Najsmrtonosniji vazdušni napad dogodio se pre tačno 75 godina: Za par sati ubijeno je 100.000 ljudi

Gde god da se okrenula, osmogodišnja Harujo Nihej iz Tokija videla je plamen. Bombe koje su ispustili Amerikanci prouzrokovale su vatrena tornada, koji su bili toliko intenzivni da su usisali dušeke iz kuća i bacili ih na ulicu zajedno sa nameštajem i ljudima, piše CNN.

- Plamen ih je progutao i pretvorio ih u vatrene kugle - rekla je Nihej, koja sada ima 83 godine.

Devojčica je spavala kada su bombe počele da padaju na Tokio, koji je tada većinom imao drvene kuće, zbog čega je morala da pobegne iz doma u kojem je živela sa roditeljima, starijim bratom i mlađom sestrom.

Dok je trčala niz ulicu, vreli vetrovi bacali su sve na njih. Na kratko je pustila očevu ruku, a u tom trenutku odnela ju je masa ljudi koja je takođe bežala. Dok se vatra približavala, Nihej se našla na raskrsnici u Tokiju, vrišteći i tražeći oca. Stranac ju je tada zagrlio kako bi je zaštitio od plamena. Dok je masa ljudi trčala svuda oko nje, devojčica je završila na zemlji.

Kad su Nihej konačno izvukli iz gomile ljudi, ugledala je njihova tela obojena u crno. Neznanac koji ju je štitio bio je njen otac. Nakon pada na zemlju, od vatre su ih zaštitili ugljenisani leševi koji su im bili do članaka.

Bilo je to rano jutro 10. marta 1945. godine i Nihej je upravo preživela najsmrtonosnije bombardovanje u ljudskoj istoriji.

Te noći više od 300 američkih B-29 bombardera bacilo je 1.500 tona bombi na japansku prestonicu, ubivši 100.000 Japanaca, većinom civila, dok je milion ljudi povređeno.

Broj ljudskih žrtava te noći premašio je atomska bombardovanja Hirošime i Nagasakija kasnije te godine, gde je u početnim eksplozijama poginulo oko 70.000 ljudi, odnosno 46.000 ljudi, prema američkom Ministarstvu energetike.

Uprkos velikoj destrukciji Tokija, u japanskoj prestonici danas ne postoji javno finansiran muzej koji bi službeno obeležio 10. mart. Dok je savezničko bombardovanje Drezdena u Nemačkoj u februaru 1945. pokrenulo snažnu javnu raspravu što se tiče taktike napada na civilno stanovništvo, na 75. godišnjicu bombardovanja Tokia uticaj i nasleđe japanskih vazdušnih napada ostaju uglavnom nepoznati.

Horor koji je Nihej videla i doživela te noći bio je početak serije vazdušnih napada bombom na Tokio od strane vazduhoplovnih snaga SAD između februara i maja 1945. godine.

Iako je američki predsednik Frenklin Ruzvelt poslao poruke svim zaraćenim vladama, apelujući da se suzdrže od "neljudskog varvarstva" bombardovanja civilnog stanovništva prilikom izbijanja rata u Evropi 1939, do 1945. godine, politika se promenila.

U rano jutro 10. marta, dok su Japanci spavali u svojim drvenim kućama, prvi bombarderi iznad Tokija započeli su pet setova bacanja zapaljivih kasetnih bombi.

Harujo Nihej je i ranije preživela američko bombardovanje Tokija, ali kada ju je otac probudio dok je napolju još bio mrak, vikao je da je ovaj napad drugačiji.

Morali su odmah da izađu iz kuće i odu u sklonište. Sve oko njih je gorelo, deca su dozivala roditelje.

- Bebe su gorele na leđima roditelja - prisetila se Harujo. I životinje su gorele.

Razaranje izvršeno u Tokiju 10. marta samo je ojačalo Amerikance. Sledeći napadi na japansku prestonicu bili su 14. i 18. aprila, i 24. i 26. maja.

Ubijeno je još desetine hiljada ljudi, a bombe su padale na veće gradove Nagoju, Osaku i Kobe. Američki bombarderi onda su prešli na manje gradove, pogađajući čak 58 njih, prema zvaničnoj istoriji.

Leto 1945. godine bilo je teško na Nihej. Ona i njena porodica preživeli su napad i selili su se od porodice do porodice. A onda je u avgustu objavljeno da će kralj Hirohito direktno govoriti japanskom narodu. Njena porodica okupila se oko radija kako bi čuli njegov glas.

Hirohito nikada nije upotrebio reč predaja ili poraz, ali je rekao da je "neprijatelj počeo da koristi novu i najokrutniju bombu" i Japan će morati da prihvati zahteve svojih neprijatelja da spasi zemlju.

Nihej nije marila za poraz Japana.

- Nisam marila da li smo pobedili ili izgubili sve dok više nije bilo bombardovanja - imala sam osam godina - ni na jedan način mi to nije bilo bitno - rekla je ona.

(A. M.)