Da li je hrišćanski imperator Teodosije Veliki zabranio Olimpijske igre zbog paganizma?

„Krunisanje pobednika u Olimpiji“, Džejms Beri, kraj XVIII veka. Levi kraj slike. Foto: Wikimedia Commons/texte.ie/Mikystar

Svake dve godine, tokom Letnjih ili Zimskih olimpijskih igara, imamo prilike da čujemo da je hrišćanski car Teodosije Veliki 393. godine zabranio antičke Igre u okviru svoje šire borbe protiv paganskih religija, njihovog praktikovanja, rituala i svetkovina. Ta priča godi uhu savremenog čoveka zato što savremeni čovek voli sve ono što napada organizovanu religiju, naročito hrišćanstvo koje se može slobodno kritikovati bez bojazni od smrtonosnog nasilja. Ali, ima li u toj priči istine?

Nakon što je sa svojim tadašnjim savladarom, zapadnim imperatorom Gracijanom, 380. izdao znameniti Solunski edikt kojim je nikejsko hrišćanstvo uzdignuto na rang državne religije — car Teodosije je tokom 391—392. godine, sada već kao jedini vladar u imperiji, izdao niz edikata uperenih protiv pagana i paganštine. Ti edikti našli su 438. svoje mesto u Teodosijevom zakoniku koji su izdali njegov unuk Teodosija II kao istočni car i Valentinijan III kao zapadni, ali u njima se ne može pronaći nikakva referenca na Olimpijske igre.

Istina, oni zabranjuju prinošenje žrtava i libaciju zbog antihrišćanskog karaktera tih obreda; međutim, ti obredi, premda prisutni od samog početka Igara 776. pre nove ere, počeli su da se gube u Olimpiji još sredinom četvrtog veka i to upravo zbog narastajućeg broja hrišćana. Igre — dotad prožete paganštinom jer nekada je sve bilo prožeto religijom, kojom god — bile su na putu potpunog pokrštavanja: kolosalna statua Zevsa prenesena je u Konstantinopolj, Fidijina radionica u kojoj je tu statuu izradio pretvorena u crkvu.

Treba naglasiti da Olimpijske igre tokom čitavog perioda rimske prevlasti nad Grčkom nisu gubile svoju popularnost, i učesnici su se i dalje nadmetali, ne samo za ličnu slavu, već i za slavu grada iz kojeg dolaze; popularnost im nije opala ni za vreme Teodosija, a po svemu sudeći ni posle njega, pošto ih dvorski pesnik Klaudije pominje 399, četiri godine nakon careve smrti. Ključni dokaz u prilog toga da Teodosije nije zabranio Igre leži kod jednog anonimnog komentatora koji je vrlo izričito napisao da su obustavljene za carevanja gorepomenutog Teodosija II (koji je Istokom vladao od 408. do smrti 450) zato nakon što je „Zevsov hram u Olimpiji zahvatila vatra“.

„Krunisanje pobednika u Olimpiji“, Džejms Beri, kraj XVIII veka. Desni kraj slike. Foto: Wikimedia Commons/texte.ie/Mikystar

Zatim, Olimpijske igre je uvek pratila svetkovina u samoj Olimpiji, ali su slične olimpijske svetkovine održavane širom grčkog sveta, čak i nakon ukidanja Igara. Znamo da su ovi festivali u Efesu održavani barem do 420. godine, a u Antiohiji čak do šestog veka, i to uprkos stalnoj kritici sveštenstva kojima se nije sviđao koncept javne zabave (kao što im se nije sviđao ni koncept sporta). Dakle, ne može biti ni govora o bilo kakvoj zabrani carske administracije.

Ali ako nisu Teodosijevi edikti odgovorni za ukidanje antičkih Olimpijskih igara, ako ih nisu ni njegovi naslednici zabranili, zašto su prestale da se održavaju? Arheološka iskopavanja pokazala su da je infrastruktura počela da propada tokom četvrtog veka — zbog zemljotresa, poplava i upada varvara koji su znali da dobace do Olimpije — ali to nije bio uzrok.

Istoričarka Sofi Remijsen smatra da je on bio ekonomske prirode. Naime, javni fondovi kojima su gradovi finansirali učešće svojih takmičara na Igrama počeli su vremenom da se koriste za druge stvari, pa je breme palo na bogata privatna lica koja su se borila za prestiž; ali krajem četvrtog i početkom petog veka troškovi su toliko narasli da, ili više niko nije želeo, ili više nije mogao da ih plaća. Remijsen smatra da su Olimpijske igre prestale da se održavaju jer su postale preskupe, što ima svoju analogiju u modernim Igrama čiju organizaciju danas malo zemalja može sebi da priušti. Tako je uprkos kritici crkvenih velikodostojnika, na kraju po svemu sudeći presudio novac.

Za kraj smo ostavili jedan kuriozitet. Ova priča o Teodosijevoj zabrani, mada deluje kao da je novijeg datuma, nije; premda je postala opštepoznata u novom veku, posebno u naše doba, prvi ju je spomenuo Georgije Kedrin, vizantijski istoričar iz jedanaestog stoleća. Radi se o čoveku za koga kažu da je više pisac legendi nego bilo šta drugo, lakoverni autor bez smisla za istoriju.

VIDEO: Zbog kocke i nasilja sigurno nije. Ovaj čovek je najbogatiji sportista u istoriji

(P. L.)