„Žena! Zamislite, žena!“: Kako je Musolini primio metak kroz nos prilikom prvog pokušaja atentata
Dana 7. aprila 1926. godine predsednik Saveta ministara Kraljevine Italije i fašistički vođa Benito Musolini imao je dan prepun dužnosti i obaveza: na vlasti je bio tek oko tri i po godine, a pošto je mnogo toga želeo da promeni, da izgradi fašističku zemlju o kakvoj je sanjao, znajući da je „ljudski život poput večernje rose i jutarnjeg mraza, dakle nešto krajnje krhko i prolazno“, pitajući se, ako to „važi za živote običnih ljudi, koliko tek važi za život ratnika?“ — nije gubio vreme. Bilo bi bolje za sve da jeste, ali nije.
U 9.30 časova se sastao sa princom Emanueleom Filibertom, vojvodom od Aoste, koji je tokom Velikog rata komandovao italijanskom Trećom armijom sa takvim uspesima da je ova zaradila nadimak „Nepobeđena armija“ (ital. Armata invitta) a on „Nepobeđeni vojvoda“. Ne znamo šta je bio predmet sastanka, ali možda je od značaja pomenuti da je vojvoda od Aoste te godine od strane Musolinija imenovan za maršala Italije.
Odmah posle ovog sastanka krenuo je na rimski Pjaca del Kampidoljo gde se u jednoj palati tih dana održavao 7. Međunarodni kongres hirurga, kako bi održao govor. Nakon što je pred okupljenim delegatima iz cele Evrope i sveta nahvalio savremenu medicinu i pozvao ih da rade na njenoj daljoj modernizaciji, napustio je zgradu i krenuo ka svojoj crnoj „lanči“ koja ga je čekala na ulici.
Bilo je tačno 10.58 časova. U masi sveta koja se okupila da ga pozdravi, na 50-godišnju irsku aristokratkinju Vajolet Gibson niko nije obraćao pažnju. Nije bilo potrebe za tim. Duge sede kose, malog i mršavog tela, obučena u skromnu crnu haljinu — nije u očima prisutnih predstavljala nikakvu pretnju. Bila je zauzela odličan položaj, pored bandere, na putu do automobila. U odsudnom trenutku Musolini se našao na samo korak od nje: izvadila je revolver skriven u džepu haljine i pucala u dučea iz neposredne blizine.
Maltene u istom trenutku studentski je orkestar počeo da svira „Đovinecu“, fašističku himnu, pa je predsednik Saveta ministara krenuo da se okreće ka zastavi, pomerivši glavu taman toliko da spreči da mu metak prozuji kroz lobanju. Umesto toga, prozujao mu je kroz deo nosa i oprljio mu obraze vrelinom. Drugi metak se Gibsonovoj zaglavio u cevi.
Gomila ju je odmah uhvatila i počela da je tuče sa svih strana, i umalo je nije linčovala. Sprečeno je to blagovremenom reakcijom snaga bezbednosti koje su je izvukle iz razularene rulje i odvele na ispitivanje. Dok se sve to odigravalo, dakle, u sekundama koje su usledile posle napada, Musolini je bio više iznenađen činjenicom da je žena pokušala da ga ubije nego išta drugo, pošto je: „Žena! Zamislite, žena!“
Premda su Musolinijevi saradnici na licu mesta bili zabrinuti, verujući da bi rana mogla biti teže prirode, to nije bio slučaj. Svega nekoliko minuta kasnije, posle brze lekarske intervencije, vođa italijanskih fašista se pojavio pred masom i pozdravio je, noseći veliki zavoj preko nosa. Odmah potom produžio je ka svojoj narednoj aktivnosti: paradi koja je bila zakazana u blizini na Kapitolu (pomenuta Pjaca del Kampidoljo se nalazi na istom brdu).
Nesuđena atentatorka Vajolet Gibson nikada nije objasnila motiv svog čina, zbog čega je želela da ubije Musolinija. Nama je danas možda odgovor očigledan, ali u onom istorijskom trenutku, pre nego što je počinio najgore stvari zbog kojih ga danas potomstvo osuđuje, to i nije bilo toliko očigledno.
