Jedan pozitivni primer saradnje Srba i Albanaca tokom procesa našeg razgraničenja pre sto godina

Faktičke granice Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore početkom 1913. godine, nakon pobede u Prvom balkanskom ratu. Foto: Wikimedia Commons/PANONIAN

Koreni mržnje između Srba i Albanaca verovatno sežu do kraja sedamnaestog veka kada je propast austrijskih oslobodilačkih (ili osvajačkih) napora na Balkanu — napora koje smo mi zdušno podržali, što su Turci, koji su vek i nešto ranije dozvolili obnovu Pećke patrijaršije upravo da bi dobili lojalnu populaciju i bezbednu pozadinu za napade na hrišćanski Zapad, shvatili kao izdaju i nož u leđa — doveo do masovnog egzodusa našeg naroda sa Kosova i Metohije ka drugoj strani Save i Dunava, posle čega su se u poluopustele krajeve sa svojih planina spustili Albanci.

Preporučujemo

ČITAJTE OVDE ŠTA SE DEŠAVA 100 GODINA KASNIJE - - Sve o najvećem albanskom lobisti koji dolazi u Beograd: Tražio je bombardovanje SRJ i priznanje KiM

Tokom čitavog osamnaestog i devetnaestog veka nastavio se proces zamene jedne populacije drugom, uglavnom nasiljem; kada je izbio Prvi balkanski rat i kada je pokrenut naš prodor ka dotad osmanlijskim krajevima, koji su tokom zlatnog perioda srpskog srednjovekovlja činili srce naše kraljevine i carevine — nasilje je samo promenilo glavnog aktera.

Priče o zločinima koje je srpska vojska činila nad albanskim življem tada smo olako odbacivali, a i danas to radimo; dok se pričom o Dračkom okrugu i kratkotrajnom izlasku na more gordimo i ponosimo, vajkajući se što nije bilo trajno iako smo time jednom narodu hteli da uskratimo ono na šta smo se dotad žalili da drugi nama uskraćuju, istovremeno uveravajući Evropu da Albanci nisu dovoljno civilizovani da bi imali svoju zemlju, a domaće javno mnenje da nisu dovoljno vredni za nju; ali sve je to „normalno“, uslovno rečeno, i mi nismo specifični po nacionalnoj hipokriziji od koje pate svi narodi.

Srpska i grčka vojska su se tek aprila 1913. godine povukle iz Albanije, nakon dugog odbijanja, zato što su velike sile zapretile vojnom intervencijom. Srbija je tada dobila Kosovo i Metohiju sa Prizrenom, dok je Crna Gora dobila Peć, Đakovicu i Istok. Negde u isto vreme formirane su dve komisije čiji je zadatak bio da egzaktno utvrde granice nezavisne Albanije: jedna se bavila potezom od ušća Bojane u Jadran do Ohridskog jezera, a druga od Ohridskog jezera do Jonskog mora; ova prva komisija je uradila svoj deo posla, potpisan je tzv. Florentinski protokol, ali rad na tom pitanju nije dovršen zbog izbijanja Prvog svetskog rata.

Srpska konjica pobedonosno zaplivava u Jadransko more, ilustracija iz 1913. godine koja prikazuje dolazak Srpske vojske u Drač. Foto: Balkanski rat u slici i reči br. 37/unilib.rs

Pošto je osmanski sultan Mehmed V u svojstvu kalifa pozvao balkanske muslimane na džihad a one s Kosova „da osvete Muratov grob“, došlo je do jednog upada na našu teritoriju (navodno od strane snaga pod kontrolom Hasana Prištine), a istovremeno se srpski saveznik Esad-paša Toptani, predsednik vlade Albanskog Islamskog Emirata koji je sam proglasio, našao opkoljen u Draču i suočen sa pobunom.

Tada se odigrala našem narodu potpuno nepoznata epizoda iz Velikog rata: srpska vojna intervencija u Albaniji. Naime, srpska vojska je sa 20.000 ljudi ugušila ustanak te okupirala Tiranu, Elbasan i Drač, čime je oslobodila opsade Esad-pašu, dok su njemu lojalne albanske snage zaplenile 30.000 pušaka koje je pobunjenicima poslala Austrougarska (koje bi, da je ustanak uspeo, svakako bile upotrebljene protiv Kraljevine Srbije).

Na Vidovdan 1915. godine u Tirani je potpisan tajni ugovor između Kraljevine Srbije i Esad-pašinog Albanskog Islamskog Emirata kojim je predviđeno stvaranje realne unije između dve zemlje, nalik na onu između Austrije i Ugarske: zajednička vojska, carinska uprava, centralna banka, spoljna politika; Esad-paša bi postao knez Albanije, a granice bi bile korigovane u našu korist.

