Avanture bivšeg srpskog četnika u francuskoj „Stranačkoj legiji“ za vreme Kraljevine SHS

Davno su minula vremena kada je francuska Legija stranaca bila misteriozna oružana formacija; o njoj danas znamo mnogo, veo tajnosti je skinut, ako ne u potpunosti, a ono u dovoljnoj meri da priča o njoj nema više istu primamljivost kakvu je nekada imala. Posebno što se tokom proteklih tridesetak godina dramatično uvećao broj ljudi sa ovih prostora koji tamo otišli i vratili se, da pričaju o svojim iskustvima; maltene svako od nas zna barem nekoga ko se borio u redovima Legije.

Ali pre devet decenija to nije bio slučaj, posebno što su ondašnji ljudi bili lišeni naših savremenih oblika komunikacije, pa je i protok informacija bio vrlo ograničen i sputan nedemokratičnošću radija i štampe, kojima većina pristupa pasivno, na onom kraju koji prima podatke, a ne na kraju koji ih odašilje. Možemo samo da pretpostavimo kakvo je uzbuđenje zavladalo među pustolovno nastrojenom delu čitalaštva beogradskog dnevnika „Vreme“, kada se u subotu 31. decembra 1932. pojavio intervju sa čovekom koji se baš bio vratio iz „Stranačke legije“, kako su je onda nazivali, pre nego što se ustalila sadašnja varijanta prevoda, koja je više u duhu francuskog originala.

Već tada, piše „Vreme“, bilo je mnogo više naših ljudi u Legiji nego što se mislilo, ali se o njima malo znalo, delom iz gorenavedenih razloga, delom što su pristupali pod lažnim imenima. Radomir Vasović iz Gornjeg Milanovca, Rudničanin, prijavio se u Novom Sadu, potpisao ugovor na pet godina, i primio lažni mađarski identitet da bi lakše prešao granicu: postao je Janika Šandor, a njegov prijatelj Slavko Jovičić — Perinac Bile. Vasović je već imao borbeno iskustvo: kao vrlo mlad se početkom Velikog rata prijavio kao dobrovoljac u četnike, brzo dopao bugarskog zarobljeništva, pobegao, preko Belasice prebacio kod Italijana, i uskoro ponovo bio zarobljen od strane bugarske konjice, skupa sa 200 italijanskih saboraca.

Radomir Vasović, bivši pripadnik francuske Legije stranaca, na slici u „Vremenu“ krajem 1932. godine. Foto: Public domain/unilib.rs, „Vreme“ 1932.

Ovoga puta nije bilo bekstva; tek se posle rata vratio kući, i ne znajući šta će sa sobom, a željan avanture, željan da „vidi sveta“, posle razgovora sa nekim prijateljem iz Užica, koji mu je o Legiji pričao hvalospeve koje su njemu drugi pričali, kako se živi lepo i lako — prelomio i odlučio da okuša sreću. Put ka Marselju vodio ga je preko Istanbula (tada je kod nas još uvek u neformalnom kontekstu preovladavao naziv „Carigrad“, koji je postepeno prešao u upotrebu u striktno istorijskom kontekstu; ali u ovom tekstu koristi se u savremenom), u kojem je proveo kraće vreme; u najvećoj francuskoj luci primio je premiju od 500 franaka koja se izdavala svakom novom legionaru na osnovu ugovora, ali je novac brzo spiskao, pa se kasnije pokajao.

Po rečima novinara „Vremena“, „ovaj čovek, sa jako naglašenim vilicama i markantnim crtama“, i sa „toliko blagosti u očima kad o svemu ovom priča“, uskoro je prebačen u Alžir, gde je obuku prošao u gradu Sidi-Bel-Abesu, a prvi okršaj doživeo u Sidi-El-Aršu, prilikom svoje prve stražarske dužnosti. „Disciplina je surova. Ali šta da se radi? Tako i mora da bude! Jedino na taj način može da se održi moral u toj vojsci. U borbi na Skuri protiv Abd el Krima, hvatali smo se za gušu sa Arapima. To je bio jedan od najtežih trenutaka“, govorio je Vasović.

Govorio je i da je život ondašnjeg legionara bio neprestano ugrožen i van borbe, verovatno više nego što je to danas slučaj; uostalom, taj zaključak se sam nameće ako se imaju u vidu pojedinosti izrečenog, recimo, da se često dešavalo da u nekoj od uličica bezbrojnih alžirskih i marokanskih mahala osvane leš legionara, koji je tokom noći posle provoda zalutao gde ne treba, i kojeg su Arapi preklali. Na bežanje nije ni pomišljao; pričao je da Arapi prime svakog begunca, sakriju ga, nahrane, budu najljubazniji, a onda, kad se najmanje nada, oplačkaju ga bukvalno do gole kože, sve sa njega skinu, i tako ga nagog predaju Legiji, koja im je uredno plaćala 25 franaka za dostavljanje svakog begunca.

