Zašto Rusi ponovo obožavaju Staljina, čoveka koji ubio milione Rusa?

Nešto se tokom poslednje tri decenije neobično desilo sa Rusima i njihovim doživljajem Staljina. Lili su krokodilske suze kada je 1953. preminuo, da bi se već tri godine docnije probudili iz sna i počeli da ga kude. Posledica je to bila Hruščovljevog četvoročasovnog govora „O kultu ličnosti i njegovim posledicama“, održanog tokom ranih jutarnjih sati 25. februara 1956. na 20. kongresu Komunističke partije SSSR.

Hruščov je tada pred zaprepašćenom partijskom vrhuškom Staljina proglasio zločincem i otvoreno govorio o njegovom teroru, o strahovladi, o likvidacijama i gulazima; neki od prisutnih su već na licu mesta doživljavali srčane udare i morali biti izneseni van sale, da li zbog istine koju su potiskivali ili za nju nisu ni znali, ili zbog činjenice da se o toj istini uopšte priča, ili su glumili, ne znamo.

Na kraju sednice, pošto nije bilo rasprave o izrečenom, delegati su se razišli potpuno dezorijentisani. Sa govora je vrlo brzo skinuta oznaka tajnosti, bio je čitan na svim partijskim sastancima širom zemlje, za njega je saznao narod.

Time je Hruščov otvorio oči sovjetskom čoveku i šokirao naciju: zaprepašćenje ljudi odgajanih na pesmama i pričama koje su slavile Staljina bilo je tako veliko da su u Gruziji marta meseca čak izbile demonstracije koje je vojska morala da uguši (epilog: 22 mrtvih, 47 povređenih i 200 uhapšenih). Levica na Zapadu je zbog ovog doživela slom i prestala biti politička sila, dok je Kina raskinula sa SSSR a Mao optužio novo moskovsko rukovodstva za istorijski revizionizam i napuštanje Lenjinovog puta.

„Dole sa kulakom u kolhozu“, sovjetski propagandni plakat iz dvadesetih godina. Foto: Wikimedia Commons/LSE Library

Elem, Hruškov je zatim sproveo sveobuhvatnu destaljinizaciju države i društva, i Staljinova popularnost se potpuno srozala. Do kraja postojanja SSSR on nikada više nije bio obožavan kao Vladimir Iljič Lenjin (koji je ostao nedodirljiv), dok je njegova tiranska vladavina tretirana kao anomalija a ne kao pravilo i uzor. 1990. godine anketa sprovedena na teritoriji Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike pokazala je da samo osam odsto Rusa ima pozitivno mišljenje o njemu.

Ali posle raspada SSSR došlo je do velikog obrta i popularnost je počela da mu skače, pa se danas mogu videti i freske sa njegovim likom u pravoslavnim hramovima. Ankete pokazuju da 24 odsto Rusa o Staljinu sada ima pozitivno mišljenje, s tim što još 46 odsto gaji divljenje, poštovanje i naklonost prema "čeličnom Gruzinu", videći u njemu čoveka koji je zemlju vodio u Drugom svetskom ratu do pobede nad Trećim rajhom, ali takođe i čoveka koji je rukovodio zemljom tokom perioda njene dramatične i ubrzane industrijalizacije.

„Želite li da naša socijalistička otadžbina bude potučena i da izgubi nezavisnost? Ili nestanite, ili prestignite i nadmašite napredne kapitalističke zemlje“, rekao je Staljin u jednom govoru 1931. godine, upravo vezano za industrijalizaciju. Rusi to odlično razumeju; uostalom, svaki bolji poznavalac istorije potvrdiće da se upravo tokom njegove čvrste vladavine Sovjetski Savez munjevito razvio, a ne morate biti stručnjak da biste znali da je SSSR zahvaljujući njemu postao jedna od dve svetske supersile, nešto što ni sama Ruska imperija nikada nije bila.