Međutim, ne može se reći da je Toptani — zagovornik principa „Balkan Balkancima“ — baš imao neosporni legitimitet, niti punu kontrolu nad teritorijom, pošto je u trenutku kada je krenulo naše povlačenje preko severne Albanije postojalo barem pet različitih oružanih formacija u toj zemlji. Takva situacija je našu „golgotu“ zakomplikovala pa je dolazilo do banditskih napada, ali ne u onoj meri u kojoj se govori (taj faktor je definitivno postojao, samo što ga mi preuveličavamo i predstavljamo kao neki opštealbanski atak na našu nejač, a pritom ćutimo o svemu što se dešavalo prethodnih godina); istina je, da je albanska žandarmerija Esad-paše štitila bokove naše vojske i često čak davala svoje poslednje zalihe hrane, a lokalno stanovništvo po njegovom naređenju pružalo utočište i primalo srpske dinare za namirnice.

Srpski konjanici pred Muratovim turbetom na Kosovu polju 1912. U sredini grupe iznad dva mala Turčina je kapetan Đorđe S. Isaković, do njega kapetan Gojko Jovanović. Pored Turaka koji su čuvali turbe je potporučnik Borisav Jerinić. Prvi s desna na slici je potporučnik Milivoje Stojković, do njega jedan vojnik, pa potporučnik Kosta Nastasijević. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

Nezadrživi prodor srpske vojske nakon proboja Solunskog fronta išao je i ponovo ka severnoalbanskim krajevima, mada se kod nas ni o tome ne govori. Svakako smo okupirali Skadar, iz kog smo se povukli tek posle skoro tri godine; albanska delegacija u Parizu se tokom mirovne konferencije žalila britanskom premijeru Lojdu Džordžu da naša artiljerija nekontrolisano i proizvoljno bombarduje sela i varoši „terorišući stanovništvo“, tumačeći to kao akciju koja za cilj ima uništenje Albanije i Albanaca, a čak je i naša štampa leve orijentacije kritikovala tu „osvajačku ekspediciju“.

Bilo je napora sa naše strane da se prostor koji su naseljavala severnoalbanska plemena pripoji Kraljevini SHS, a Nikola Pašić je otišao toliko daleko da je s pola miliona franaka pokušao da podmiti nekoliko albanskih delegata u Parizu, uz objašnjenje da „bez Skadra ne može živeti Crna Gora i hinterland njegov“. Interesantno je to: proširili smo granice duž gotovo čitave jadranske obale, obuhvatili sav srpski etnički prostor, ali nekima među nama ni to nije bilo dosta.

Nešto ranije, novembra meseca 1918. godine, albanski pobunjenici napali su opštinu u Prilužju kod Vučitrna i reku Sitnicu proglasili za granicu između Srbije i Albanije (nije od važnosti za priču, ali pomenimo da kroz isto mesto protiče i Lab), ali su odmah razbijeni.

No, istovremeno s tim je obrazovan Kosovski komitet koji je sa područja Skadra godinama rukovodio kačačkim akcijama uperenim protiv naše zemlje, a sa ciljem stvaranja Albanije u njenim „etničkim granicama“, što je sve vreme pratio teror albanskih razbojnika nad srpskim življem; ali je vremenom njihovo polje delovanja postajalo sve suženije, zbog dejstva naših snaga u unutrašnjosti, i zbog toga što je posle povlačenja saveznika, srpska vojska (pod firmom „savezničkih snaga“) okupirala demarkacionu liniju koja je gazila duboko u albansku teritoriju, sve se nadajući da će to biti adut prilikom pregovora o izmeni granice.

Oficirski konjički kantonman u Prizrenu, u nekadašnjoj srpskoj čitaonici, 1913. godine. Zdesna nalevo: potporučnik Luka Antić, rezervni potporučnik Drag. Jakovljević, kapetan Gojko Jovanović, blagajnik Ilija Vukadinović, major Đoka Krstić, kapetan Đorđe. S. Isaković i rezervni potporučnik M. Torbarević. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

Naše pozicije uzdrmalo je primanje Albanije u Društvo naroda decembra 1920. jer se postavilo se pitanje s kojim pravom držimo deo njene teritorije, ali mi se nismo predavali tako lako. Leta 1921. godine sa prvacima moćnog katoličkog plemena Mirdita (koje je predvodio Marka Đoni, vrlo nepopularan u plemenu zbog kukavičluka iskazanog tokom rata, zbog čega ga mnogi klanovski prvaci nisu ni priznali) potpisan je sporazum koji je predviđao podršku za stvaranje slobodne Mirditske republike na severu zemlje, koja bi bila pod zaštitom Kraljevine SHS, koja bi vodila njenu spoljnu politiku; pored nas je Mirditsku republiku priznala Grčka, ali od cele priče nije bilo ništa jer su albanske snage novembra meseca ugušile pokušaj secesije.

