20 godina je trajao jedan od najgorih zločina: 5.000 dece je ukradeno i prodato bogatašima u SAD

Niko ne zna, a čini se i nije preterano zainteresovan da zna, tačan datum kada je zatvoreno Društvo za decu u Memfisu. Ono što je poznato je da se to dogodilo pre 69 godina, krajem novembra ili početkom decembra i da se kuća u kojoj se "društvo" nalazilo sada zove "kućom horora".

Iako je gašenjem ovog Društva za decu možda ono i otišlo u zaborav, do tada je promenilo živote više od 5.000 dece. Nezamislivi užas ovog mesta i danas odjekuje i to ne zato što su ta deca bila siročad ili zlostavljena, već zato što su ukradena.

Malo poznata priča privukla je pažnju autorke Lize Vingejt kada je na kanalu Diskaveri pogledala epizodu "Smrtonosna žena" o Džordžiji Tan.

- Pitala sam se da li je sve tačno ili je možda senzacionalizam na televiziji. Počela sam da kopam. Morala sam da znam više - rekla je ona za Insajder.

Rezultat toga bila je knjiga "Dok još nismo bile vaše", izmišljeno svedočenje iz sirotišta ispričano iz ugla 12-godišnje Ril Fos. Knjiga je objavljena 2017. i dalje je u vrhu najprodavanijih u svetu.

- Ljudi bi pisali ili slali mejlove i govorili da je ta knjiga o njihovoj majci ili su pisali da misle da su oni jedna od ukradenih beba - navela je Vingejt.

20 godina krađa

Više od 20 godina, Džordžija Tan je vodila Društvo za decu u Tenesiju, gde su ona i razrađena mreža ljudi kidnapovali i zlostavljali decu kako bi ih prodali bogatim usvojiteljima uz veliku dobit.

Njena omiljena šema je bila vožnja kroz osiromašene četvrti, biranje najlepše dece, a zatim im je nudila vožnju u svom crnom luksuznom automobilu. Jednom kada su deca bila unutra, obično više nikada nisu videla svoje porodice.

Tanova je iskoristila nedostatak regulacije oko usvajanja da bi proširila svoje planove, oslanjajući se na očaj potencijalnih roditelja da ih ućutka.

Prema izveštajima sačinjenim nakon zatvaranja kuće, mnoga deca su umrla dok je o njima "brinula" Tanova. Oni koji su uspeli da prežive još se bore sa njenom surovošću i pohlepom.

Tokom 2018, podstaknuta interesovanjem za njenu knjigu, Vingejt je organizovala okupljanje za decu iz kuće, uz pomoć koleginice Džudi Kristi. Ove jeseni, okupljanje se dogodilo i drugi put.

Da bi ispričao priču o kući, Insajder je razgovarao sa nekoliko preživelih, od kojih su neki proveli ceo život pokušavajući da shvate ko su. Insajder je takođe imao uvid u opsežnu arhivu biblioteke u Memfisu o društvu i izveštaje istražitelja koji su dokumentovali tamošnje strahote.

Prvo je pokušala da "posao" razvije u Misisipiju, ali je onda pobegla odatle

Bula Džordž "Džordžija" Tan rođena je 1891. godine u Filadelfiji u Misisipiju. Dobila je ime po svom ocu, sudiji, i nadala se da će krenuti njegovim stopama kada je u pitanju pravo.

Umesto toga, njen otac je to zabranio, a ona je nastavila da gradi karijeru u socijalnom radu, jedno od retkih društveno prihvatljivih pozicija za ženu takvog statusa.

Prvo je počela da radi u Misisipiju, ali je ubrzo dobila otkaz zbog neprimerenog uklanjanja dece iz osiromašenih domova, bez ikakvog razloga. Otputovala je u Teksas, gde se veruje da je usvojila svoju ćerku 1922.

Kasnije, 1943. godine usvojila je En Etvud Holinsvort, ženu za koju se veruje da je bila dugogodišnja partnerka Tanove. U to vreme bilo je uobičajeno da istopolni parovi koriste usvajanje odraslih kao sredstvo prenosa imovine ili nasledstva.

