Spektakularno bekstvo Sima Vučkovića: Ustaše vodile 30 ljudi na streljanje, a samo on odbio da umre

Prisilno pokatoličavanje Srba u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Po svemu sudeći ova fotografija nastala je oktobra 1941. godine, ali gde nije poznato. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Bezbrojna pojedinačna svedočanstva pojavile su se nakon Drugog svetskog rata, o zločinima okupatora i domaćih izdajnika, i o borbi za slobodu. Ali nema mnogo ispovesti koje objedinjuju i jedno i drugo, koje počinju jednim a završavaju se drugim; svakako nema mnogo ispovesti koje na ovakav silovit, uzbudljiv i inspirativan način govore o tim danima.

Preporučujemo

U pitanju je ispovest jednog čoveka iz Kostajnice koju je nedavno objavio „Yugopapir.com“, prenevši članak prvobitno objavljen 1959. godine u tada još uvek mladoj „Ilustrovanoj Politici“ (list je pokrenut 11. novembra prethodne godine).

Nemoguće je, a i bespotrebno je, prepričati i sažeti tu ispovest, nemoguće je njegovu strašnu priču ispričati bolje od njega samog, njega, koji je išao u smrt, utekao smrti i otišao u partizane da se bori za slobodu, i opštu i ličnu. Da ispovest ne bi otupela svoju oštricu, da ne bi izgubila snagu, baklju pripovedanja predajemo njemu.

„Zovem se Simo Vučković“, počinje on. „Bio sam otpravnik vozova na željezničkoj stanici Kostajnica; na pruzi Sunja—Banja Luka. U noći između 30. i 31. jula 1941. bio sam na dužnosti. Ujutru oko šest sati čulo se puškaranje u susjednoj Bosanskoj Kostajnici. Nakon 24-časovne službe pođoh u svoj stan da se odmorim.

Legoh u krevet, ali san neće na oči. Upravo je odnekud stigao poseban voz, sa ustašama, koji se zaustavio na stanici. Odjednom neko snažno zalupa na vrata koja se odmah otvoriše, jer nisu bila zaključana. Upade u sobu neko čudno stvorenje, koje u prvi čas nisam mogao prepoznati, jer mu je švapski šljem pao preko očiju. Iz njega je bazdila rakija. Tek kad je počeo da viče na mene da ustanem, prepoznao sam ga po glasu. Bio je to jedan obućar koji mi je opravljao cipele.

Most preko Une u Hrvatskoj Kostajnici, koja se do 1995. godine zvala samo Kostajnica. Sa druge strane reke je Bosanska Kostajnica. Foto: Wikimedia Commons/Julian Nyča/J budissin

Brzo ustadoh i obukoh se. Reče mi da me vodi kao taoca. Pred vratima me sačeka drugi ustaša, koji svoje nestrpljenje iskali na meni udarcem kundaka. Pođosmo prema Kostajnici. Posle kojih stotinu metara dođosmo do jedne oveće grupe. Sve sama poznata lica: željezničari, radnici sa utovara vagona i seljaci. Vidim tu mog skretničara Jovu, Đuru Petrovića, Todora Kneževića i druge.

Približavamo se gradu. Građani nas sažaljivo posmatraju kao da znaju šta nas očekuje. Odjednom iz suprotnog pravca pojavi se dugačka povorka ljudi. Kad se približila k nama, krv nam se sledila od užasa. Ljudi, žene, djeca, sve krvavo, izderano, boso i polunago.

— Ubiše mog Branka na mostu — zapomaže žena Branka Zeca.

Oko povorke oblijeću ustaše. Deru se, udaraju kundacima. Na nekim su čudnovata odijela. Svi imaju na glavi švapske šljemove, koji su im pali do očiju. U tom čekanju neko iziđe iz „štaba“ i naredi da nas vode u Lederov magacin — već ranije napušten, nalazi se usred velikog dvorišta opasanog visokim zidom.

Uteraše nas ustaše u dvorište. Moglo je biti oko pet sati posle podne. Tu je, najprije, izvršen lični pretres. Oduzeše nam sve što smo imali uza se. Čak i opasače i uzice na cipelama. Kako je ko pretresen, ugone ga u napušteni magacin. Iako niko od nas duže vreme nije jeo, ne osjećamo glad. Samo žeđ. Jezik se lepi za nepce. Vrata se svaki čas otvaraju. Ubace po jednog ili dvojicu. Kad se više nije moglo stajati u tim prostorijama, otvoriše neka vrata i potjeraše nas u neke prostorije na spratu.

