Sovjetski Savez imao sopstveni kalendar: Sve bizarnosti boljševičke petodnevne i šestodnevne sedmice

Foto: Pixabay

Hiljadama godina ljudi pokušavaju da osmisle tačan kalendar. Jedan od prvih bio je lunarni, koji i danas muslimani i Jevreji koriste za verske potrebe (kineski je lunisolaran), ali pošto on nije u korelaciji za solarnom godinom, pošto se u njemu meseci šetaju kroz godišnja doba, ljudi ne mogu u tom smislu da se pouzdaju u njega, posebno nisu mogli u drevno zemljoradničko doba kada su usevi i život zavisili od jasnog prognoziranja vremena.

Preporučujemo

Stari Egipćani su bili prvi koji su osmislili solarni kalendar, tačno izračunavši da solarna godina ima 365 dana, što je neverovatno ako se ima u vidu da nisu znali ni da je Zemlja sfera niti da se okreće oko Sunca (ako imate prijatelje koji to još uvek ne znaju, obavestite ih). Izvesno je da su se pouzdali u prirodni ritam reke Nila čije su sezone plavljenja bile vezane za tri egipatska godišnja doba; naravno, uzdali su se i u rane matematičke proračune pa su godinu podelili na 12 meseci, svaki sa po 30 dana, uz pet dodatnih dana na kraju godine.

Taj kalendar nije bio savršen (mada je bio daleko bolji od lunarnog koji su pre toga koristili), pošto solarna godina traje oko 365,2424 dana, zbog čega su meseci nastavili da šetaju kroz godišnja doba, samo dugoročno. Ali pošto im je istorija bila višemilenijumska, problem je postao akutan: na svakih 1.460 godina, kalendar bi obrnuo krug.

Rimljani grade kastrum u Mamucijumu, današnjem Mančesteru. Foto: Wikimedia Commons/manchester.gov.uk

Rimljani su imali sličan problem pa je Julije Cezar naložio aleksandrijskom astronomu Sosigenu da osmisli bolji kalendar. Proizvod je ono što danas zovemo julijanskim kalendarom. Zvanično je uveden 46. pre nove ere, a uspostavio je čistu 12-mesečnu godinu od 365 dana. No, pošto je Sosigen znao da solarna godina traje blizu 365,25 dana, svaka četvrta godina postala je prestupna tako što joj je dodavan jedan dan. Julijanski kalendar je bio precizniji, ali nije bio precizan: njegova godina je u proseku duža od solarne za čitavih 11 minuta i 14 sekundi. To samo zvuči malo, ali posle nekog vremena opet nastaje problem.

Izgleda je četvrtom veku došlo do uklanjanja viška akumuliranih dana, ali se posle to više nije radilo zbog čega je sredinom šesnaestog veka postojao višak od čitavih deset dana: za toliko je kalendarsko proleće odstupalo od solarnog. Da bi se problem trajno rešio, papa Grgur XIII je odlučio da posluša astronome i izvrši reformu. Papskom bulom iz 1582. godine određeno je da svaka četvrta godina ostane prestupna, osim godina deljivih sa 100 kod kojih su prestupne samo one deljive sa 400 (zato 1900. nije bila prestupna, dok 2000. jeste), te da posle 4. oktobra te godine nastupi 15. oktobar, kako bi se višak dana ponovo uklonio.

No, to je objavio papa rimski, poglavar Katoličke crkve. Protestantski i pravoslavni svet nije bio brz u prihvatanju ovog znatno tačnijeg i naprednijeg kalendara od julijanskog (mada i on sam nije savršen, najsavršeniji je Milankovićev). Velika Britanija i njene kolonije (u tom trenutku i Amerika) prihvatile su superiornost gregorijanskog računanja tek 1752. godine, Japan 1873, Kina 1912, a mi tek posle Prvog svetskog rata (SPC odbija da usaglasi svoj kalendar sa solarnom godinom i tvrda je u nameri da Vidovdan 2100. proslavi 29. juna a Božić 2101. godine 8. januara; i to uprkos činjenici da je Milanković svoj kalendar izradio na njihovu molbu).

