17 godina se krio u svinjcu zbog straha od partizana: Predao se policiji, a niko ga nije ni tražio

Poručnik Hiro Onoda decenijama je vodio svoj neki rat protiv Filipina jer nikad nije dobio naredbu za predaju nakon što se završio Drugi svetski rat. Iako je njegov slučaj okupirao svetsku javnost, jako malo ljudi zna da je i u bivšoj Jugoslaviji bilo sličnih slučajeva. Yugopapir nedavno je objavio tekst iz maja 1962. godine gde se spominju čak dve jako slične situacije. Spominje slučaj Stipana Stipića koji je 16 godina proveo u potpunoj izolaciji zbog straha od kazne jer je bio vojni dezerter.

Preporučujemo

Mnogo zanimljivija je priča o punih sedamnaest godina kućnog zatvora Franje Gregova Kovačića koji je napokon napustio svoje skrovište i prijavio se organima Narodne milicije u Velikom Grđevcu. Na to ga je podstakao Zakon o amnestiji izglasan nešto ranije koji je obećavao milost svim bivšim neprijateljima.

Novinare Arene u Velikom Grđevcu dočekala je cela porodica, a među njima nije bilo teško prepoznati Franju. Kako piše u tekstu na Yugopapiru, već izdaleka videlo se njegovo bledo lice, mršavo telo i pogrbljeno držanje. Franjo je imao 37 godina kad se završio Drugi svetski rat i najviše se bojao odmazde zato što je, prema vlastitim rečima, dve godine proveo u neprijateljskoj vojsci.

Zbog straha odlučio je da se sakrije tamo gde je mislio da ga niko neće naći. Bračni par Kovačić odlučio je da pregradimali tavanski prostor iznad svinjca. Metar i po prostora bio je njegova ćelija idućih 17 godina. Deca su mislila da im je otac poginuo i to je bilo verovatnonajteže za 19-godišnju Mariju koja je prvi put videla oca kad se spustio iz skloništa.

- Teško je bilo, dragi moji. Bilo je trenutaka kad bih najradije napustio sve i izašao na ulicu, ali strah od kazne bio je veći. Dane sam kratio posmatranjem seljaka kroz malu rupu koju sam izdubio u zidu. Znao sam šta svaki od njih radi, gde ide, s kim se druži. Za njih je bilo veliko iznenađenje kad sam ih pre nekoliko dana sreo na ulici i pozdravio po imenu. Oni stariji, koji su me se još sećali, čudili su se videvši me ovako bledog i mršavog - ispričao je Franjo.

Zatvorenik je novinarima i pokazao sobicu posutu perjem gde se godinama skrivao. Podigao je jedan crep na krovu i objašnjavao je da je kroz tu jednu rupu udisao čist vazduh, a perje na podu grejalo ga je zimi, kada je znalo biti nepodnošljivo. Jedna rupa u zidu gledala je tačnou vrata kuće. Kroz nju je Franjo gledao venčanje sina Ede i ćerke Anice.

- Bila su mi to dva najžalosnija dana. Plakao sam. Gledao sam svatove Ankice i Ede, a nisam mogao biti s njima, da se zajedno veselimo. Žena mi je donela čašu vina i tako sam proslavio ta dva srećna trenutka - rekao je on.

Sedamnaest godina proveo je u dobrovoljnom zatočeništvu, a kad se predao policiji, ustanovilo se da ga niko ne traži zbog bilo kakvog zločina tokom njegove dve godine u protivničkoj vojsci. Pušten je kući gotovo odmah. Novinarima je na odlasku rekao: "Hvala svima! Napišite da sam srećan, da je ovo moje ponovno rođenje".

(Telegraf,rs/Express.hr)