Kako je jedan Francuz pre skoro 104 godine opisao srž srpsko-francuskog bratstva

Srpski vojnici se na Krfu kupaju u moru, izvesno tokom proleća—leta 1916. godine dok je trajao njihov oporavak na tom grčkom ostrvu, posle Albanske golgote. Foto: velikirat.nb.rs/Risto Šuković

Nakon sloma Kraljevine Srbije tokom jeseni 1915. godine, posle udružene nemačko-austrougarske ofanzive na našu zemlju i udara Bugara s boka (pre nego s leđa, mada „s leđa“ zvuči dramatičnije i godi našoj visokomoralnoj fetišizaciji samih sebe), već tokom oporavka vojske, na Krfu i po francuskim i italijanskim posedima, mahom u Severnoj Africi, institucije srpske države i vojske, kao i brojne druge civilne institucije, smestile su se tokom prve polovine 1916. u Solunu.

Preporučujemo

Očekivalo se, da će se srpska vojska uskoro pridružiti svojim saveznicima na novoobrazovanom frontu, do čijeg je stvaranja došlo prenamenom franko-britanskih trupa koje su se tu iskrcale krajem leta prethodne godine i čiji je prvobitni zadatak bio da stupe na tlo Kraljevine Srbije i pomognu nam da na sopstvenom tlu odbijemo atak sa severa; ali oni su okasnili, a mi smo se, zbog siline nemačkog učešća, slomili brže nego što se očekivalo, pritom je onaj pomenuti napad Bugara presekao komunikaciju Niš—Skoplje—Solun, pa smo morali da se povlačimo preko Albanije i Crne Gore i sve se bilo zakomplikovalo.

Da će Solun biti odskočna daska i sigurna luka bilo je jasno i pre pada Srbije, budući da je ondašnja srpska Makedonija bila u njegovom zaleđu, pa je deo našeg dobrostojećeg građanstva tamo pobegao i pre sloma zemlje, većinom žene, deca i starci, ali i poneki hrabri muškarac, spreman da zbog otadžbine proguta prezir okoline, znajući će joj u budućnosti više značiti živ nego mrtav. Elem, tako je već sredinom aprila meseca 1916. u drugom najvećem grčkom gradu osnovan list „Velika Srbija“, čiji naziv možda danas sugeriše ekspanzionističke težnje, ali ima bitno drugačije prvobitno značenje, pošto ovde epitet „velika“ ne znači u spoljašnjem smislu već unutrašnjem, slično kao kada biste za nekoga rekli da je „veliki zvezdaš“ ili „veliki partizanovac“.

Srpski vojnik tokom Velikog rata na švajcarskoj razglednici. Foto: velikirat.nb.rs

Prvi broj „Velike Srbije“ izašao je u Solunu 8. aprila po starom kalendaru, to jest 21. tog meseca po novom, upravo u vreme kada se počelo s masovnim prebacivanjem srpskih vojnika sa Krfa na front, prvo u vojne logore na Halkidikiju pa tokom juna i jula na borbene položaje, sve u francuskoj organizaciji i njihovim brodovima, bez ijednog incidenta, odnosno potopljenog plovila.

Broj 11 ovog lista izašao je 20. aprila po starom, odnosno 3. maja po novom kalendaru, i na drugoj strani doneo članak „Srpsko-francusko bratstvo“ od Pjera de Laniksa, francuskog novinara koji je tokom Balkanskih ratova bio dopisnik „Nove francuske revije“ (franc. Nouvelle Revue Française), istorijski izuzetno važnog časopisa osnovanog 1909. od strane kasnijeg nobelovca pisca Andrea Žida, pozorišnog reditelja Žaka Kapoa te pisca i novinara Žana Šlumbergera (časopis, u kojem su svoje prve radove objavljivali ljudi poput Malroa i Sartra, i dalje postoji). „Velika Srbija“ ga naziva „sekretarom Jugoslavije i piscem velikog dela »Jugoslavije«“, a mi njegov članak prenosimo u integralnoj verziji.

„Da li su Srbi i Francuzi obični saveznici, narodi koje je danas približila jedna politička potreba, i koja će ih sutra odvojiti? Ja mislim da između tih dveju rasa postoji nešto mnogo dublje.

Jedan hrvatski poslanik, koji se sada nalazi u Francuskoj napisao je u listu »Tana«: »Jedan moj mladi zemljak, Toma Gorički iz Virovitice, vojnik u pešačkom puku »Legije Stranaca« došavši na odsustvo u Pariz posetio me je i pričao: Čim je buknuo rat, ja sam se prijavio kao dobrovoljac; medalju sv. Đorđa koju vidite na mojim prsima, dao mi je ruski Car, kao i svima mojim zemljacima koji su se odlikovali u borbi. Kako smo mi Jugosloveni pomešani sa Česima to Francuzi ne znaju koliko nas ima na njihovom frontu. Pobeda Francuza će biti naša pobeda, jer će njena prva posledica biti raspad Austro-Ugarske, oslobođenje i ujedinjenje sa vaskrslom Srbijom«.

