Kako je car Teodosije Veliki uzdigao hrišćanstvo na rang državne religije i osudio paganizam na smrt

Sveti Ambrozije ne da Teodosiju I u Milansku katedralu, slika Antonisa van Dajka. Foto: Wikimedia Commons/nationalgallery.org.uk

Teodosije I, poznat i kao Teodosije Veliki, živeo je tokom četvrtog veka i bio poslednji imperator koji je vladao nad oba dela Rimske imperije, i istočnim i zapadnim. Uobičajena je zabluda da je car Konstantin Veliki uzdigao hrišćanstvo na rang državne religije; to nije tačno, najslavniji Nišlija je obnovio i napokon istinski primenio versku toleranciju, Crkvi dao privilegovani položaj u društvu, i bio prvi imperator koji je postao hrišćanin (doduše na samrti), ali je Teodosije taj koji je hrišćanstvo proglasio zvaničnom verom carevine i pokrenuo proces zabrane svih drugih konfesija.

Preporučujemo

Ko je bio Teodosije? Flavije Teodosije se rodio 347. godine u Kauki (današnja Koka) u Galiciji, današnjoj Španiji; otac, takođe Flavije Teodosije (zbog čega se u istoriografiji naziva „Stariji“), bio je vojskovođa, dok majke istorije nije zapamtila. Od rane mladosti je učestvovao u očevim pohodima, ratujući protiv Pikta na severu Britanije, Alemana na Rajni, Sarmata na Dunavu. Imao je 28 godina kada mu je otac osuđen na smrt i pogubljen usled dvorskih intriga, posle čega se povukao na porodično imanje u Kauki.

U to vreme, zapadnim delom Rimske imperije vladao je Valentinijan I, a istočnim delom njegov brat Valens. Valentinijan je preminuo novembra 375. (iste godine kada je pogubljen Teodosijev otac) tako što mu se krv izlila u mozak dok je vikao na poslanike germanskog plemena Kvada, koji su ga razljutili svojim ponašanjem; nasledili su ga sinovi Gracijan i maloletni Valentinijan II.

Maketa antičkog Sirmijuma, današnje Sremske Mitrovice, koji je krajem III i početkom IV veka bio jedna od četiri prestonice Rimskog carstva. Foto: Wikimedia Commons/mediaportal.vojvodina.gov.rs

Kada je Valens poginuo kod Hadrijanopolja u bici protiv Gota 9. avgusta 378, Gracijan je Teodosija imenovao za glavnokomandujućeg rimske vojske na istoku; ovaj je potukao Sarmate 19. januara 379. i bio od strane legija izvikan za istočnog avgusta. Da li je to i bila prvobitna namera Gracijana, ili je samo bio prinuđen da takav razvoj događaja prihvati kao svršen čin? Istorija ne zna. Ako je i hteo za brata da sačuva Istok, u tom trenutku to nije bilo realno: Valentinijan II je bio sedmogodišnji dečak, a Gracijanu, koji je imao pune ruke posla sa Alemanima i Vandalima na Rajni, je bio potreban neko sposoban i kadar da reši gotski problem.

Kao imperator sedam istočnih provincija, Teodosije je najpre morao da osigura granicu na Dunavu, zbog čega je počeo da obnavlja teško stradalu vojsku. Ali postojao je još jedan važan posao koji se ticao religije. Ono što su Teodosije i Gracijan uradili 27. februara 380. godine imalo je dalekosežne posledice u kojima mi do dana današnjeg živimo: tog datuma objavili su Solunski edikt kojim je hrišćanstvo uzdignuto na rang državne religije, konkretno njegova nikejska, pravoslavna forma („pravoslavna“ u smislu „ispravna u učenju“), čime je stavljena i tačka na problem arijanske jeresi vrlo raširene po Istoku (Zapad, sa kojeg je dolazio Teodosije, bio je za to vreme potpuno pravoslavan).

Solunskim ediktom je, između ostalog, bilo određeno da se vernici nadalje imaju nazivati „katoličkim hrišćanima“, baš tim rečima. U dokumentu se govori o „religiji koju je doneo Rimljanima božanstveni apostol Petar“, a od savremenika se imenom spominju samo papa Damas, koji se tituliše kao „pontif“, i aleksandrijski episkop Petar. Edikt predstavlja posledicu snažnog uticaja koji je solunski arhiepiskop Aholije (kojeg je na taj položaj postavio papa Damas, pošto je Solun još uvek bio pod jurisdikcijom Svete stolice) imao na Teodosija (Aholije je krstio Teodosija tokom bolesti, kada se car plašio da će umreti; radi se o tada uobičajenoj praksi, da se krštenje odlaže do kraja života kako bi što više grehova bilo poništeno).

