„Ustaše i četnici, zajedno ste bežali“: Šta je naša štampa ’79. pisala o ekstremistima koji su iz Australije rušili SFRJ

Zarobljene ustaše kod Blajburga, austrijskog gradića na granici sa Slovenijom. 1945. godina. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Kada je Josip Broz Tito 17. avgusta 1944. godine proglasio opštu amnestiju četnika i hrvatskih domobrana pod uslovom da nisu počinili zločine, a kralj Petar II 12. septembra pozvao sve oružane formacije da se priključe partizanskim redovima, desetine hiljada ljudi prihvatilo je poziv oberučke. Mnogima, kojima je bila dozlogrdila neaktivnost i otvorena saradnja sa okupatorom, bio je potreban samo taj impuls da promene uniformu. (Broz je amnestiju ponovio 21. novembra, a usvajanjem Zakona o amnestiji i davanju pomilovanja od 6. jula 1945. dodatnih je 10—15.000 četnika amnestirano, što je bila trećina ili polovina pripadnika JVuO tih poslednjih meseci.)

Pred onima koji se nisu odazvali pozivu ili su okrvavili ruke, bila su sada tri puta: ili će umreti u vihoru revolucionarne pravde, ili će se provući godinama teške robije, ili će pobeći preko granice. Ili će pokušati da pobegnu preko granice ali će ih Englezi vratiti, nakon čega će ih partizani neštedimice masakrirati (pričamo o takozvanom Blajburgu, gde se odigrala predaja posle koje je gomila ljudi pobijena na slovenačkim putevima; među stradalima je daleko najviše bilo ustaša, izvestan broj slovenačkih domobrana, i jedan manji broj četnika).

Ipak, izvestan broj srpskih i hrvatskih nacionalista pobegao je u Nemačku, Austriju, Španiju, Ameriku, Argentinu, Čile... Australiju, kojom se bavi ovaj tekst u kontekstu tzv. ustaške i četničke emigracije. Objavljen je u listu „Radio TV revija“ februara 1979. godine, a kao autor je potpisan Mihajlo Ćurčić, koji je takođe radio i kao novinar Radio Beograda i urednik Radija „202“.

Sidnej, Australija. Foto: Wikipedia/Jason Tong

Kaže se ovako:

„Prošloga petka iz Sidneja je stigla štura ali po mnogo čemu značajna agencijska vest: australijska policija uhapsila je devet pripadnika anti-jugoslovenske fašističko-terorističke emigracije pod teškom optužbom da su nameravali da dignu u vazduh glavnu vodovodnu cev višemilionskog Sidneja i da podmetnu eksploziv u nekoliko javnih zgrada.

Policijski tužilac iz Sidneja izneo je pred istražnim sudijom još jedan podatak: ova grupa fašističkih emigranata imala je u planu da likvidira dva lica iz svoje okoline i da za ovo ubistvo, kao i planirane terorističke eksplozije, baci krivicu na druge članove jugoslovenske zajednice u Sidneju. Pomenuta grupa optužena je i za ilegalno pribavljanje i posedovanje velikih količina eksploziva i detonatora, kao i raznog vatrenog oružja.

Ovo je već drugi uspešni atak australijske policije na jugoslovenske emigrante-ekstremiste u poslednje vreme. Prošloga oktobra na tajnom poligonu za terorističku obuku kod Edena, na jugu Novog Južnog Velsa, uhapšeno je 19 ustaških terorista.

— Probudili su me rafali iz pušaka i automatskog oružja — izjavio je na suđenju ovoj grupi terorista jedan od svedoka pukovnik Džim Votson. — U prvi mah mislio sam da se održavaju neke neplanirane vojne vežbe. Tek kasnije sam doznao da se radi o grupi mladića jugoslovenskog porekla, koji sebe nazivaju ustašama...

Ustaše i četnici nazdravljaju antipartizanskom sporazumu u Bosni. Foto: Wikipedia/Mladifilozof

Među uhapšenima nalaze se i rukovodioci organizacije ’Hrvatsko revolucionarno bratstvo’, Jure Marić i Anton Šarić. Ova teroristička organizacija, podsetimo se toga, obučila je i poslala u Jugoslaviju terorističke grupe (sve uhvaćene i osuđene) 1963. zatim 1967. kao i grupu od 19 bandita koji su 1972. godine stigle do Bugojna, gde su likvidirani. Ove aveti prošlosti još ne odustaju od svojih, po političkim opredeljenjima, apsurdnih zločinačkih planova.“

Dalje se u tekstu o ovoj borbi australijskih ustaša pred kojima je bila „ideja o ’slobodi’ hrvatskog naroda i o skorašnjem raspadu Jugoslavije“ kaže sledeće: „Ustaški pokret na tlu petog kontinenta razjedinjen je i rascepkan u više frakcija. Ekstremisti se okupljaju oko ’Hrvatske seljačke stranke’, oko ’Hrvatskog oslobodilačkog pokreta’, ’Saveza hrvatske ujedinjene mladeži’, oko ilegalnog ’Hrvatskog revolucionarnog bratstva’.