„Boljševik“. Boris Kustodijev, 1920. Foto: Wikimedia Commons/abcgallery.com

Što se Rusije tiče, bilo je tokom poslednjih decenija postojanja imperije mnogo glasova koji su tražili da se pređe na gregorijanski, ali su carevi to odbijali. Nakon Oktobarske revolucije, boljševici, željni modernizacije i korenitih promena, željni raskida sa starim poretkom u svakom smislu, već su februara meseca 1918. prešli na novi kalendar (pošto je do tada već 13 dana viška bilo akumulirano, ne postoje dani između 1. i 14. februara), mada je stari ostao da važi za događaje koji su se odigrali dok je bio na snazi, zbog čega se Februarska i Oktobarska revolucija i dalje nazivaju tim imenima iako su se odigrale u martu odnosno novembru.

Za dalji tok događaja ključno je ono što maločas rekosmo: boljševici su bili željni modernizacije i korenitih promena, raskida sa starim poretkom u svakom smislu. Izdanak tog starog poretka bio je i gregorijanski kalendar, verski po svojoj osnovi pošto je imao sedam dana (Bog je šest dana stvarao svet a sedmi ostavio za odmor). I zbilja, sedmodnevna nedelja nama je potpuno logična i prirodna, sa njom smo srasli i o njoj ne razmišljamo, ali ona je proizvoljno određena; dan traje 24 sata, godina traje 365,2424 dana, 30-dnevni mesec može biti povezan sa lunarnim ciklusom, ali sedmica je potpuna izmišljotina.

Pritom su boljševici hteli da sagrade novi svet kroz gradnju novog čoveka, a novom čoveku je trebao i novi kalendar — barem su oni tako mislili. I to potpuno novi kalendar. Sledeći primer francuskih revolucionara koji su isto razmišljali kada su uveli svoj revolucionarni kalendar (doduše, mnogo revolucionarniji od ovog boljševičkog), boljševici su osmislili sopstveni. Stupio je na snagu 1. oktobra 1929. i imao 365 dana te bio podeljen na 12 meseci koji su se uglavnom poklapali sa gregorijanskim. Svaki mesec imao je šest sedmica, a svaka sedmica pet dana, pa je tako sedmica postala „petica“ — odnosno: „petodnevka“. Onih nedostajućih pet dana do 365 određeni su bili za državne praznike duž čitave godine (to rešenje su uveli u francuski revolucionari mada je kod njih poslednjih pet dana u godini bilo praznično i uopšte se nije računalo).

Prezidijum 9. kongresa Ruske komunističke partije (Boljševika) 1920. godine. Foto: Wikimedia Commons/visualrian.com

„Petodnevka“ se sastojala od četiri radna i jednog dana za odmor, čime je obeležavanje nedelje i verskih praznika postalo praktilno nemoguće; ljudi koji znaju da gledaju na svet samo iz vlastite perspektive tvrde da je to bio jedini razlog promene kalendara, ali to nije slučaj jer je osnovna motivacija bila povećanje produktivnosti, kao i promena svesti i pogleda na svet.

E sad, pošto je sovjetska vlast težila tome da fabrike neprestano rade, nisu svi radnici mogli odmarati istog dana. Zbog toga je svaki pojedinačni radnik imao svoju boju (žuta, ružičasta, crvena, ljubičasta i zelena) koje su korespondirale sa danom predviđenim za odmor. To nije povećalo produktivnost zato što je uticalo na smanjenu motivisanost radnika kojima je time urušen porodični život, budući da bračni parovi često nisu bili iste boje. A ni mašine nisu mogle neprestano da rade pa su se kvarile.

Zato je 1. decembra 1931. uvedena šestodnevna sedmica — „šestodnevka“. Dan odmora sada je bio jedinstven za sve, ali ni to nije imalo neki naročiti uticaj na produktivnost. Pritom je Sovjetski Savez postajao sve zavisniji od ekonomskih odnosa sa spoljnim svetom usled Staljinovog „socijalizma u jednoj zemlji“ i napuštanja ideje svetske revolucije. Naposletku je Kremlj juna 1940. vratio „normalni“ kalendar.

(P. L.)