Tanova se onda preselila u Memfis, gde joj je otac zbog svojih političkih veza obezbedio novi posao, kao sekretarka u Društvu za decu 1922. godine.

Već do 1929. godine postala je izvršna direktorka društva.

Sali Brendon je jedna od samo nekoliko usvojenih osoba koja se i dalje seća Tanove.

- Bila je okrugla dama koja je nosila naočare i malu torbicu. Sećam se da je bila stroga, teška žena - rekla je ona za "Insajder".

Brendon i njena dva brata su razdvojena i prodata. Sa svojom plavom kosom i plavim očima, trio je bio savršen plen za Tanovu. Ona je koštala blizu 2.700 dolara, što bi u današnjoj vrednosti bilo 40.000 dolara.

Njen plan poklopio se sa naglim porastom broja porodica koje žele da usvoje decu

Tokom 1900-ih i 1910-ih, formalizovana usvajanja bila su prilično retka, ali dokom dvadesetih godina usvajanje je počelo da se predstavlja kao prečica do društvenog poboljšanja. Prema jednoj reklami Nacionalnog udruženja za pronalaženje domova, usvajanje bi "smanjilo razvode, razbojništva, ubistva i kontrolisalo rađanje, napunilo bi crkve i uradilo pravi misionarski posao u zemlji i inostranstvu, razmenjujući imigrante za Amerikance i zaustavilo neke od puteva koji vode u rat".

Ova nova perspektiva pomogla je da posao Tanove počne da raste. Potražnja za usvojenim novorođenčetom porasla je posebno među zaposlenim, uspešnim ženama.

Tanova je proračunato pristupila i ciljala je na bogate i slavne, koji su plaćali premijske cene za usvojenu decu. Glumci, autori i zabavljači, među kojima su Dik Pauel i Džun Alison, Lana Tarner, Prl S. Bak, Smajli Barnet i guverner Njujorka Herbert Leman, svi su usvojili ove bebe. Džon Kraford usvojila je bliznakinje Keti i Sindi 1947. godine.

Mreža korumpiranih socijalnih radnika, policajaca, lekara, advokata i sudija

Krađa dece nije bio mali posao sa strane. Tokom 21 godine Tanova je vodila Društvo za decu i veruje se da je zaradila preko milion dolara od uzimanja i prodaje dece - oko 11 miliona dolara danas. I sve to nije uradila sama.

Njena razrađena mreža zahtevala je veze i brzo se povezala sa E.H. "Bos" Krampom koji je bio političar u Tenesiju. Ponudio joj je zaštitu u zamenu za "bakšiš".

Da bi kidnapovala i krijmčarila svoje žrtve, Tanova je morala da plaća mrežu socijalnih radnika, policajaca, lekara i advokata. Neki su otimali decu u njeno ime iz škola, crkvi i sa igrališta. Ponekad je i sama Tanova nudila porodicama lekarsku ili drugu vrstu pomoći. Govorila im je da može decu da im odvede u bolnice i da neće tražiti novac, ali ako pođu i roditelji onda će dobiti visok račun.

Dobijala je dojave o deci koja idu sama, deci koja se vraćaju iz škole. Sedala bi u kola i kretala po njih.

Tanova je takođe sarađivala i sa lokalnim sudijom koji joj je pomagao u "nabavci" dece, posebno siromašnih samohranih majki ili udovica.

Usvajanje se obično događalo noću, kako neko nešto ne bi posumnjao ili postavljao previše pitanja.

Htela je siromašne

Norma Su i nejno petoro braće i sestara kidnapovani su iz dvorišta u januaru 1943. godine.

Tanova ih je uvukla u svoj crni automobil i pitala decu da li žele da se provozaju. Za decu se ova žena nije činila pretnjom.

- To su bila siromašna deca koja možda nikada nisu videla kola - rekla je ćerka Norme Su Pegi Konicer.

