Grad planski sagrađen za izbeglice iz Černobilja decenijama najbogatiji u Ukrajini

Moskovski kvart Slavutiča, ukrajinskog grada koji je sagrađen za bivše stanovnike Pripjata nakon Černobiljske nuklearne katastrofe. Foto: Wikimedia Commons/Nikoys

Tokom poslednjih petnaest do dvadeset godina, televizijska serija je doživela svoj preobražaj i procvat, pa smo bili svedoci nastanka niza remek-dela, od „Žice“ i „Sopranova“ početkom i sredinom prošle decenije do fenomena „Igre prestola“ čija je poslednja sezona internet dovela do usijanja. Jednostavno, TV serija se pokazala kao idealan format za pripovedanje celovite priče bez vremenskog ograničenja kakvo nameće film.

Ali uz dužno poštovanje prema svim ostalim serijama, nijedna nije u toj meri oduševila (ili naljutila) svetsku publiku kao što je to ovoga proleća učinio „Černobilj“ (iako moramo naglasiti da su po našem skromnom mišljenju „Žica“ i „Sopranovi“ bolja ostvarenja). Petodelna mini-serija trenutno je najbolje ocenjena na IMDb-u, i uprkos svim njenim nedostacima, može se reći da je potpuno uspela u nameri da prikaže ekološku katastrofu bez presedana. Sudbine običnih ljudi isprepletene su s borbom za spas čovečanstva, ali nedostaje odgovor na pitanje gde su završili ljudi iz Pripjata nakon evakuacije.

A završili su mahom na jednom mestu — gradu Slavutiču koji se geografski nalazi u okviru Repkinskog rejona Černigovske oblasti, ali administrativno predstavlja eksklavu Kijevske oblasti kao grad od oblasnog značaja, i stoga pravno ne pripada nijednom rejonu. Smešten je na levoj obali Dnjepra, na nekih 40 kilometara od Černigova, 45 kilometara od Pripjata, 50 kilometara od Černobilja i 200 kilometara od prestonog Kijeva; u neposrednoj je blizini granice sa Belorusijom.

Privatne kuće zauzimaju oko 20 odsto rezidencijalnog dela Slavutiča, grada podignut za bivše stanovnike Pripjata. Foto: Wikimedia Commons/Kscheib

Ali Slavutič kao naseljeno mesto nije postojao pre katastrofe u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani „Vladimir Iljič Lenjin“: grad je sagrađen nedugo posle nesreće kako bi se skućili radnici iseljeni iz Pripjata, koji je i sam isto tako bio sagrađen prethodne decenije. Već 10. oktobra 1986. godine novopostavljeni direktor elektrane najavio je zidanje tog novog grada, koji je ime dobio po staroslovenskom nazivu Dnjepra.

Izbor lokacije bio je najbolji mogući: dovoljno blizu elektrane da ljudi mogu da idu na posao (zvuči neverovatno, ali preostala tri reaktora su radila normalno do 1991. godine, kada je reaktor 2 isključen zbog požara koji je u njemu izbio; reaktori 1 i 3 radili sve do 2000. godine, a čak i danas ima dosta ljudi koji tamo prate situaciju i rade na održavanju postrojenja), dovoljno daleko da nema rizika od radijacije, pored železničke pruge, blizu izvora pitke vode. Jedino što je pre početka gradnje na zemljište morao biti posut dva metra debeli sloj nekontaminirane zemlje, ali to i nije bio neki problem.

Slavutič je odmah zamišljen kao „grad 21. veka“ pa ga u poređenju sa drugim ukrajinskim gradovima krasi isključivo moderna arhitektura unutar planski ugodnog okruženja. Posebno je interesantno to, što su u projektovanju grada učestvovale arhitekte iz osam različitih sovjetskih republika: Jermenije, Azerbejdžana, Estonije, Gruzije, Letonije, Litvanije, Rusije i same Ukrajine. Zato je Slavutič jedan ultimativni sovjetski proizvod: mesto podeljeno na osam kvartova koji nose imena po glavnim gradovima navedenih republika, svaki sa jedinstvenim stilom i osobitom atmosferom.

Skulptura „Samsun“ u Jerevanskom kvartu Slavutiču, ukrajinskog grada koji je sagrađen za bivše stanovnike Pripjata nakon Černobiljske nuklearne katastrofe. Foto: Wikimedia Commons/AlyonaKokshyna

Grad poseduje sve ono što grad treba da poseduje: gradsku većnicu, komunalni centar, omladinski dom, dom kulture, sportska igrališta, kliniku, hotel. Što se rezidencijalnog dela tiče, 80 odsto otpada na stambene zgrade, a 20 odsto na porodične kuće. Ne znamo tačno kako su odlučivali ko će šta da dobije, ali imajući u vidu okolnosti pod kojima je grad podignut, i pretpostavljajući da vlasti nisu želele da dodatno ozlojede ljude na tako odgovornim poslovima — vrlo je moguće da se radilo o pravičnoj lutriji. Prvi stanari su se uselili već oktobra 1988. godine i danas ih je nešto preko 25.0000 (od toga su 8.000 bili deca kada je do katastrofe došlo).

Iznenađuje što Slavutič ima vrlo visok natalitet a nizak mortalitet, zbog čega trećina stanovnika ima manje od 18 godina, po čemu je jedinstven u Ukrajini. Čak je i standard života od samog početka znatno viši nego u ostatku zemlje; istina, postojala je opasnost da se to dramatično promeni nakon potpunog gašenja nuklearke, ali je Slavutič spasen posebnim merama: proglašen je specijalnom ekonomskom zonom, jedan deo bivših radnika je prekvalifikovan dok je drugi uhlebljenje našao u energetskom sektoru u okolini.

Inače, među brojnim umetničkim skulpturama kojima je načičkan Slavutič, nalazi se i spomenik posvećen žrtvama Černobiljske katastrofe, kako bi žitelje ovog mesta svakodnevno podsećao na razlog zbog kojeg žive tu gde žive.

(P. L.)