Primer savezničke saradnje na Solunskom frontu: italijanski kapetan, ruski poručnik, srpski pukovnik, francuski poručnik i grčki žandarm. Foto: Wikimedia Commons/le Miroir numéro 151, page 1

Dok se Srbi spremaju za nove borbe, njihova braća po rasi beže ispod nemačkog ropstva i dolaze da se tuku sa srpskom vojskom ili pod francuskom trobojkom, ili pod slavom uvenčanom zastavom ruskoga Cara. Naši neprijatelji su hteli da izazovu raspru između Hrvata i drugih Slovena — ali su jugoslovenska deca učinila svoj izbor. Iz Amerike gde ima preko milion južnih Slovena, da su sa velikih zborova u Picburgu (po, u međuvremenu standardizovanom pravopisu, „Pitsburg“; prim. nov), Klivendku (to jest, Klivlendu; prim. nov) i dr. velikim varošima, Hrvati, Srbi i Slovenci poslali hiljadama dobrovoljaca u Evropu. Drugi mnogobrojniji rade u fabrikama municije za saveznike. Nemački i austrijski agenti učinili su hiljadu pokušaja da izazovu štrajkove, atentate, jugoslovenstvo je odgovorilo još tešnjom organizacijom. Iz južne Amerike, mnogo se Dalmatinaca prijavilo savezničkoj vojsci.

Pre godinu dana, u borbi kod Karansi u Severnoj Francuskoj, Legija Stranaca se proslavila zauzimajući jurišom neprijateljska utvrđenja. Docnije ćemo saopštiti imena Jugoslovena koji su toga dana pali za zajedničku stvar: za slobodu naroda. I tako sledujući pozivu svojih neodoljivih osećaja, svi oni koji hoće da vide svet oslobođen, otadžbinu spašenu, stupaju u naše redove, kao da ih kaka nadčovečanska ruka hvata za ramena i gura tamo.

Srbi i Francuzi, da li to samo jedna politička potreba; da nije to puki slučaj, koji nas danas vezuje na jednom poslu a koji nas sutra može razdvojiti? Ne. Mi smo davno poznali jedan drugoga i zagledali jedan drugom duboko u dušu. Mi smo braća na bojnom polju. I nema lepšeg imena i lepše stvari od ovog bratskog osećaja koji je duboko ušao u našu dušu. Veza između nas je svakog dana sve jača. Kad god se Srbin i Francuz vežu pravim prijateljstvom, oni postavljaju nov kamen jedne zajedničke zgrade.

Vidite ona dva oficira, ili ona dva vojnika ili ona dva građanina! U ovim teškim prilikama oni se sporazumevaju, upoznaju, cene i vezuju jedan za drugoga. Veza je dobra, daće otpora u svima iskušenjima. Iz takve veze treba da bude sastavljena definitivna veza između Jugoslavije i Francuske. Ima i drugih spona, političkih, ekonomskih itd. ali to dolazi na drugo mesto. Uvaženi ministar srpski u Francuskoj g. Vesnić mi je kazao Srbi i Francuzi su pobratimi.

Francuska karta iz 1862. sa granicama Dušanovog carstva (crvena linija) i trenutne rasprostranjenosti Srba (zeleno). Originalni naziv karte glasi "Srbija, njena prošlost i njena budućnost". Foto: Wikimedia Commons

Naš je zadatak prost i jasno raditi svima snagama na međusobnom upoznavanju naše istorije, jezika naših izvora i naših aspiracija. Posledice korisne po obe nacije doći će same po sebi. Srbija i Francuska biće u buduće dve sestre, zbližene ratnim teškoćama koje se drže za ruke i koje niko ne može da razdvoji.“

Jedna napomena pre nego što zaključimo i prepustimo Vam palicu komentarisanja. Kada Pjer de Laniks kaže da smo mi “davno poznali jedan drugoga i zagledali jedan drugom duboko u dušu“, on ukazuje na danas zaboravljene veze koje su tokom 19. stoleća nastajale i jačale, pre svega na činjenicu postojanja „pariskih đaka“, to jest, na fakat da je čitava plejada najuglednijih i najznamenitijih Srba školovana upravo u Parizu i drugde po toj zemlji (doduše, i u Beču i Pešti), da je u kulturnom smislu Srbija bila pod velikim francuskim uticajem (doduše, i austrijskim, ali to je relevatno za širu sliku).

De Laniks svakako ne misli na to da je francuski car Napoleon 1809. primio Karađorđevog izaslanika Rada Vučinića i da ga je izdržavao u Parizu, čak i nakon sloma ustanka, sve do sloma sopstvene vlasti, jer mu to verovatno nije bilo ni poznato, a pritom je to jedna manje-više beznačajna epizoda, budući da nije imala trajne posledice.

Ali je moguće da aludira na odnose Kneževine Srbije, tokom vladavine kneza Mihaila, sa Drugim francuskim carstvom Napoleona III, pošto je Francuska tada, u svom rvanju sa Austrijom, računala na obnovu Srbije u maksimalističkim granicama, što pokazuje i ovde priložena francuska karta iz 1862, izvornog naziva "Srbija, njena prošlost i njena budućnost", koja prikazuje potpuno netačne obime Dušanovog carstva (crvena linija) i trenutne rasprostranjenosti Srba (zelena boja), ali možda baš zato laska; već smo pisali o sporazumu kneza Mihaila sa bugarskim prvacima, čiji je cilj bilo stvaranje ujedinjenog kraljevstva Srba i Bugara, za šta je postojala podrška Pariza, jer je Napoleon III Srbiju doživljavao kao balkanski Pijemont oko koga će se okupiti svi slovenski narodi sa ovog podneblja. Nesumnjivo De Laniks misli i na neke druge stvari, ali mi ne možemo pouzdano znati na šta tačno.

(P. L.)