Ustaše u Banjaluci septembra 1944. godine nakon borbi s partizanima. Foto: Wikimedia Commons/NOVJ

Hvata se sumrak i očekujemo noć punu strave i neizvjesnosti. Tu i tamo čuje se po koji jecaj i uzdasi. Iz tog razmišljanja trgoše me psovke i krici iz dvorišta. Popnem se do prozora i provirim da vidim šta se dešava. Premlaćuju jednu ženu. Ona leži već na zemlji oborena, oni je bijesno udaraju cokulama i kundacima. Neko reče da je to žena Bore Lukića iz Bosanske Kostajnice (u pitanju je Marica Lukić, supruga predsednika opštine, rodom iz Lapova u Šumadiji; mnogo posle rata javila se fantastična priča po kojoj su joj ustaše žicom probušile obraz pa je provukle kroz usta i uši, a među noge nabile kolac; Vučković to nigde ne navodi i tu priču treba uzeti sa velikom dozom rezerve; prim. nov).

Posle nje pozivaju ustaše po jednog ili dvojicu u dvorište i premlaćivanje se nastavlja. Onda se poziva naredna žrtva. Tako je to trajalo do oko 10 sati navečer. Odjednom, otvoriše se vrata. Izvedoše nekolicinu: petoricu, desetoricu, teško je znati, toliko nas je bilo mnogo. Čujemo bat koraka u malom sokačetu koje vodi ka Uni, koja teče ni sto metara daleko od magacina. Odjednom noćnu tišinu razbi nekoliko puščanih metaka, pa nekoliko rafala. Zar će nas sve pobiti? Ima nas toliko. Mogli bismo se s njima i obračunati, samo bi trebalo da nas neko povede, da počne. Ali, tog nema. Čuli su se opet pucnjevi, pa rafal.

DOĐE RED I NA MENE

Kratka julska noć brzo prođe. Svanuo je 1. avgust 1941. Čuju se povici ustaša u dvorištu. Podigoše me k prozoru, da vidim ko je u dvorištu. Koga vidim? Josip Mlinac, bogati mesar i lihvar, Maćan Prpić, pijanac, propalica i poznati pljačkaš, Franjo Grčić, kolporter i vašarski džeparoš, Franjo Cindrić, policiski konfident.

Ustaše i četnici nazdravljaju antipartizanskom sporazumu u Bosni. Foto: Wikipedia/Mladifilozof

Počeše opet izvoditi ljude, po jednog ili po dvojicu. Odvedoše nekoliko grupa. Dođe red i na mene. U dvorištu grupa ljudi, njih tridesetak, a možda i više, vezani po dvojica za ruke žicom. Jedan stoji sam, još nema para. Vezaše mene s njim. Stegoše žicu oko ruke. Zarđala žica upila se u meso. Neki traže od ustaša da im olabave žicu. Oni cinički dobacuju:

— Strpi se malo, neće zadugo.

Jedan ustaša priđe nama, da vidi kako smo vezani i dreknu:

— Još jednu žicu po sredini!

Donesoše neko čelično uže i vezaše nas po sredini. Kapija se otvori.

— Polazi!

Niko se ne pomače. Ustaše ponovo dreknuše, udariše kundacima one na začelju. Krenusmo. Iziđosmo na cestu. Dođe mi pred oči slika smrti. Pomislih na roditelje, prvo na majku. Pa ja se opraštam sa životom? Ne! Pobuni se u meni želja da živim. Više nego ikada ranije. Ima li još kakav izlaz — pomislih. Pokušah da odvrnem žicu na ruci. Teško ide, žica je debela. Probam još jednom, moglo bi se. Sa mnom je vezan Joca Samardžija, seljak iz okoline Kostajnice. Rekoh mu moju namjeru i plan za bjekstvo.

— Bježi sinko, ti si još mlad! — odgovori mi on. — Ja sam star, meni kako bude...

Nas tridesetak vezanih prati svega petorica ustaša, koji će nas za kojih desetak minuta streljati. Po jedan na čelu i začelju, po jedan sa svake strane. Oni sa strane obilaze kolonu. Kad se odmaknu, slobodnom rukom odvrćem žicu. Vidim, svaki čas je dragocjen. Svaku najmanju priliku koristim, da odvrćem.

Srpska dečica iz Bosne na položaju 3. udarne divizije NOVJ, marta 1943. godine. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

NIJE JOŠ DALEKO, BLIZU SMO BAJIĆA-JAMA

Krvare prsti, ali ja ne osjećam bol. Ni žeđ više ne osjećam. Želja za životom sad je najjača. Odjednom ustaši sa moje strane učini se da ja odvrćem žicu. Dohvati me kundakom iza vrata i cokulom u slabinu. Kao da se time zadovoljio. Nije, valjda, mogao povjerovati da bi im neko mogao pobjeći. Od udarca poklekoh, kolona se zaustavi, ali novi udarac me podiže i kolona ponovo krenu. Ustaše su već nestrpljive. Dosadilo im je hodati po ljetnoj žezi. Sunce je već visoko otskočilo. Onaj sa čela kolone ih hrabri:

— Nije još daleko, blizu smo Bajića-jama.

Sad znamo naše stratište. Osjećam strašan umor. Kad prolazimo pored živice ili plota, pazim na ustašu i ponovo odvrćem žicu. Sad već lakše ide, jer je odvrnuti krak malo duži. Pomaže mi, vidim, i Joca, koji je sa mnom vezan.