Malo pre toga, septembra 1921, došlo je do napada neke grupe na naše položaje kod sela Arasa u današnjem Dibarskom okrugu Republike Albanije, kom prilikom su nam naneli teške gubitke, ali je naš protivudar sprečila molba velikih sila koje su tražile uzdržanost. Strpljenje se isplatilo kada je na insistiranje Velike Britanije tokom Konferencije ambasadora narednog meseca granica u oblasti Debra, Prizrena i Kastratija izmenjena je u našu korist, mada Pašić ni sa tim nije bio zadovoljan i burno je protestovao: znalo se, ustalom, da tek ima da dođe konačno razgraničenje, da to nije kraj.

Početkom 1922. godine došlo do normalizacije diplomatskih odnosa između KSHS i Albanije, i formirana je Komisija za utvrđivanje jugoslovensko-albanske granice koja je imala zadatak da stavi tačku na celu priču; ujedno, obrazovana je i neutralna zona koja je prelazila preko sporne teritorije. „Geografski, to je jedna dugačka pantljika, široka četiri do šest kilometara, koja se proteže od Ohridskog do Skadarskog jezera, prolazeći pored Debra i Prizrena“, pisala je beogradska „Politika“ 14. novembra 1922. „Politički, to je jedan tipičan primer zemlje u kojoj vlada potpuna anarhija i potpuno bezvlašće“, teritorija koja je „ili ostala bez ikakve vlasti, ili, što je još gore, u nekim delovima potpala pod vlast razbojnika, lopova i ucenjivača“.

Pukovnik Steva Milovanović, komandant Moravske leteće brigade, i Živojin Balugdžić, naš generalni konzul u Solunu, prolaze "kroz Arnautluk", odnosno kroz maslinove šume na najdaljoj tački Albanije do koje su naše trupe stigle da dođu 1913. godine. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

Ukratko, postala je pribežište kačaka koji su se tu sklonili i od naših i od albanskih vlasti, pa stali da terorišu lokalno stanovništvo, obnovivši instituciju harača: u zamenu za mir, svako selo plaćalo je trideset napoleona mesečno (barem je takav dogovor važio na potezu od Struge do Debra). „Arnauti gospodare, a raja plaća harač — stari odnos koji je na Balkanu i ranije postojao“, piše dopisnik „Politike“ iz Skoplja, zaključujući: „Neutralna zona je jedna rugoba Evrope i celoga civilizovanog sveta. Nju je trebalo odavno i bez razmišljanja ukinuti“.

Na tome se i radilo, mada će tek jula 1926. godine posao biti konačno dovršen potpisivanjem završnog protokola o razgraničenju u Firenci (mada su pre toga dve zemlje posle stabilizacije odnosa vrlo prosto razmenile teritorije oko Ohridskog jezera). Ali interesantno je kako su pregovori tekli. Piše „Politika“ 17. oktobra 1922. godine, na petoj strani, u kratkom tekstu pod naslovom „Mi i oni“:

„Na našoj granici prema Albaniji radi, mesecima već, komisija koju je poslala Ambasadorska Konferencija, sa zadatkom da povuče granicu između naše države i Albanije. Mi i Arnauti nismo se mogli složiti, kavgadžije smo, kaže Evropa, pa su došli da spor između nas reše oni, koji su uvek blagi, pitomi, složni i miroljubivi.

Da vidite samo: Dopisnik ’Politike’ iz Ohrida piše mi: ’Neće biti bez interesa da znate, kako članovi komisije za razgraničenje žive. Francuz sa svojim osobljem ima svoju, zasebnu menažu i ne meša se sa drugima, Englez ima takođe svoju zasebnu menažu, Italijan tako isto. A delegat naše vlade i delegat albanske vlade, koji se spore, imaju zajedničku menažu. Tako nas, zavađene, miri složna Evropa.“

Na šta vas to podseća?

Albanske vojvode i stražari, turski oficir i pravoslavni monah u Visokim Dečanima 1903. godine. Foto: Wikimedia Commons/kossev.info

VIDEO: Na Košare su navalili teroristi, NATO, Legija stranaca ali u Metohiju nisu ušli

(P. L.)