Srbi i Bugari se 1913. borili i slikali kao braća pod turskim Jedrenom, pre nego što su se zakrvili

Srpska artiljerija tokom bugarsko-srpske opsade Jedrena 1912-1913. godine. Foto: Wikimedia Commons/digital.nb.rs

„Onaj koji dokaže nemogućnost postignuća ideala Balkanskog saveza dokazao je i neminovnu pogibiju balkanskih država“, rekao je Velčo Velčev, istaknuti bugarski političar s početka 20. veka, u jednom razgovoru sa srpskim novinarom Dušanom Šijačkim, nakon izbijanja Carinskog rata između Kraljevine Srbije i Austrougarske monarhije 1906., do kojeg je došlo zato što se Beograd drznuo da sa Sofijom zaključi carinski savez.

Preporučujemo

Ova dalekovida tvrdnja Velča Velčeva izneta je, prema tome, sedam godina pre nego što su srpski predsednik Ministarskog saveta Milovan Milovanović i njegov bugarski kolega Ivan Gešov potpisali sporazum koji je predvideo podelu sporne Makedonije, čime se, činilo se, zauvek rešila nesuglasica između dva naroda, i praktično omogućilo formalno obrazovanje šireg Balkanskog saveza, koji će tokom druge polovine 1912. i prve polovine 1913. godine poraziti Osmansko carstvo i napokon ga (privremeno doduše) istisnuti iz Evrope (o prerano preminulom Milovanu Milovanoviću, koji nije doživeo da vidi plodove svoje državničke setve, već je Telegraf.rs pisao).

Vrhunac srpsko-bugarske saradnje svakako je bila uspešna Opsada Jedrena, prve osmanlijske prestonice u Evropi, koja je toj svrsi služila do Pada Carigrada 1453. Mada je opsedanje Jedrena bilo u prvom redu bugarski ratni poduhvat, pošto se nalazio u njihovoj teritorijalno-interesnoj sferi, srpska vojska nije imala mali udeo u srećnom ishodu te bezmalo petopomesečne bitke, mada je bugarski bez sumnje znatno veći; sam dolazak Srba značajno je podigao moral Bugara, da ne pričamo o konkretnom vojnom doprinosu, ponajviše tome što smo došli sa teškom opsadnom artiljerijom francuske proizvodnje, koja je bugarskoj vojsci nedostajala.

Izvorni naslov ove fotografije glasi: „Naši pod Jedrenom: Srpska konjica sa svojim gostom bugarskim pukovnikom“. Nastala je tokom Opsade Jedrena, verovatno negde u široj okolini, početkom 1913., tokom Prvog balkanskog rata. Foto: Unilib.rs/„Balkanski rat u slici i reči“, br. 40

Srba je pod Jedrenom bilo cirka 47.000, oko toga se slažu i naši i bugarski izvori, ali Bugari svoj broj umanjuju, to jest, Bugari kažu da ih je bilo 126.000, a mi 153.700; strani izvori pominju svega 106.423 bugarska vojnika (navodeći i precizniji broj naših od nas samih: 47.275). U svakom slučaju, Bugara je bilo od dva do tri puta više nego Srba, ali to čak i nije bilo važno, jer smo mi pod Jedrenom bili svojevoljno, to uopšte nije bio deo sporazuma kojim je obrazovan Balkanski savez.

Pisao je list „Balkanski rat“ o uslovima pod kojima su se srpski pešadinci i artiljerci borili pod Jedrenom: „Bez malo pola godine su hrabre naše trupe timočke i dunavske divizije provele pod najtežim okolnostima u opkopima i zemunicama ispred Jedrena koga su onomad posle trodnevne krvave borbe junački na bajonet uzeli. Može se reći, da je položaj naših jedrenskih boraca bio najteži i najnepovoljniji...“.

Konjici je bilo nešto lakše: „Pored dve pešadijske divizije mi smo pod Jedrenom imali i dva puka divizijske konjice, koja se odlično pokazala i sve postavljene joj zadatke sjajno izvršila na potpuno zadovoljstvo svoje komande, koja je bila u rukama Bugara. Oba puka naše divizijske konjice, dunavska i timočka sastavljena su od dobrih konja i dobrih junaka. Sve su to najbolji, najnaočitiji i najbogatiji naši domaćini, koji su pred braćom Bugarima dostojno reprezentovali ovaj otmeni rod oružja. Kako u opsadi Jedrena konjica nije mogla uzimati jačeg učešća naša konjica je bila pridodata pod bugarsku komandu i bila je vrlo uspešno upotrebljena pri razoružavanju turskih sela u Trakiji i progonjenju turskih razbojničkih četa koje su se tamo pojavile [...] Naša konjica bila je pred Jedrenom naš ponos i ona je bila prva, koja je ušla u oslobođeno Jedrene i učinila nam tu čast, da je u Jedrene unela kao prvu — srpsku zastavu“.

O onome šta se dešavalo neposredno nakon što su bugarska 2. armija i delovi srpske 2. armije dana 26. marta 1913. zauzele grad, nećemo sada pričati, jer ne želimo da kvarimo slike pred vama: one govore o saradnji dva naroda, kakva se nikada više nije ponovila, jer je sve ono nakon bratskog zaposedanja Jedrena bilo puko sejanje zle krvi; ove fotografije i pad neosvojivog Jedrena govore o neograničenim mogućnostima te saradnje, a ukazivanje na to je mnogo razboritije od uobičajenih evokacija krvavih uspomena. O tome kako smo se klali stalno se govori; hajdemo, za promenu, da govorimo o tome kako smo se grlili.

Izvorni naslov ove fotografije glasi: „Naši pod Jedrenom: Srpska konjica u društvu Bugara“. Nastala je tokom Opsade Jedrena, verovatno negde u široj okolini, početkom 1913., tokom Prvog balkanskog rata. Foto: Unilib.rs/„Balkanski rat u slici i reči“, br. 40

Našim osvajačima Jedrena

Vojislav Ilić Mlađi, izvorno potpisan kao Srđa Zlopogleđa

Hajdete natrag! Na toj crnoj njivi

Koju ste rälom topovskim razrili,

Dosta ste krvi potocima lili!

Vreme je, da se odmorite i vi!

Da li ste živi ostali u boju

Ili vas listom mogile pokriše

Ili vas srce i ne vuče više

Doći u lepu otadžbinu svoju?

Videti opet oca, seju, brata,

I staru majku, punu nespokoja,

I suznu ljubu i dečicu, koja

Pitaju tužno: „Gde li je to tata?“

Kraj svoga starog ognjišta sedeti,

U svetlom krugu, uz pesama zvuke

I, nakon svega, ponovo uzeti

Dečicu svoju u krvave ruke?

Na njive, željne, i znoja i rada,

Sa rälicom oštrom radosno otići

Svrstati brazde, pa onda obići

Rojeve zlatne i svilena stada?

Proći kroz zabran, nad kim se nadvukò

Zastor od lišća? Kroz seoce belo

I votnjak mali, što se sav obukò

U svoje cvetno, blistavo odelo?

Hajdete natrag! Dalje vaše nije!

O, deco naša, o, ratnici smeli,

Dosta ste drugom lavorove pleli!

Vreme je, da se setite Srbije!

(P. L.)