Ajfelova kula prvi put među Srbima: Kako su naše stare novine javile da se gradi

Ajfelova kula najviša je građevina u Francuskoj od 1889. godine. Sve do 1930. bila je najviša na svetu. Foto: Pixabay.com

Inženjeri Moris Kešlen i Emil Nuge bili su zaposlenici preduzeća Gistava Ajfela, i idejni tvorci Ajfelove kule koja će postati simbol i dika grada Pariza, kao i čitave Francuske. Na zamisao su došli razmišljajući o tome šta bi mogli da predlože za glavni eksponat Svetske izložbe koja je već bila zakazana da se 1889. održi u Parizu, na stotu godišnjicu Francuske revolucije, ali inspirisani su bili izgledom njujorške Latingove opservatorije, mada ne i materijalom, budući da je dotična 1853. bila sagrađena od drveta kao eksponat za ondašnju Svetsku izložbu, dok su njih dvojica od početka na umu imali kovano gvožđe.

Preporučujemo

Kešlen je kod svoje kuće maja 1884. izradio prvi nacrt, koji je potom usavršio sa Nugeom, da bi ključan doprinos dao kompanijski šef arhitektonskog odeljenja, Stefan Sovestr, koji je dodao ukrasne lukove na bazu, stakleni paviljon na prvom nivou i druga ulepšavanja. Sve do Sovestrovih izmena, Ajfel nije bio preterano zainteresovan za ovaj projekat, koji na njega nije ostavio naročiti utisak, ali je nakon toga odmah odlučio da ga otkupi od tri autora, pošto su oni u tom svojstvu delovali van preduzeća, koje je tako postalo vlasnik patenta.

Iako su planovi bili izloženi već iste godine, stvari su se sa mrtve tačke pomerile tek 1886. kada je Žil Grevi reizrabran za predsednika republike a Eduar Lokrua imenovan za ministra trgovine. 1. maja te godine usvojen je budžet za izložbu, i raspisan konkurs za centralni eksponat, čiji su uslovi bili tako određeni da je praktično samo Ajfelova shema imala prođu, pa je tako već juna meseca izabrana, dok su njeni rivali, barem koji su „preživeli“ uslove konkursa, odbačeni kao nepraktični ili nedovoljno razrađeni.

Ajfelova kula godine 1889. tokom Svetske izložbe u Parizu, gde je bila centralni eksponat domaćina. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/United States Library of Congress/Jan Arkesteijn

Ugovor je potpisan 8. januara 1887. godine, i to od strane Ajfela kao privatnog građanina, ne kao predstavnika svoje kompanije (naknadno će obrazovati novo preduzeće samo sa rukovođenje kulom); država mu je dala 1,5 miliona franaka, daleko manje od predviđenih 6,5 miliona, ali mu je zauzvrat ostavila sav prihod od komercijalne eksploatacije kule i tokom Svetske izložbe i u narednih 20 godina, kako bi mogao da povrati vlastita sredstva koja će morati da uloži, a uložio je većinu potrebnog kapitala.

Nakon isteka datog perioda, bilo je predviđeno da pređe u vlasništvo grada, da se sruši i pretopi, budući da je jedan od uslova konkursa bila i jednostavnost razmontiranja; do toga nije došlo pre svega zato što se kula pokazala kao važna za nadolazeće komunikacijske tehnologije, a ionako je polako, već od prvog trenutka, postajala tim simbolom koji smo iznad pomenuli, što je svojevrsnu ultimativnu manifestaciju imalo u kaligramskoj pesmi Gijoma Apolinera, delu nacionalističke sadržine, čak šovinističke, budući da govori o Parizu koji će uvek pucati u Nemce, a napisane u obliku Ajfelove kule (pesme, zapravo bilo kakav tekst, čije su reči poređane tako da vizuelno evociraju oblike nazivaju se kaligrami).

No protiv gradnje je odmah već sredinom februara 1887. peticiju potpisalo 47 umetnika raznih branši (koji su sebe bombastično nazivali „Komitet tri stotine“, iako ih nije bilo toliko, za svaki metar visine buduće kule), predvođeni uglednim arhitektom Šarlom Garnijeom, inače članom komisije koja je birala projekat i koji tom prilikom nije imao zamerki. Među brojnim važnim figurama ondašnje francuske kulture, našao se, između ostalih, i veliki Gi de Mopasan, otac savremene pripovetke i verovatno njen najbolji pisac svih vremena, koji je, mada je veliki broj članova pomenutog komiteta naknadno promenio mišljenje, do kraja ostao protivnik Ajfelove kule, zbog čega je, tvrdi se, ručavao baš u njenom restoranu, pošto je to bilo jedino mesto u Parizu iz kojeg se sama kula nije videla.

Ali ne samo što je ugovor već bio potpisan nego je i gradnja već 28. januara bila počela, tako da je protest bio uzaludan, a pritom se i Ajfel izvrsno branio pred ondašnjom javnošću. A pošto se sve to odigravalo u Parizu, prestonici svetske kulture i glamura, „gradu svetlosti“, bilo je prirodno da se pažnja zaintrigirane svetske javnosti takođe od samoga početka usmeri ka ovom neobičnom poduhvatu, za koji su mnogi smatrali da je neizvodljiv, jer se verovalo da se toliko visoka građevina ne može podići.

