Ksenija Atanasijević, moćna srpska naučnica, čiji je život filmska priča sa zapletima koji bole

Ksenija Atanasijević je profesora filozofije Branislava Petronijevića zavolela još na prvom času filozofije, u gimnaziji. Profesorka je učenicama pomenula dela već tada cenjenog i uvažavanog, mladog profesora Petronijevića i Ksenija je, istog dana, u kući pronašla i pročitala neke njegove radove. Bila je opčinjena načinom na koji je on predstavljao filozofiju. Svojom pojavom i nadahnutim predavanjima trasirao je put mladoj devojci, odredio joj život, piše Politika.

Bio je to život koji je započeo jednog februarskog jutra u poslednjoj deceniji 19. veka, kada je njena majka Jelena, iz ugledne svešteničke porodice, umrla par sati po rođenju devojčice. Desi se, ponekad, da se stvari malo poravnaju i Ksenija je dobila jednu slobodoumnu, pametnu ženu za maćehu, profesorku Više ženske škole, Sofiju, koja nije imala dece s Ksenijinim ocem, ali se posvetila podizanju šestoro dece, koja su ostala za Jelenom. Rasla je u intelektualnom okruženju koje joj je odredilo izbore i prioritete u životu.

Preporučujemo

Najbolji drug i drugarica su joj bili pesnik Rastko Petrović i njegova sestra, kasnije čuvena slikarka Nadežda. Posle sjajno položene mature upisuje se na studije filozofije s klasičnim jezicima i glavni profesor joj je, po strogosti i zahtevnosti, čuveni Petronijević.

BRITKE MISLI

Na studijama je skrenula pažnju na sebe i profesor je, neformalno, proglašava za svoju naslednicu, oduševljen njenim britkim mislima i ogromnom željom za znanjem. Petronijević je u dobu zrelog muškarca i sigurno zna kakav utisak ostavlja na mladu studentkinju koja ga gleda kao boga. To što i on oseća simpatiju prema njoj njega nimalo ne menja u stavu. Naprotiv, još je stroži prema ovoj mladoj devojci kojoj je omogućeno da studira šta želi, pa kasnije i da sprema doktorat u Švajcarskoj.

Možda u tome ima i malo ljubomore na uslove koje ima Ksenija. Lako je učiti kad imaš podršku i finansijsku podlogu. On je nije imao.

Rođen je u malom selu Sovljaku kod Uba. Prvi razred gimnazije porodica uspeva da finansira, ali u drugom Branislav prelazi kod teče, gde besplatno stanuje, ali i podučava njihovog sina i radi sitnije poslove. Odrastanje po tuđim kućama i težak put do akademskog zvanja oblikovalo je pametno seljače s Uba u markantnu intelektualnu figuru, jednog od vodećih intelektualaca svog vremena. Odlazi u Beč da studira medicinu i filozofiju. Doktorirao je i postao vanredni profesor na visokoj školi.

Ksenija uzima za doktorsku tezu delo Đordana Bruna "Učenje o najmanjem", a kako o njemu nije bilo nikakve literature, krenula je Evropom tragajući za retkim knjigama i spisima.

Foto: Wikipedia/Ksenija Atanasijević

Za to vreme kolale su priče po čaršiji o vezi profesora s dvadeset godina mlađom studentkinjom. Ono što zli jezici nisu znali, ni mogli da razumeju, jeste da je veze bilo, ali da ona nije prešla granicu koja je bila postavljena po moralnim načelima tadašnjeg vremena. Emotivna veza i divljenje, koje su osećali jedno za drugo, nije se mogla sakriti.

Ozarenost lica kad profesor uđe u salu za predavanja bila je uočljiva svakom ko je pogledao u Ksenijino lice. Profesor je osećao ponos kada je na neko zamršeno filozofsko pitanje samo Ksenija nudila odgovor. Petronijević je bio neoženjen i neosetljiv na žensku pažnju. Ljubazan, ali na odstojanju, to je bio njegov stav prema ženskinjama koje je sretao. Prema studentkinjama je bio nemilosrdan, naročito ako bi namirisao da su zalutale na univerzitet. Takve su odustajale ili menjale studije.