Pripadnici francuske Legije stranaca u Maroku 1920. godine. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 102-00720 / CC-BY-SA 3.0

Bežanje Špancima značilo je isto tako samo vraćanje natrag, pa je ovaj prekaljeni begunac od ropstva odlučio da izdrži do kraja, čak posle isteka ugovora i da ga produži. Zanimljivo, postao je u nekom trenutku seiz (konjušar) komandanta Nikole, Crnogorca, koji nikada nije hteo da sa Vasovićem jednu reč srpskog progovori, uvek mu se obraćao na francuskom, striktno po propisu.

„Proveli smo dve godine u Maroku u stalnim borbama. Kratak odmor, pa opet borba. Vrate nas natrag da nas spreme. Tu su se dešavala česta ubistva stražara. Arapi imaju običaj da se privuku stražaru, goli golcati, sa nožem u zubima. Telo im je sasvim namazano zejtinom, tako da se kliže ako ga ovaj uhvati za ruku. U ovakvim susretima najčešće podlegne stražar mada je bolje naoružan“, pričao je.

Kao što rekosmo, produžio je ugovor na još godinu dana, pod uslovom da rok služi u Siriji, želeći promenu i da vidi nešto novo. Neko vreme je boravio u Bejrutu (koji je bio sastavni deo Mandata za Siriju i Liban, poverenog Francuskoj od strane Društva naroda), potom u Alepu, naposletku u Raki kod Eufrata, gradu koji je u periodu 2014—2017. služio Islamskoj državi kao prestonica. Šest mirnih meseci proveo je na nekom jezeru između Rake i „Derezora“ (on ga je tako nazvao, ili ga je novinar tako zapisao; u pitanju je Dajr ez-Zaur, najveći grad današnje istočne Sirije), da bi zatim prešao u Damask, ali ne zadugo.

„Jednoga dana preneli su nas najhitnije u Rabad, prestonicu sultana Apraša. Druzi su počeli napadati sasvim iznenada. Jedna naša tvrđava bila je opkoljena (verovatno misli na tvrđavu Adžlun u istoimenom gradu u današnjem Jordanu, koju nazivaju i Kalat ar-Rabad; prim. nov). Bataljon Senegalaca, koji je poslat u pomoć, napadnut je bio od Druza baš u trenutku kada se odmarao. Senegalci su bili desetkovani. Druzi su zarobili jednog kapetana i dva topa.

Pripadnici francuske Legije stranaca u Maroku 1920. godine. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 102-00721 / CC-BY-SA 3.0

Ujutro su poslali parlamentara, jednog malog dečka, koji je pozvao tvrđavu da se preda. Ova je bila još dobro snabdevena hranom i municijom, i nije ni mislila na predaju. Onda su Druzi prisilili kapetana da bombarduje tvrđavu. Jedan top bio je pokvaren; sa drugim topom počeo je kapetan da bombarduje svoje drugove. Naravno da je gledao koliko god je moguće da što više premašuje. Ubrzo mu je nestalo municije. Mi smo stigli blagovremeno, i posle kratke bitke, u kojoj su mitraljezi imali mnogo posla, uspeli smo da oslobodimo drugove u tvrđavi.

Kapetan, kada se vratio, pričao nam je da su Druzi tražili od njega da puca pomoću đuladi koja će biti sastavljena od baruta i krpe. On je našao da je to sjajna zamisao. Naravno da u tome nisu uspeli, na veliku radost kapetanovu. Inače, moram da naglasim da su Druzi prilično glupi. Ta se njihova glupost najbolje ogledala u njihovom ponašanju prema tanku. Oni su imali često običaj da naš tank, koji nam je prenosio hranu i municiju, opkole i otpočnu da ga udaraju motkama. Pokušavali su isprva da pucaju na njega, ali su se brzo uverili da ništa ne mogu. Naravno da im ove motke nisu ništa pomogle; tank je i dalje lenjo milio. S vremena na vreme on bi se samo zaokrenuo i smrvio po desetak Druza, kao što ih je uništavao i vatrom iz mitraljeza“, pričao je Radomir Vasović.

Tri puta odlikovan, prešao je u bolničare, a novinaru najavio da će se vratiti u Aziju da živi, na Bliski istok, koji mu se izgleda osladio, jer je kao razlog naveo ljude, koji su „mnogo prostosrdačniji“; čekao je samo da mu se rođeni brat vrati iz Francuske, gde radi, jer neko mora da se brine o njihovoj majci u Gornjem Milanovcu. Na pitanje novinara, da li će ponovo u Legiju, odmahnuo je glavom: „To ne! Dosta mi je bilo! Mada tamo ima divnog drugarstva, ipak ne mogu više. Čovek se stalno oseća kao za vreme rata.“ Da li je Radomir Vasović ispunio naum, da li se vratio ili trajno nastanio, priženio, promenio identitet, ostavio potomstvo koje danas migrantski luta Evropom, ili se bori za Bašara, ili islamiste — ne znamo. Malo je verovatno, ali nije nemoguće.

(P. L.)