Kafa je piće revolucionara: Kako je ovaj napitak srušio čitava carstva i zauvek izmenio tok istorije

Istorija čovečanstva je popločana idejama kojih su se umni ljudi dosetili uz šolju kafe. Čarls II Stjuart, kralj Engleske, Škotske i Irske iz 17. veka, slao je špijune u londonske kafedžinice, kako bi doznao o kakvim temama ispredaju intelektualci i narod, pribojavajući se za red i mir u svom kraljevstvu.

U doba prosvetiteljstva, mislioci i učenjaci poput Voltera, Rusoa i Isaka Njutna su redovno diskutovali o filozofiji uz kafu.

Preporučujemo

Štaviše, kafei Pariza su služili kao utočišta revolucionara krajem 18. veka. Upravo tamo su skovani planovi o jurišu na zatvor Bastilju, koji je, zauzvrat, pokrenuo Francusku revoluciju i, na taj način, zauvek izmenio tok istorije.

Evo kako je izgledao put kafe od egzotičnog napitka do okidača istorijskih događaja.

Prva kafedžinica otvorena je u Osmanskom carstvu

S obzirom na to da je alkohol bio zabranjen poklonicima islamske vere, pa kafane nisu bile dozvoljene, kafedžinice su se pokazale kao veoma dobro mesto za okupljanje naroda. Tamo su imali priliku da se druže i razmenjuju ideje. Bila su to pristupačna mesta, gde je svima bio dozvoljen ulaz, bez obzira na društveni status, što se nije dopalo svima.

Istanbulski kvart Fatih Foto: Wikimedia Commons/lccn.loc.gov/Fæ

Sultan Murat IV je 1633. označio ispijanje kafe kao prekršaj vredan smrtne kazne. Njegovog brata i ujaka su pogubili janičari, koji su redovno pravili racije u kafedžinicama. Murat IV je toliko bio predan svojoj misiji da ukine konzumaciju kafe, da se i sam prerušavao i odlazio u kafedžinice Istanbula. Koga god bi zatekao, obezglavljivao je svojim sečivom teškim 45 kg, piše History.

Sukob engleskog kralja sa kafedžinicama

Prva kafedžinica u Londonu otvorena je 1652. Do tada je britanska kultura bila veoma kruta i hijerarhijski podređena. Ideja da su na mestima gde se ispija kafa svi jednaki bila je korenita promena. Njihova posebna odlika su bili zajednički stolovi, preplavljeni novinama i pamfletima. Tu bi zasedali posetioci i polemisali o aktuelnim dešavanjima. Kako objašnjava istoričar Markman Elis, kafedžinice su pokretale vesti u Londonu tokom 18. veka.

Kralj Čarls II Stjuart, koji je vladao tokom 17. veka, je bio pogotovo paranoičan da se protiv njega kuje zavera, jer je njegov otac, kralj Čarls I, pogubljen tokom Engleskog građanskog rata. Nije mu se dopadala ideja da se njegovi podanici okupljaju kako bi razgovarali o politici. Izdao je proglas 1672. koji se ticao širenja lažnih vesti, a odnosio se delom i na odlazak u kafedžinice. U jednom trenutku, kraljev državni sekretar je tamo počeo da šalje i špijune. Kulminacija se dogodila 1675, kada je naređeno zatvaranje svih kafedžinica u Londonu. Ova kraljeva odluka bila je na snazi svega 11 dana.

Kafedžinice postaju "Univerziteti za jedan peni"

Meštani Oksforda su ih prozvali tako zbog toga što je posetilac za kafu koja košta jedan peni dobijao i priliku da učestvuje u intelektualnim razgovorima i kritičkim debatama. Stalni posetilac ovakvih mesta je bio i Isak Njutn, koji je, jednom prilikom, u kafedžinici izvršio disekciju delfina na stolu.

Njutn je rado diskutovao uz kafu Foto: Wikipedia/Dr. Manuel

Pruski kralj objavljuje rat kafi

Fridrih Veliki, pruski kralj iz 18. veka, toliko je omrznuo kafu, da je pokušao da zabrani njenu konzumaciju u potpunosti. Odustao je od ove namere, jer je uvideo da bi zabrana tako omiljene robe koštala njegovo kraljevstvo. Ipak, svaki trgovac kafom morao je da se registruje, mada su dozvolu za distribuciju dobijali isključivo prijatelji dvora. Fridrih je, čak, uposlio bivše vojnike da pohode ulicama, kako bi pronašli pojedince koji nezakonito prže kafu.

U jednom svom pismu se osvrnuo na svoj prezir prema ovom napitku, istakavši da bi njegova zabrana ponovo privikla ljude da piju pivo, te da je ono zdravije od kafe. Nakon smrti Fridriha Velikog, stvari su se vratile u normalu i kafedžinice su zaživele.

Kafa i početak Američkog rata za nezavisnost

Kafa se smatrala patriotskim napitkom u britanskim kolonijama koje su prethodile nezavisnim Sjedinjenim Američkim Državama. U vreme pred revoluciju, u tamošnjim tavernama se kafa služila uz čašicu nekog alkoholnog pića. Pogotovo je značajna taverna „Zelenog zmaja” u Bostonu, kojoj je nadenut nadimak „Uporište revolucije”, jer su tamo često sastančili Sinovi slobode, politička grupa američkih patriota čiji su postupci, konkretno Bostonska čajanka 1773, doveli do izbijanja rata za nezavisnost 1775.

U jednoj njujorškoj taverni, tokom 1780-ih, okupljali su se trgovci, koji su se tamo organizovali sa ciljem da zasnuju Banku Njujorka.

Pariški kafei kao izvorišta slobodne misli 

Kafei u Parizu su negovali društvenu jednakost, pa su bili savršeno stecište republikanskih težnji u osvitu Francuske revolucije. Upravo iz jednog pariškog kafea su se čuli prvi pokliči da se izvrši juriš na zatvor Bastilju. U doba prosvetiteljstva, mislioci poput Rusoa, Didroa i Voltera su se okupljali u kafeima, da razgovaraju o filozofiji i umetnosti.

U vremenu koje usledilo nakon Francuske revolucije, pisci i mislioci nastavljaju da se okupljaju u kafeima. Dolazili su čak iz inostranstva, od Ernesta Hemingveja, do Frensisa Skota Ficdžeralda. Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr su razvijali svoje filozofske misli sedeći baš za stolovima kafea.

(N. I.)