U SAD-u su ranije zatvarali nemoralne i "sumnjive žene", kao i one koje nisu htele seks sa policijom

Mako ko danas zna da su u većem delu dvadesetog veka u SAD-u zatvarali ljude bez suđenja zbog polno prenosivih, zaraznih bolesti, te ih prisilno lečio opasnim, otrovnim "terapijama". No, to je bio slučaj samo ako se radilo o ženama, dok za muškarce takvo pravilo nije važilo.

Štaviše, jedna od žrtava ovog diskrimišućeg tretmana nazvala je ustanovu u kojoj je bila zatvorena koncentracionim logorom, piše "Tajm".

Bili Smit (33) Arkanzasa uhapšena je 13. juna 1942. u hotelskoj sobi zbog kršenja lokalnih propisa o prostituciji i "nemoralu". Priznala je krivicu očekujući da će samo morati da plati kaznu od 10 dolara.

"ŽELE DA ME ODVEDU U KONCENTRACIONI LOGOR"

No, odmah nakon što je platila kaznu, zdravstveni radnik obavestio ju je da će morati da bude podvrgnuta medicinskom pregledu zbog moguće zaraze polno prenosivim bolestima. Nakon što je nalazima utvrđeno da ima sifilis i gonoreju određen joj je karantin u lokalnoj bolnici.

Smit je tužila gradske vlasti tražeći da je oslobode. U tekstu tužbe konstatovala je kako je kazna neustavna i da žele da je zatvore u koncentracioni logor samo zato što ima infekciju.

U članku na stranici "History Channel"-a Skot Stern se fokusirao na slučaj dveju žena koje je policija privela u Sakramentu u Kaliforniji 25. februara 1919. godine.

Margaret Henesi bila je jedna od njih. Uhapšena je ujutro dok je sa svojom sestrom, poznatom samo kao gospođa Bredih, išla u prodavnicu. Henesi je živela u Ričmondu u Kaliforniji sa svojim suprugom H. J., radnikom u naftnoj fabrici "Standard Oil". No, tih dana je boravila u Sakramentu i oporavljala se od gripa u kući svoje sestre.

UHAPŠENA NA ULICI JER JE BILA "SUMNJIVA" 

Prišli su im policijski inspektor i nekoliko pripadnika "moralnog odreda" grada Sakramenta zaduženog za "čišćenje" grada od "nemorala i poroka". Policija je dvema ženama rekla da su uhapšene jer su "sumnjive osobe".

Henesi je pokušala da im obasni ko je i čime se bavi, te je pokazala službene isprave i rekla da njen šestogodišnji sin ide u školu u lokalnom samostanu, te da će se ako ona bude uhapšena, neko morati da brine za njega. Ipak, policajci "nisu obraćali pažnju na to, već su odveli mene i moju sestru u bolnicu", prepričala je kasnije Henesi.

Lekar im je tada pregledao genitalije kako bi proverio da li su zaražene polno prenosivim bolestima.

- U bolnici sam bila prisiljena da se podvrgem pregledu kao da sam jedna od najdegradiranijih žena na svetu. Nikad u životu nisam bila tako ponižena - rekla je Henesi za lokalne novine.

Njeno mučno iskustvo bilo je sve samo ne neobično. Privedena je u sklopu takozvanog Američkog plana. U razdoblju od 1910-ih do 1950-ih, a na nekim mestima čak i do 1960-ih i 1970-ih, desetine, a možda čak i stotine hiljada američkih žena privedene su i prisilno pregledane kako bi se utvrdilo da li imaju polno prenosive bolesti.

Ako bi nalazi bili pozitivni, bez sudskog procesa bi ih zatvarali u posebne kaznene ustanove, poznate kao "kuće za zadržavanje" ili "reformatorijumi". Iako su mnogi arhivi ovog dugogodišnjeg programa izgubljeni ili čak uništeni, zna se da je zatvor za žene mogao da traje od nekoliko dana do više meseci.

ZARAŽENE ŽENE PRISILNO SU LEČILI ŽIVOM I ARSENOM

Unutar ovih ustanova, prema sačuvanim dokumentima, ženama se često u venu davala živa ili su oralno morale da uzimaju lekove na bazi arsena, što je početkom 20. veka bila najčešća terapija za sifilis. Naravno, ta terapija nije bila samo neučinkovita nego i štetna. Neke žene su i tukli ili maltretirali na druge načine, a neke su sterilizovane.

