da je vojska, praktično odmetnuta od civilne vlasti, postavljala sumanute zahteve, poput onoga da se objekti grade od drveta jer metal treba za front; a možda vojska nije bila ni posebno naklonjena ideji Olimpijskih igara, kao jednom načelno mirotvoračkom pokretu.

Uprkos takvom razvoju unutrašnje diskusije, Olimpijski komitet Japana je na konferenciji MOK-a u Kairu marta meseca 1938. uveravao svoje kolege da će Tokio i Saporo biti spremni i sposobni da organizuju Igre; Drugi svetski rat još uvek nije počeo, bojno polje je bilo na ograničenom prostoru, ma koliko velikom, i nije bilo razloga da se sumnja u održivost cele zamisli. Barem ne logistički; ceo svet je međutim doživljavao Japance kao agresore u Kini, počinioce strašnih pokolja, i pitanje bojkota ne bi bilo nimalo naivno.

Zvanični poster neodržanih Letnjih olimpijskih igara u Tokiju 1940. Foto: Wikimedia Commons/Wada Sanzō/The Organizing Committee of the XIIth Olympiad, Report of the Organizing Committee on its Work for the XIIth Olympic Games of 1940 in Tokyo until the Relinquishment, Tokio 1940, p. 114.

Zakonodavci su se napokon u julu te godine okupili da bi razmotrili to pitanje, kao i pitanje Svetske izložbe koja je takođe 1940. trebalo da se održi u Tokiju. Svetska izložba je odložena, ali pošto tako nije moglo sa Igrama, one su otkazane, uz iskazivanje namere da se, kada okolnosti ponovo dozvole, Tokio nanovo kandiduje. Koiči Kido, ministar-čuvar Pečata cara Japana i carev bliski savetnik, rekao je, „Kada mir ponovo bude vladao Dalekim istokom, možemo tada pozvati Igre u Tokio i iskoristiti tu priliku da narodima sveta dokažemo šta je pravi japanski duh“. Tokio je tu priliku dobio i iskoristio 1964. (interesantno, da se Kubanska raketna kriza 1962. nije onako povoljno završila, a bili smo na ivici nuklearnog rata i globalne katalizme, ni te Igre ne bi bile održane), a Saporo 1972. godine, kada je postao ne samo prvi azijski grad u kojem su organizovane ZOI, već prvi van Evrope i SAD.

Nakon toga, MOK je odlučio da Igre dodeli Helsinkiju, koji je bio drugoplasirani kandidat, ali očigledno im nije bilo suđeno: ne samo što je Nemačka izvršila invaziju na Poljsku 1. septembra 1939., nego je, mnogo važnije za Helsinski, 30. novembra Sovjetski Savez pokrenuo Zimski rat protiv Finske, zbog Staljinovih imperijalističkih poriva. Da su Igre u Helsinkiju tada održane (kao što će biti 1952.), olimpijski plamen prošao bi i kroz našu zemlju, tačnije kroz Niš, Beograd i Novi Sad; da je ostao Tokio, da nije bilo nikakvih ratova, jedna je od opcija bila da Nemci za te potrebe naprave avion „Meseršmit Me 261 Adolfin“, maksimalnog dometa 11.034 kilometra bez dopune goriva, kako bi se plamen iz Berlina, u koji bi iz Olimpije stigao na uobičajeni način, preneo do Tokija.

Zanimljivo je pomenuti da je Tokio juna 1940. bio domaćin trodnevnih Istočnoazijskih igara (koje ne treba mešati sa Dalekoistočnim igrama, održavanim od 1913. do 1938. i otkazanim zbog rata u Kini), koje su organizovane u čast 2600. godišnjice uspostave Japanskog carstva od strane cara Džinmua, utemeljitelja njihove carske dinastije. Uz domaćina se nadmetalo još pet zemalja: marionetski Mandžukuo, Tajland, Filipini (američka teritorija, kasnije nezavisna država), Havaji (američka teritorija, kasnije savezna država) i — Republika Kina, tačnije, režim Vanga Đingveja koji se predstavljao kao Republika Kina, a koji su u Nankingu uspostavili Japanci sa ciljem da se pred kineskom i međunarodnom javnošću prikažu u boljem svetlu, da legitimizuju rat i delegitimizuju legalni režim Čanga Kaja Šeka (sa ratnom prestonicom u Čungkingu), kako bi s njim potom mogli s boljih pozicija da pregovaraju.

(P. L.)