Jedni su Pavelićevci, drugi Luburićevci, treći Stepinci... Pripadnici frakcija imaju svoje klubove, svoju štampu. Međusobne trzavice i borba za vlast su okvir emigrantske aktivnosti. Svi su ipak idejno jedinstveni. Programski cilj je jasan: raditi protiv sadašnjeg državnog uređenja u Jugoslaviji.

Jedinstveni su u demonstracijama i na fašističkim skupovima, jedinstveni su im i metodi delovanja: služe se ucenama, pretnjama i napadima na lojalne Jugoslovene, terorističkim aktima svake vrste.

Josip Broz Tito sa prozora Plavog voza pruža ruku pionirki negde na pruzi Beograd-Bar tokom njenog puštanja u saobraćaj. Foto: Wikimedia Commons/Orjen

Pažnju privlači i povezanost ustaškog pokreta u Australiji sa onim u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi. Tako, na primer, sedište ’Hrvatskog oslobodilačkog pokreta’ nije u Sidneju već u Buenos Ajresu. Pokret ima svoje podružnice u SAD, Kanadi, Zapadnoj Nemačkoj i Švedskoj.

Sa australijskim ’Hrvatskim oslobodilačkim pokretom’ naročito tesno sarađuje organizacija ’Ujedinjeni Hrvati Nemačke’, na čijem je čelu poznati ratni zločinac Ante Vukić, za vreme rata ustaški oficir u zloglasnom koncentracionom logoru ’Slano’, na ostrvu Pagu. On i njegovi ljudi prihvataju teroriste iz Australije, pomažu im da se snađu, opreme i organizuju.

Nekoliko energičnih akcija policijskih organa Australije, čiji smo svedoci i ovih proteklih dana, može da ima veliki značaj u suzbijanju međunarodne terorističke aktivnosti, posebno fašističke delatnosti protiv naše zemlje. Sadašnja vlada liberalno-agrarne koalicije time je učinila korak koji do sada nije učinila nijedna prethodna australijska vlada. Takvo ponašanje uliva optimizam, posebno na planu proširivanja prijateljskih odnosa Jugoslavije i Australije.

Jer, nije tajna da je oko četiri petine svih do sada izvršenih terorističkih akata protiv naše zemlje planirano ili pripremano u terorističkim organizacijama na teritoriji Australije. Naravno, većina naših ljudi, emigranata jugoslovenskog porekla, pošteni su patrioti. Od oko 400.000 Jugoslovena u Australiji samo oko 300—400 su okoreli ekstremisti.

Predsednik Jugoslavija maršal Josip Broz Tito sa glumicom Sofijom Loren na Brionima. Foto: Profimedia/Corbis

Mada su u apsolutnoj manjini oni nisu bez uticaja. Neki od vođa ustaške i četničke emigracije nalaze se na ključnim mestima u australijskom Ministarstvu za pitanja doseljenika. Oni prihvataju ekonomsku emigraciju iz naše zemlje i uslovljavaju davanje boljeg posla članstvom u organizacijama ekstremista.

Spremnost australijskih vlasti da se izbore protiv narasle epidemije terorizma, svakako imponuje. Ali, daleko je od toga da su svi problemi na ovoj relaciji već razrešeni.

Kako je ne tako davno pisao sidnejski ’Australijen’, pripadnici ’Hrvatskog revolucionarnog bratstva’ i dalje nesmetano treniraju na jednom imanju u brdskom regionu Ju Jang, udaljenom 50 kilometara od Melburna. Na ostale terene, kao onom u Hamer Hilu, kraj Sidneja, ili na jednoj usamljenoj farmi u predgrađu Perta, izvode se uobičajeni nedeljni egzerciri. Uostalom, nabaviti ratnu opremu i nije neki problem. U Australiji je dozvoljena slobodna trgovina oružjem.

— Nabavka eksploziva ide malo teže — kaže u poverenju Lambert Ivančić, jedan iz grupe poznatih ekstremista — reporteru sidnejskog dnevnika — nabavljamo ga uglavnom iz rudnika kod Kuber Pedija i Anda Muke. Ali u poslednje vreme, nismo zadovoljni kvalitetom. Za specijalne pošiljke iz Japana, krijumčarima treba platiti i do 5000 dolara po paketu.