Stigosmo do jedne usamljene kuće na brdu. Kuća je napuštena, čeljad pobijena ili odvedena. Prozori, vrata, podrum, pojata — sve otvoreno. Ostao je samo pas čuvar, koji bijesno laje na nas. Zaustaviše nas. Jedan ustaša ode u pojatu, donese trnokop i lopatu, čime ćemo kopati sebi raku. Odvrnuh još malo žicu. Pođosmo dalje. Pri vrhu smo brda. Ustašama se žuri. Opet ih hrabri onaj sa čela:

„Još malo, još malo.“

Stigosmo na vrh brda i pred nama se ukaza blaga nizbrdica, a s druge strane uvale vidi se grmlje. To su „Bajića-jame“ pomislih.

Ustaše nakon ubijanja ljudi. Foto: Wikimedia/znaci.net

Krećemo se nizbrdicom. Sve smo bliže grmu. Odvrnem katkad žicu, sve se lakše odvrće. Još malo, i žica će na ruci biti sasvim odvrnuta. Već smo blizu grmlja. Drhtim od silnog uzbuđenja. Čelo kolone zalazi u grmlje i živicu. Tu je tjesan, uzan seljački, šumski put, kojim se s jeseni jedva provuku seljačka kola, kad seljaci izvlače drva. Možemo samo po dva i dva da prođemo, pa ustaše sa strane kolone zaostaše na začelju.

Žica na ruci odvrnuta. Obe ruke su mi slobodne. Okrenuh se prema začelju da osmotrim ustaše, da ne bih skrenuo njihovu pažnju na bjekstvo. Rekoh Mići Joviću:

— Mićo, da te još jednom vidim za života.

Jednim pogledom osmotrih teren. Lijevo mala nizbrdica. Sad ili nikad! Bućnuh u grm, glavom u živici probih put, bacih se naglavce nekoliko puta i prevrnuh niz strminu do sledećeg grma. A onda opet.

TRČIM, POSRĆEM, PADAM

Ispočetka tišina. Jedan ustaša pljesnu rukama:

— Uteče!...

Zatim psovke, pa jedan metak, dva, tri. Nastade pucnjava. Meci šište oko glave. Ja trčim, posrćem, padam. Ustajem, iznova. Odmakao sam već od zločinaca, kad me opet presrete čistina. Šta ću sad? Čučnuh pod jedan grm. Vidim sa druge strane ustaše vode drugu grupu na streljanje. Hoće li me oni primijetiti?

Ustaše zarobljene od strane partizana u Bihaću aprila 1945. godine. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Legoh u neku brazdu, koju je ko zna ko i zašto ovdje zaorao, i počnem puzati preko čistine. Nađoh se opet u gustoj paprati. Ispravih se i potrčah do nekog vinograda. Legoh pod loze i pritajih se. Osluškujem. Tišina. Nema nigdje nikoga. Pokušam da se orijentišem: gdje sam? Iziđem na vrh vinograda. Blizu sam željezničke pruge i ceste. Radnici opravljaju prugu, a cestom promiču ustaše. Sačekah da cesta bude prazna i prebacim se preko pruge i ceste.

Malo seoce Panjani, nedaleko od Kostajnice. Sretoše me dvije žene. Ne znam ko se koga više prepao: ja njih ili one mene. Skamenio ih je moj izgled. Sav sam izgreban, krvav, u ritama, bos i blatnjav. Dadoše mi vode da se malo operem i napijem. Okrepih se malo iako je voda bila mlaka. Zahvalih se ženama i krenuh dalje.

Kuda? Dalje od ceste, u šumu. Čuo sam da se priča, da se u „Šamarici“ nalaze neki ljudi, komunisti, koji okupljaju oko sebe sve one koji hoće da se bore protiv krvopija. Pođoh k njima. Kad sam došao u „Šamaricu“, u prvi partizanski logor na Baniji, tek tada sam osjetio da sam se ponovo rodio.

Iz moje grupe koja je vođena na streljanje, ostali smo živi nas četvorica, Milić Arbutin, Petar Savić iz Kostajnice, ja i još jedan čovjek, ne znam mu imena. Sada smo još trojica u životu. Onog četvrtog, kome ne znam imena (bio je ranjen) ustaše su ponovo uhvatile i streljale. Po pričanju čuo sam da je u te dane pobijeno u Kostajnici, jednoj i drugoj (Hrvatska, koja se do 1995. zvala samo Kostajnica, i Bosanska; prim. nov), oko 700 ljudi.“

Partizanski odred o kojem Simo Vučković govori, taj ustanički logor na gori Šamarici u koji je došao i iz kojeg se odred razvio, mora biti da je Kalinski odred, zvanično obrazovan 22. septembra 1941; nema nijednog drugog da je baš na tom mestu nastao, ni tada a ni kasnije.

(P. L. / Izvor: Yugopapir.com, Ilustrovana Politika 1959.)