Odbrana Ksenijinog doktorata bila je svojevrsni događaj i sala univerziteta je bila puna kao da je vašar. Nažalost, i jeste bio vašar taštine i mizoginije profesora, koji su je ispitivali. Petronijević je odlučio da bude posebno surov, ne bi li tako opovrgao priču o vezi koja je kolala po hodnicima fakulteta.

U komisiji su bili još Milutin Milanković i Veselin Čajkanović, sve priznati naučnici i kasnije akademici. Ksenijin rad je bio za divljenje. Znali su to i ispitivači, ali nisu hteli da puste jednu ženu da doktorira. Da je bila muškarac, dobila bi ovacije i čestitanja, a ovako je dobila i jedan zadatak iz više matematike, iako, niti je bila matematičar, niti je to trebalo za rad. Na iznenađenje svih, ona je lako i elegantno rešila problem. Na to jedan Milutin Milanković, onakav matematičar i naučnik, dozvoljava sebi da se spusti na niske grane muškog šovinizma i pita Petronijevića: "Kolega, da li je sve u redu s hormonima naše kandidatkinje?" Ksenija uspeva da pobedi sve prepreke i da odbrani disertaciju. Imala je samo 28 godina.

Da je bila muško, odmah bi bila postavljena na mesto docenta koje je postojalo upražnjeno. Ono što je najtužnije u celoj priči jeste što su se tako poneli vrhunski intelektualci ove zemlje. Kseniju prvo šalju da predaje u gimnaziji u Nišu, pa je vraćaju u Beograd. Čuveni Jovan Cvijić se buni protiv toga jer mu je neshvatljivo da tako blistav um trune degradiran u gimnaziji.

Iako su zahladneli odnose posle odbrane doktorata, Petronijević shvata da je bio bezrazložno nepravedan i da njegovo neprimereno strogo ponašanje uopšte nije smanjilo čaršijske priče. Njeno vraćanje iz Niša za Beograd pripisuje se Petronijeviću. On, sa svoje strane, želi da se iskupi pa postavlja pred savet Filozofskog fakulteta predlog da se Kseniji Atanasijević dodeli mesto docenta. Ona postaje prva žena u nastavnom kadru univerziteta. Dočekali su je uzdržano, jedan broj kolega je bio iskreno srdačan, a etnolog dr Tihomir Đorđević, jedan od onih koji je podržao njen izbor, rekao joj je: "Čestitam, koleginice. Dobro došli u pakao".

Za nju i jeste nastao pakao. Intrige, uhođenja, javna ismevanja i podmetanja počeli su odmah. Kako na fakultetu postoje razne grupe i klike, Ksenija ne ulazi ni u jednu.

Razilaženje je počelo i nije se moglo zaustaviti. Branislav joj nije oprostio nezavisnost i originalnost, za njega je ona bila pametni produžetak njega i njegov naslednik.

Pred Ksenijom su godine vrlo plodnog rada. Ona objavljuje radove, drži predavanja, piše za strane naučne časopise. Dok joj na njenom fakultetu još uvek osporavaju stručnost, stiže vest iz Londona da je Enciklopedija Britanika uvrstila njen doktorat kao veoma vredan rad za proučavanje Đordana Bruna.

Foto: Wikipedia

Tih godina, pre nego što će Ksenija postati profesor, stiže rešenje o penzionisanju profesora Petronijevića. Za to nema nikakvog objektivnog razloga, ali Branislav zna zbog čega je to. Kralj Aleksandar, koga je lično poznavao, nije mu oprostio negodovanje i nezgodna pitanja u vezi sa Solunskim procesom, na kome je na smrt osuđen pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, Branin prijatelj iz škole. U Srbiji se nije smelo glasno pitati za pukovnika, svi su u pola glasa prepričavali šta se dogodilo, ali javno se nije govorilo. Pre tog procesa Aleksandar i Petronijević zajedno su prešli Albaniju sa srpskom vojskom i više puta u predahu igrali preferans.