Čečil, Ruzvelt i Staljin tokom Krimske konferencije februara 1945. godine. Foto: Wikimedia/U.S. National Archives

Interesantno je to, što se tokom ove decenije trend rasta popularnosti i priznanja istorijskog značaja Josifa Visarionoviča u savremenoj Rusiji ubrzao: u periodu od 2012. do 2018. širom zemlje postavljeno je najmanje deset njegovih bisti i statua, od kojih je najpoznatija i najmonumentalnija ona na Krimu; postavljena 2015. posle aneksije tog poluostrva, u čast 70. godišnjice Krimske konferencije, ona prikazuje Staljina koji sedi pored Frenklina Ruzvelta i Vinstona Čerčila (kao uzor su poslužile čuvene fotografije sa te konferencije održane u Jalti).

Stoga stav predsednika Vladimira Putina uopšte ne čudi. U fenomenalnom četvorodelnom intervjuu koji je pre par godina dao američkom filmadžiji Oliveru Stounu, on je izrazio žaljenje zbog toga što na Zapadu postoji „prekomerna demonizacija“ Josifa Visarionoviča, kojom se posredno napada Ruska Federacija, na koju se, iz političkih pobuda, na neki način baca odgovornost za ekscese ondašnjeg sovjetskog rukovodstva.

A niko ne spori da je „ekscesa“ bilo u periodu 1924—1953, tokom kojeg je Staljin gvozdenom pesnicom vladao Savezom Sovjetskih Socijalističkih Republika nakon Lenjinove smrti, dugo kao generalni sekretar Svesavezne komunističke partije (boljševika), potom kao sekretar Centralnog komiteta SKP(b), pa od maja 1941. kao predsednik vlade (odnosno predsednik Saveta, ili bolje Sovjeta narodnih komesara, kako se Savet ministara nazivao do 1946) (o ovome je Telegraf.rs nedavno opširno pisao); kaže se samo da „ekscesa“ nije bilo baš toliko koliko se tvrdi.

„Zaplena žita od kulaka“. Fotografija je nastala 1. novembra 1930. godine u Ukrajini, a komsomolci su žito našli skriveno u grobu. Foto: Wikimedia Commons/RIA Novosti archive, image #79113 / Alpert / CC-BY-SA 3.0

Teško je reći šta je tačno uzrok ovoj promeni raspoloženja, ali gotovo sigurno nema nikakve veze sa tim preterivanjima o obimu terora, koji je mahom bio proizvoljna samovolja jednog čoveka. A preterivanja postoje. Kao ilustraciju možemo navesti čistke u Crvenoj armiji krajem tridesetih godina: van SSSR se tada smatralo da je pobijeno čak 50 odsto celokupnog oficirskog kadra, dok danas znamo da je „počišćeno“ od 3,7 do 7,7 odsto njih. Pritom, „počišćeno“ ne znači pobijeno: ogromna većina samo je izbačena iz partije, dok je čak 30 odsto naknadno vraćeno u službu.

Ali kao što rekosmo, promena raspoloženja sigurno nema veze sa tim, to samo služi kao svojevrsno gorivo za istorijsku reevaluaciju te goleme ličnosti i državnika svetskog kalibra. Upravu tu možda leži odgovor: u pitanju je državnik svetskog kalibra. Rusi su narod neporecivog imperijalističkog mentaliteta i svojoj zemlji žele status globalne supersile, a Staljin je od njihove zemlje upravo to bio napravio.

Postoji još jedna stvar: nove generacije nisu prošle kroz Staljinove gulage, nisu živele u neprestanom grču i strahu; nema više među živima onih koji jesu ili ih ima zanemarljivo malo; mrtvi su oni koji su gubili najmilije; unuci i praunuci Staljinovih savremenika većinom nisu ni upoznali svoje pretke i prema njima nemaju nikakav emotivni spoj, osim formalnog i verbalnog. Pritom, idealizovanje slavne prošlosti nije nikakav ruski specijalitet. Svi to rade. Nije li naš Laza Lazarević napisao pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“?

(P. L.)