Tanovoj je neko dojavio da su deca sama. Majka im je bila u bolnici.

- Moja majka je imala osam godina kada se to desilo, znala je ko je njena porodica i svoje ime - navela je Virdžinija Vilijamson, druga Normina ćerka.

Norma i njena braća i sestre u domu su bila tri meseca, gde su prisiljavana na rad.

- U suštini, ona i njena sestra su morale da jure i brinu o bebama, da menjaju pelene i tako to - rekla je Konicer.

Norma i njena sestra blizakinja su jedine od njih šestoro koje su ostale zajedno. Usvojila ih je porodica iz Filadelfije.

- Mami je žena koju su upoznali rekla da je ona njihova nova mama. Rekla je: ne, nisi. Od tog trenutka mama je odbijala da prihvati novu porodicu - ispričala je Vilijamson.

Za to vreme, Tanova je radila na sledećim žrtvama.

Izmišljala priče o deci kako bi bila primamljivija

U fajlove ukradene dece dodavane su izmišljene priče kako bi ona bila "primamljivija" na tržištu. U njima se pisalo o tome da dolaze iz dobre porodice i da su im majke mlade i veoma atraktivne. Očevi su opisivani kao inteligentni.

Tanova je za Normu i njenu sestru rekla da su mlađe, odnosno da imaju 6 godina, da bi ih neko "više želeo". Obično je deci menjala broj godina ili veru imena pre usvajanja.

Debi Branko je usvojena pod imenom Ketrin Šreder, i prebačena u porodicu u Nju Džersiju kada je bila stara samo nekoliko dana.

- Išla sam u hebrejsku školu, ali sam posle saznala da uopšte nisam Jevrejka. Ko zna šta sam? - rekla je ona.

Ukoliko bi roditelji, biološki ili usvojitelji, postavljali previše pitanja, Tanova im je pretila hapšenjem ili oduzimanjem dece. Čak je bila poznata i po tome što je vraćala u svoje okrilje decu čiji usvojitelji nisu isplaćivali novac na vreme.

Džen Tapia je jedan od očeva čije je dete oteto. Dok se on borio u Drugom svetskom ratu, njegov sin je uzet nekoliko trenutka nakon rođenja. Njemu i njegovoj ženi Fransin bilo je potrebno 47 godina da se spoje sa sinom Robertom.

Do tridesetih godina je zahvaljujući ovoj tehnici Tanove, Memfis imao najviši nivo smrtnosti odojčadi u SAD.

Robert Tejlor je advokat koji je sačinio izveštaj o ovom slučaju.

- Shvatili smo da su u mnogim slučajevima bebe uzete... samo nekoliko sati stare i odnesene u domove oko Memfisa, gde su bili bez lekarske nege - naveo je on.

Njegov izveštaj pokazao je da je 1945. negde između 40 i 50 dece umrlo za samo četiri meseca u sirotištu i da su bebe zbog dizenterije "padale poput muva".

Deca su zlostavljana i fizički i seksualno.

Konačan kraj

Tenesi je 1949. godine dobio novog guvernera Gordona Brauninga. U septembru 1950. godine je održao konferenciju na kojoj je otkrio sve o Tanovoj šemi i zaradi.

Tanova je umrla tri dana kasnije nakon što je pala u misterioznu komu zbog nelečenog raka materice.

Nedugo zatim je sudija Kamila Keli, koja je blisko sarađivala sa njom, podnela ostavku u tišini, te je te godine i zatvoren dom u kom su se godinama događali užasi.

Bezbedan dom za decu nije nađen sve do novembra i decembra, a za ovaj slučaj nikada niko nije odgovarao pred zakonom.

Oni preživeli, ako su danas živi, ljudi su u godinama. Svoje detinjstvo i ranu mladost proveli su tragajući sa mnogim odgovorima. Neki od njih uspeli su u svojoj nameri da pronađu svoje biološke roditelje. Neki to nikada nisu.

(Telegraf.rs/N. Z.)