„Miljenici imperatora Honorija“, Džon Vilijam Voterhaus, 1883. Slika ilustruje nezainteresovanost zapadnog rimskog cara Honorija, sina Teodosija Velikog i brata istočnog cara Arkadija, za državna pitanja. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute/Dcoetzee

Što se tiče problema sa varvarima, mudar kakav je bio, znajući da je prošlo vreme kada je puka svirepa sila bila dovoljna, Teodosije je 382. godine sa Vizigotima i njihovim poglavarom Atanarihom sklopio sporazum i dozvolio im da se nasele na prostoru između donjeg toka Dunava i Stare planine (današnja severna Bugarska), da zadrže svoj način života, autonomiju, poglavare i poglavice, a da zauzvrat Rimljanima služe u vojsci kao pomoćni odredi.

Naredne godine ubijen je Gracijan tokom vojne pobune (do koje je došlo zbog njegovog ponašanja; kap koja je prelila čašu bilo je pojavljivanje u skitskoj nošnji samo par godina posle katastrofe kod Hadrijanopolja, u kojoj su, pored Gota, učestvovali i Alani, narod skitsko-sarmatskog porekla) pa je Valentinijan II postao samostalni vladar Zapada; no budući da je još uvek bio dete, Teodosije je za vojnog zapovednika zapadnih provincija i carevog staratelja imenovao svog generala od poverenja, Flavija Arbogasta, čoveka franačkog porekla.

Njih dvojica su, kako je car stasavao, sve češće bili u sukobu, posebno što je Arbogast ostao na dužnosti i nakon Valentinijanovog punoletstva. Jednom prilikom je Arbogasta i otpustio sa dužnosti, ali je ovaj pred svima drsko pocepao ukaz i izjavio da on ne može da ga otpusti jer ga nije ni postavio. Car se posle toga uzalud pismom žalio Teodosiju, a pitanje ko zapravo vlada Zapadom konačno je rešeno tako što je Arbogast 15. maja 392. godine „pronašao“ Valentinijana obešenog u njegovoj rezidenciji u Vindoboni, današnjem Beču; Frank je tvrdio da se mladić sam obesio, ali se i tada verovalo da ga je general ili sam ubio ili platio pretorijancima da to učine.

Time je Teodosije postao gospodar čitave imperije, proglasivši svog šestogodišnjeg sina Arkadija za savladara Istoka. Međutim, došlo je do sukoba sa Arbogastom, koji je u ime Teodosija nastavio da upravlja Zapadom i čak kovao novac sa Arkadijevim likom. Šta je bio uzrok raskida? Može biti da je Teodosije postao podozriv prema svom vojskovođi, pa je zato njegovog prijatelja Nikomaha Flavijana smenio sa položaja prefekta Rima; može biti da mu se nije dopadala Arbogastova paganština, kojom mu je ometao velike planove?

Vipavska dolina u Sloveniji gde se nedaleko od istoimene reke, koja se tada nazivala Frigid, vodila znamenita bitka 5—6. septembra 394. između snaga hrišćanskog cara Teodosija Velikog i paganskog uzurpatora Arbogasta. Pobeda Teodosija bila je konačna i trajna pobeda hrišćanstva. Foto: Wikimedia Commons/Johann Jaritz

Kako bilo da bilo, Arbogast je krajem avgusta 392. nekog učitelja retorike Flavija Evgenija proglasio zapadnim carem, a svojim postupcima jasno iskazao želju da obnovi pagansku religiju Starog Rima. Teodosije je, sa svoje strane, tokom 391—392. godine objavljivao edikte kojima je zabranjivao paganske kultove i njihove obrede, i rušio im hramove (te godine je porušen Serapeum u Aleksandriji); konačno, početkom 393. svog osmogodišnjeg sina Honorija imenovao je zapadnim avgustom — de jure savladarom Zapada.

Bila je to objava rata, ali je tek proleća 394. Teodosije poveo golemu vojsku na zapad. Lukavi Arbogast je za zasedu i bojno polje izabrao dolinu reke Frigid, današnje Vipave u Sloveniji. Bitka na Frigidu je vođena 5. i 6. septembra 394. Prvog dana boja Arbogast i Evgenije su odneli pobedu, dok se moral u Teodosijevom logoru načisto srozao; ali narednog dana krenula je bura koja je duvala direktno u redove Arbogastove vojske i potpuno ih razbila. Tako su legije cara Teodosija izašle kao potpune pobednice: Evgenije je zarobljen i pogubljen, dok je Arbogast pobegao u planinu pa dva dana kasnije izvršio samoubistvo. Hrišćansko predanje ovaj boj s pravom tretira kao odsudnu pobedu nad paganštinom.

Teodosije nije dugo uživao u njenim plodovima pošto je preminuo svega nekoliko meseci kasnije, 17. januara 395. godine. Nasledili su ga sinovi: Arkadije na Istoku, Honorije na Zapadu. Honorije (umro 423) je bio katastrofalan vladar, potpuno nezainteresovan za svoj posao; kada je vest da su Vandali poharali Rim stigla na njegov dvor u Raveni, on je vrisnuo: „A ipak mi je baš maločas jeo iz ruke!“, misleći da je uginuo petao kojem je dao ime Rim; vidljivo je bio odahnuo nakon pojašnjenja. Arkadije (umro 408) je takođe bio samo nominalni vladar Istoka i njemu je najvažnije bilo da bude dobar hrišćanin; prava vlast je bila u drugim rukama.

(P. L.)