Kako su regent Aleksandar Karađorđević i Vudro Vilson jedan drugom čestitali Novu 1918. godinu

Tajms skver: Doček Nove godine u Njujorku. Foto: Tanjug/AP

Nova godina je postepeno i stidljivo, tokom prošlog veka, izašla iz senke Božića i postala ono što predstavlja danas: globalni praznik i povod za terevenku, povod za onesvešćivanje od alkohola, za bezgranično i nesputano veselje, povod za odbrojavanje, povod za davanje i primanje najlepših želja, i tako dalje. Ponegde, posebno u bivšim socijalističkim zemljama, upravo je Nova godina vreme kada se razmenjuju pokloni, mada je to još uvek u većem delu hrišćanskog sveta prerogativ Roždestva, nedelju dana pre ili posle 1. januara, u zavisnosti od toga koji kalendar koristi crkva kojoj pripadate.

Naravno, što ste stariji, Nova godina vam znači sve manje, planovi „za novaka“ sve su prostiji, nema više visokih očekivanja ni od „najluđe noći“ (koja zna da bude luda samo ako baš ništa ne očekuješ i ništa posebno ne planiraš) a kamoli od naredne godine, postaje vam noć između 31. decembra i 1. januara kao i svaka druga, tek pojačani vikend, neznatno posebniji, u smislu da je veća verovatnoća da ćete iskoristiti priliku da se proveselite, popijete, pojedete, i poželite najbližima sve najbolje, pošto se broj u kalendaru dramatično menja, najčešće samo poslednja od četiri cifre koje označavaju godinu, ređe dve, još ređe tri, ako živite na prelazu između dva veka, a najređe četiri, ako živite na prelazu između dva milenijuma.

U tom smislu, čovek se starenjem sve više bliži onom doživljaju Nove godine kakav su imali ljudi u prošlosti; tranzicija od malo bitnog dana do ovoga što imamo danas odvijala se postepeno, verovatno je počela u 19. stoleću, ali to što njena proslava nije nekada imala današnji status i nije toliko bitna u vremenskom kontekstu povoda za ovaj tekst — za vreme Velikog rata nije bilo ni primereno išta slaviti, posebno ne nama, čija je država, poput belgijske, bila van vlastite zemlje, u egzilu. Nema se šta slaviti dok ljudi umiru po Zapadnom, Istočnom i Solunskom frontu, na obe strane, dok velika većina našeg naroda grca pod čizmom austrougarskog i bugarskog okupatora.

Regent Aleksandar Karađorđević oko 1915. godine. Foto: Wikipedia/Bain News Service

Ali, ima se šta lepo poželeti (konačna pobeda!), kako na planu tzv. običnog čoveka, tako i na planu „neobičnog“ čoveka. Ako si kralj, ili naslednik prestola, u vremenu rata, lepe želje razmenjuješ sa vladarima sebi savezničkih država, to se zove diplomatija, pa je tako regent Aleksandar tokom druge polovine januara 1918. po novom kalendaru sve najbolje poželeo američkom predsedniku Vudrou Vilsonu, kojem smo ime tada transkribovali kao „Vudrov“. (Inače, novi kalendar tada još uvek nije bio u zvaničnoj upotrebi u Kraljevini Srbiji, u nju će ući tek 15. januara 1919. po starom, odnosno 28. januara po novom, nakon što je 10. januara izglasan Zakon o izjednačavanju starog i novog kalendara.)

Naravno, ova međusobna razmena čestitki između srpskog i američkog vladara zanimljiva je imajući u vidu odnose između Srbije i SAD od početka devedesetih godina do danas; ne u smislu da smo mi ostali isti a oni se promenili, niti u smislu da smo se mi promenili a oni ostali isti, već u smislu da su savezništva i neprijateljstva vrlo fluidna, da nisu večna ni u kakvom obliku (što, recimo, pokazuje i primer ondašnjeg ruskog savezništva sa Engleskom i Francuskom, o čemu smo već pisali), i da je to vrlo važna istorijska lekcija koju nikako da naučimo.

(Nazvali smo maločas prestolonaslednika vladarom, mada je kralj Petar još uvek bio živ, zato što je Aleksandar de fakto već bio vladar. Naime, nekoliko dana pre Sarajevskog atentata juna 1914, kralj Petar je na njega preneo svoja kraljevska ovlašćenja, navodno zbog bolesti a zapravo zbog pokušaja Crne ruke da tog proleća izvrši nešto što bi se mirne duše moglo nazvati pokušajem vojnog puča, budući da su primorali Petra da raspusti legalno izabranu Pašićevu vladu, koja je imala većinu u skupštini, nakon čega je došlo do intervencije ruske vlade i francuskih kreditora, pa je Pašić opstao, a Petar morao da se povuče. Ti događaji su još uvek u znatnoj meri obavijeni velom misterije.)

Kako je to izgledalo? Šta je srpski regent Aleksandar Karađorđević poželeo američkom predsedniku Vudrou Vilsonu, a kojim je biranim rečima ovaj njemu uzvratio? Čitaoci „Velike Srbije“ na Solunskom frontu su početkom poslednje ratne godine, tačnije u ponedeljak 8. januara po starom kalendaru, odnosno 21. po novom (pretpostavljamo da se razmena poruka odigrala dva-tri dana ranije), mogli pročitati sledeću prepisku dva dostojanstvenika:

Predsednik SAD Vudro Vilson 1919. godine. Foto: Wikipedia/Harris & Ewing

(Napomena: Tekst, kao i uvek, prenosimo u integralnoj verziji. Dakle, tačno onako kako je napisan, u skladu sa ondašnjim govorom i ondašnjim pravopisom, ili nedostatkom istog.)

Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Naslednik Prestola Aleksandar, povodom katoličke Nove Godine, uputio je sledeću čestitku Predsedniku Američkih Sjedinjenih Država:

»Predsedniku Republike,

Vašington.

Koristim se sa radošću ovom prilikom da Vam ponovim izraze zahvalnosti Moje i celoga Naroda Srpskoga na besmrtnim principima pravde koje ste Vi proklamovali i na velikim simpatijama i plemenitoj pomoći, koju ukazujete Mojoj zemlji. Gajim nepokolebljivu nadu da će dragocena saradnja, koju će Sjedinjene Američke Države ukazati Saveznicima u toku ove godine, snažno ubrzati slom zajedničkih neprijatelja i time ostvariti ideal pravde, čiji ste Vi plemeniti tvorac i koji ima da donese sobom eru za ceo kulturni svet. U toj nadi izjavljujem Vam Moje najbolje želje za sreću u novoj godini i gajim najživlje želje za sreću velikoga američkog naroda.

Aleksandar.«

Na tu čestitku, Predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Gospodin Vudrov Vilson, odgovorio je sledeće:

»Njegovom Kraljevskom Visočanstvu Nasledniku Prestola

Duboko sam ganut Vašom čestitkom o Novoj Godini. Ja Vas uveravam da je Vlada Američkih Sjedinjenih Država, u očekivanju ostvarenja te pomoći, rešena na ukazivanje iste koliko u želji da pomogne jedan potlačeni narod, toliko i da ostvari naše planove da potpuno slomimo prusku vojnu autokratiju. Dozvolite Mi da Vam zahvalim na Vašoj cenjenoj čestitki i da Vam izjavim čvrsto uverenje Naroda Američkog, da će napori, izvršeni u godini koja nastupa, doneti slobodu, narodnu autonomiju, poštovanje prava svih naroda i trajan mir.

Vudrov Vilson.«

(P. L.)