Cenili su se međusobno, ali, tvrdoglav i pošten kakav je bio, Petronijević je javno prozivao kralja i Pašića, koji su bili organizatori ovog sramnog suđenja. Tako je profesor uklonjen iz aktivne nastave na univerzitetu, ali je nastavio da radi i objavljuje knjige, eseje i tekstove po stranim časopisima. One neobjavljene je dao u zalog za neplaćene račune u kafani "Mažestik", gde se tada okupljao njegov intelektualni krug. Za vreme rata mu je spaljen stan i cela biblioteka. Oslobođenje dočekuje bukvalno bez ičega. Jedno vreme živi u maloj sobici hotela "Palas", a posle se seli u još manju i jeftiniju u hotelu "Balkan". Sahranjen je u Beogradu, skromno, ispraćen od nekolicine prijatelja i rodbine.

Negde posle penzionisanja, njegovi i Ksenijini putevi su se potpuno razišli. Ona dobija profesorsko mesto 1928, ali neumorna muška klika ne miruje. Optužuju je za plagijat zbog dve rečenice koje je citirala ne navodeći autora. Oduzima joj se zvanje, bez mogućnost da se odbrani. U tom ružnom kamenovanju jedne žene, nezaštićene privatno i profesionalno, učestvuju neki bliski prijatelji, ali završni udarac stiže od njenog idola. Njen Brana, kako ga je nazivala u privatnim pismima, pridružio se hajci pišući predstavku savetu fakulteta i izjašnjavajući se protiv Ksenijinog prijema u zvanje vanrednog profesora.

Nikada joj nije oprostio odvajanje od njegovih misli, njegovog puta. Ona, posle godina sizifovske borbe, traži da je penzionišu. Nisu joj dali penziju. Ne daju joj zvanje, ali je ne puštaju da ode kada ona hoće. U to vreme počinju da kolaju priče o njenoj vezi s jednim poznatim beogradskim lekarom, oženjenim, što je bio smrtni greh. Kseniju su razapinjali lično profesionalno i nisu imali mere.

U vreme nemačke okupacije pokazuje ludu hrabrost kada odbija da potpiše Apel srpskom narodu, koga su potpisale mnoge njene kolege. To je bio poziv narodu da ne učestvuje u akcijama protiv Nemaca i da osudi komuniste. Kako je još pre rata pisala protiv nacionalizma i stala u odbranu Jevreja, bilo je više nego dovoljno da je uhapsi Gestapo.

Činjenica da su je hapsili Nemci nije joj pomogla da je ne uhapsi i nova vlast. Ne zna se zbog čega, osim što nije bila u partizanima. Pošto joj nisu mogli prikačiti nikakav greh, puštena je iz zatvora s gubitkom građanskih prava i zabranama na sve njene knjige i radove. Njeni radovi nisu uključivali marksističku misao pa su, samim tim, nepoželjni.

TVRDOGLAVE NARAVI

Teške godine muke za golu egzistenciju nisu je slomile i ona piše radove pod tuđim imenom.

Tako su živeli u istom gradu dvoje ljudi koje je nekada povezivala neobična emocija, mešavina ljubavi i divljenja. Dvoje neobičnih i tvrdoglavih ličnosti koje je mnogo toga spajalo, a razdvojio ih je, najviše, stav balkanskog muškarca da mu žena mora biti pokorna, čak i kada ima um isto toliko blistav koliko i muškarčev. Iza nje ostalo je preko 400 radova, autorskih i prevoda klasičnih grčkih filozofa.

Ksenija je sahranjena na Novom groblju, ali je grob raskopan i parcela prodata novim vlasnicima. Ni njeni zemni ostaci nisu našli mira u Beogradu, iz koga nije otišla iako je mogla. Ostala je zbog jednog čoveka, a nije imala ni njega.

(Telegraf.rs/Politika.rs)