Američki plan počeo je da se sprovodi na temelju Zakona Čemberlen Kan koji je donesen 1918. s ciljem suzbijanja širenja polno prenosivih bolesti među vojnicima i mornarima koji su se borili u Prvom svetskom ratu. Američki savezni službenici bili su, naime, zgroženi kad su otkrili da je veliki procenat pripadnika oružanih snaga zaražen sifilisom ili gonorejom. Neki su čak, doduše pogrešno, tvrdili da se radi o jednom od trojice vojnika.

U sklopu borbe protiv epidemije sifilisa, gonoreje i sličnih bolesti, američki zakonodavci prvo su zabranili prostituciju unutar osam kilometara od kasarni. No kad su otkrili da se većina zaraženih vojnika i mornara zarazila u gradovima u kojima žive, proširili su zabranu na celu državu. A kad su otkrili da žene koje su navodno inficirale muškarce većinom nisu profesionalne prostitutke, proširili su program još i više.

Od 1918. nadalje savezne vlasti tražile su od svake savezne države da donese zakon koji bi dozvolio službenicima da prisilno pregledaju bilo koju osobu za koju "osnovano sumnjaju" da je zaražena. Iako je zakon na papiru bio rodno neutralan, u praksi se odnosio gotovo isključivo na žene. Štaviše, zakon je omogućavao i zatvaranje žena koje nisu zaražene, ali su bile "promiskuitetne" ili "nemoralne".

Državni tužilac lično je 1918. poslao pismo svakom tužiocu i sudiji u zemlji uveravajući ih da se zakon ne kosi s američkim Ustavom, tražeći od njih da ne ometaju sprovođenje zakona. Između ostalih, podržavali su ga i gradonačelnik Njujorka i guverner Kalifornije. Čak se ni čuvena Američka unija za građanske slobode (ACLU) nije protivila tom zakonu.

MOGLI SU DA HAPSE ŽENE KOJE SEDE SSAME U RESTORANU

Iako prostitutke često nisu bile najveći krivci za širenje zaraza, bile su glavni "žrtveni jarci" u ovom programu koji se širom zemlje sprovodio faktički do polovine 20. veka.

Margaret Henesi i njena sestra nisu bile jedine uhapšene u Sakramentu tog dana 1919. godine. Margaret je samo bila jedina koja se o svemu oglasila u novinama. Prema policijskom arhivu, "moralni odredi" uhapsili su 25. februara čak 22 žene zbog "osnovane sumnje" da su zaražene. Od te 22 žene samo je jedna bila pozitivna. Henesi i Bredih bile su negativne na testiranju.

Iz današnje perspektive, piše History Channel" jasno je da je u pitanju bio seksistički program koji nije imao smisla s pozicije javnog zdravlja. Neodređen kriterijum za hapšenje značio je da su "moralni odredi" mogli da privedu ženu iz praktički bilo kog razloga: jer sedi sama u restoranu, jer je promenila posao, jer je bila s muškarcem, jer je hodala ulicom na način koji se policajcima činio sumnjivim ili bez ikakvog razloga.

Štaviše, žene su bile privođene i ako su odbile da imaju seksualne odnose s policijom ili zdravstvenim radnicima. Tako su krajem četrdesetih godina policajci iz San Franciska ponekad pretili ženama ako odbiju seks s njima, dok su imigrantkinje i žene tamne kože bile podrgnute posebnim metodama maltretiranja.

Sprovođenje ovog plana potpuno je okončano tek sedamdesetih godina pokretom za građanska prava crnaca i oslobođenje žena. Danas malo ko, bilo u SAD-u ili te teritorije zna za ove, u najmanju ruku kontroverzne zakone.

No još manje je poznato da su sporni zakoni ostali na snazi, u jednom ili drugom obliku, u svih pedeset američkih saveznih država. Neki su promenjeni, a neki su uklopljeni u šire statute o javnom zdravlju, ali države i dalje imaju ovlašćenje da prisilno pregledaju i smeštaju u karantin zaražene osobe ako to zdravstveni radnici smatraju potrebnim. Samo što to, barem na ovaj način, ipak više ne rade.

(Telegraf.rs/Index.hr)