Noćno osvetljenje Ajfelove kule tokom Svetske izložbe u Parizu 1889. godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/expo.rai.it/ Georges Garen/Paris

Najranije pominjanje Ajfelove kule koje smo uspeli da iskopamo u srpskoj štampi je ono od 18. avgusta 1888. godine, dakle, nekih godinu i po dana nakon početka radova i sedam meseci pre dovršenja; možda i postoji neki raniji primer, ali mi za njega ne znamo. U rubrici „Smesice“ i pod oznakom „(Grdosija od kule na pariskoj izložbi)“, donele su toga dana beogradske „Male novine“, dnevni list koji često pominjemo zbog njegovog ogromnog značaja za istoriju naše žurnalistike i zbog toga što predstavlja važan istorijski izvor sam po sebi, vest sledeće sadržine:

„Ajfelova gvozdena kula biće jedna od prvih znamenitosti na pariskoj izložbi. Kula će biti visoka 300 metara (njena visina je 1957. instaliranjem TV antene povećana na 318,7 metara, da bi 2000. dodatnim proširenjem došla na trenutnih 324; bila je najviša građevina na svetu sve do 1930. kada je na vrh njujorške Krajslerove zgrade postavljen šiljak; prim. nov). Da je sravnimo sa nekim grdnim građevinama. Notr-damska crkva visoka je 66 metara, panteon 79 metara, invalidska crkva 105, crkva sv. Petra u Rimu 132, štrazburška crkva 143, velika piramida u Gizehu 146, crkva u Kelnu 159, Vašingtonov spomenik u Filadelfiji 169 metara.

Kula će biti zaštićena od groma osobitom sistemom gromobrana. Ajfel je udesio za radnike na kuli spravu, koja ih nosi gore, gde sad i jedu i spavaju. Kula će biti 6 milijuna franaka. Država je dala Ajfelu 1,5 milijuna franaka potpore i pravo, da se može za 20 godina koristiti tom kulom, a onda će preći u svojinu varoši Pariza. Godine 1909. oboriće se kula. Neki inžinjeri misle, da će biti teže oboriti kulu, nego je sagraditi. Ajfel tvrdi da će to biti lak posao, a staće samo 190.000 franaka. Gvožđe će i onda vrediti po milijuna franaka.

Do godine 1909. nužno će biti 20.000 franaka godišnje, da se kula održava u dobrom stanju, naročito za mazanje gvožđa, da ne bi zarđavilo. Pre 20 godina ne bi se moglo ni pomišljati na takvu gradnju, zbog tehničkih teškoća. Slike od te kule rasprostranjene su po svetu u tri milijuna primeraka. Kao što javljaju francuskim listovima sa raznih strana, za tu grdosiju kulu živahno se interesuje svet ne samo u Jevropi, već i u Americi, Africi i Australiji.“

Ajfelova kula najviša je građevina u Francuskoj od 1889. godine. Sve do 1930. bila je najviša na svetu. Foto: Pixabay.com

Iz ovoga se vidi da je, čak i pre dovršenja gradnje, bilo izgledno da od predviđenog rušenja neće biti ništa, bez obzira što se o tome govori u istom tekstu iz kojeg se zaključuje drugačiji ishod stvari. Uostalom, to koliki je momentalni hit bila, najbolje ilustruju sledeći podaci: mada svečano otvorena 31. marta, tek je devetog dana Svetske izložbe (koja je počela 6. maja) javnost dobila pravo pristupa, pošto nisu bili dovršeni svi unutrašnji radovi, ali su liftovi počeli sa radom tek 26. maja; tokom tog međuperioda, 30.000 posetilaca odlučilo se na uspon dug 1.710 stepenika do njenog vrha, da bi do kraja izložbe, koja je zatvorena 31. oktobra, plaćajući ulaznice dva franka za prvi nivo, tri franka za drugi i pet franaka za vrh, ukupno 1.896.987 ljudi posetilo Ajfelovu kulu, koja danas nije više samo simbol Pariza i Francuske, nego istinski simbol savremene civilizacije.

Do danas, posetilo ju je preko 250 miliona ljudi (ili „milijuna“, kako smo očigledno nekada govorili, i kako Hrvati i dalje kažu), proteklih decenija i po pet do sedam miliona godišnje, što je više turista nego što celu Srbiju poseti.

Inače, u istom broju „Malih novina“, na narednoj strani, objavljena je kratka vest iz Amerike, nevezana za ovu temu, premala da se od nje pravi poseban tekst a dovoljno interesantna da je prenesemo, kao nekakav bonus na glavnu priču. Naime, kaže se da je „neki mladić u Bostonu“ odlučio da na telefonskoj centrali prisluškuje hiljadu ženskih razgovora, radi analize. Bez ikakve osude tog čina s moralne strane, bez svesti o privatnosti drugih ljudi, novinar ovog našeg dnevnika, možda upravo vlasnik i urednik Pera Todorović, piše sledeće:

„Iz njegovih beležaka izašla je ova zanimljiva statistika: Od tih iljadu razgovora 720 su se započinjale rečima: ’A ja mu kažem...’ ili ’On mi je kazao...’, ili opet ’Ona mi kaže da je on kazao...’ Dalje stodvadeset razgovora behu o aljinama ili šeširima, koji su ’osobito lepi’ ili ’vanredno ukrašeni’. Onaj ostatak od stošeset razgovora beše ’Mišlenje’ o nekim mladim devojkama, kako su ’užasne’ ili ’glupe’ ili ’grozno nesnosne’, i razgovori o najnovijim romanima i novelama.“

(P. L.)