Ali italijanski istražitelji nisu ni posvetili tome previše vremena i razmišljanja. Naime, već tokom prvog razgovara sa Gibsonovom postalo je očigledno da je u pitanju mentalno nestabilna osoba, ili bolje reći — mentalno poremećena, lice „sišlo s uma“. Šta je Benito Musolini odlučio da uradi s njom? Ništa. Nije snosila nikakve posledice, i na lični zahtev dučea puštena je bez podizanja krivične prijave i odmah deportovana nazad u Veliku Britaniju, gde je ostatak života (a preminula je 1956) provela u mentalnom azilu u Northemptonu.
Premda je ovaj pokušaj atentata bio prvi izveden na Musolinija, nije prvi planiran. Početkom novembra prethodne godine, dakle, svega pet meseci pre ovog incidenta na Pjaca del Kampidoljo, policija je uhapsila bivšeg socijalističkog poslanika Tita Zanibonija u sobi hotela „Dragoni“ sa pogledom na Palaco Kiđi, sa čijeg je balkona Musolini koji minut kasnije trebalo da se obrati okupljenoj masi. Kod sebe je imao pušku sa teleskopskim nišanom (ne baš snajper), a sprečen je u nameri dojavom njegovog prijatelja, doušnika državne bezbednosti.
Veruje se da je ovo zapravo bilo namešteno kako bi fašisti konsolidovali vlast, što se i desilo zakonima donesenim vrlo brzo te godine, kojima je omogućeno gušenje svakog oblika opozicije. Ali ako je nameštaljka i postojala, njeni akteri toga nisu bili svesni, pošto su Zaniboni i armijski general Luiđi Kapelo osuđeni na po 30 godina robije. Kapelo je zbog zdravstvenog stanja pušten posle 11 godina, i preminuo je 1941; Zaniboni je izašao tek posle sloma režima leta 1943, nakon čega je vršio dužnost visokog komesara za čistke (1944) i za izbeglice i veterane (1944—1945), a preminuo je 1960.
Treći planirani atentat na Musolinija a drugi sprovedeni, izvršen je 11. septembra 1926, pet meseci posle Gibsonove. Zidarski radnik i anarhista Đino Lučeti bacio je bombu na dučeovu „lanču“ kod Porta Pija, a eksplozija je ranila četvoro ljudi. Duče nije bio među njima.
Tačno mesec dana docnije, 11. oktobra, na Musolinija je pucano dok se vozio kabrioletom kroz Bolonju, nakon čega je masa linčovala 15-godišnjeg dečaka po imenu Anteo Zamboni; stručnjaci veruju ili da je on bio nedužan te da ga je pravi krivac prokazao gomili, ili da je i ovo bila fašistička nameštaljka pošto je događaj za posledicu imao obrazovanje tajne policije OVRA, to jest Organizacije za praćenje i borbu protiv antifašizma (ital. Organizzazione per la Vigilanza e la Repressione dell'Antifascismo). Jedna ulica u Bolonji nosi ime Zambonija, a snimljena su i dva filma: 1973. fiktivna verzija „Ljubav i anarhija“ (ital. ) od Line Vermiler, i 1977. „Poslednja tri dana“ (ital. Gli ultimi tre giorni) od Đanfranka Mingocija.
Nakon što se fašistički režim konsolidovao bilo je manje pokušaja da se Musolini ubije, pre svega zato što njegova likvidacija više nije garantovala propast fašista. Doduše, maja 1931. je zbog planiranja atentata uhapšen i pogubljen američki anarhista italijanskog porekla Mikele Širu, a narednog meseca se isto desilo čoveku po imenu Anđelo Zbardeloto.
Na kraju se ispostavilo da je dovoljno srušiti Musolinija da bi srušila vlast njegove partije, ali je to samo bila posledica ozbiljne destabilizacije sistema tokom Drugog svetskog rata, do koje je došlo usled silnih poraza i neuspeha, kolapsa ekonomije, štrajkova radnika, nestašica i tome slično. Naročito zbog iskrcavanja Saveznika na tlo Sicilije: to je bila kap koja je prelila čašu i neposredno srušila zločinački režim Benita Musolinija.
(P. L.)
Video: Srušio se plafon i povredio pacijente: Bizarna nezgoda u bolnici
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.