Ustaški i četnički ekstremisti i dalje koriste svoja ’demokratska’ prava pa tako u vreme jugoslovenskih državnih praznika manifestuju pred zgradom naše ambasade u Kanberi, uzvikujući fašističke parole, paleći jugoslovensku zastavu.

Prošle godine su ustaški ekstremisti u Kanberi otvorili čak ’hrvatsku ambasadu’. Doduše, ministar inostranih poslova Australije Andrej Pekok pismeno je zatražio od državnog tužioca senatora Petera Duraka da preduzme odgovarajuće akcije oko zatvaranja ove ’ambasade’. Procedura je, očito, vrlo spora.

Parlament Australije u Kanberi. Foto: Wikipedia/JJ Harrison

Za to vreme ova otvorena anti-jugoslovenska provokacija i samozvani hrvatski ’otpravnik poslova’, izvesni Mario Dešpolja, uživaju otvorenu podršku u nekim prilično uticajnim krugovima australijske desnice. Naravno za vreme nedavnih hapšenja ustaških terorista novinari nisu nikako mogli da pronađu ovog samozvanog ’otpravnika’. Šta bi im, uostalom, on i mogao da kaže?

Pisac ovih redova je nedavno sa jednom grupom novinara po drugi put boravio u Australiji. U razgovoru sa poznatim laburističkim liderom dr Džimijem Kernsom čuo je i ovo:

— Video sam u mnogim emigrantskim klubovima sliku Ante Pavelića. Njegovu sliku demonstranti nose po ulicama. Sliku jednog okorelog fašiste i ratnog zločinca! Ili, u centru Kanbere već godinama stoji spomenik Draži Mihailoviću, kvislingu koji je posredno bio i naš protivnik u proteklom ratu, ističe dr Kerns.

Očito, mnogo šta još nije rešeno na vrućem emigrantskom tlu petog kontinenta. Neka efikasnija rešenja su ipak izgledna. Koalicionoj vladi australijskog premijera Malkolma Frejzera do novih parlamentarnih izbora ostalo je još oko godinu dana. Ekonomska stagnacija, nezaposlenost (oko 450.000 Australijanaca je trenutno bez posla), inflacija koja se penje po stopi od 15 odsto godišnje, samo su neke od ključnih tačaka na koje se koncentriše paljba laburističke opozicije. Sve češća divljanja ekstremista i terorista takođe su jedan od važnih opozicionih aduta. Dobrim delom i zato Frejzerova administracija žuri sa akcijom.

Ovoj pojačanoj, efikasnoj i pravovremenoj akciji umnogome je doprinela i objektivna australijska štampa. Svi listovi dali su veliki publictet prošlonedeljnom hapšenju fašističkih ekstremista jugoslovenskog porekla. Njihovi zločinački planovi i aktivnost naišli su na gnušanje u australijskoj javnosti.“

Vojna parada Jugoslovenske narodne armije 1985. godine. Foto: Arhiv MC Odbrana

Ono što vam je svakako upalo u oči, ako ste pažljiv i kritičan čitalac, jeste nedostatak opravdanja zbog kojeg bi se ustaška i četnička emigracija stavljale ovde u isti koš. Sem podatka da o jugoslovenskim državnim praznicima protestuju ispred ambasade u Kanberi, iz čega implicitno sledi da to čine zajedno, u šta nam je teško da poverujemo uprkos povremenoj saradnji između dve grupacije tokom Drugog svetskog rata a protiv partizana, ne postoji ništa drugo u tekstu što bi na bilo koji način stavilo znak jednakosti između dve grupe.

Nema pomena četničkih kampova za obuku terorista, nema pomena planova četničkih terorističkih akcija, gotovo da nema pomena ni četnika, sem kada se čini da je zgodno provući ih kroz stubac članka.

S obzirom da se reportaža suštinski bavi ustaškom emigracijom koja je najviše i rovarila i vršila teške terorističke napade na tlu Jugoslavije (bombaški napad na beogradski bioskop „20. oktobar“ odigrao se jedanaest godina pre objave ovog teksta, a smrtna kazna nad Miljenkom Hrkačom, nakon što je tri puta potvrđena, izvršena je godinu dana pre; neki su tvrdili da je Udba ovaj slučaj iskoristila kao povod za kampanju fizičkih likvidacija ustaške emigracije širom sveta), pominjanje četničkog iseljeništva možemo da razumemo samo kao potrebu da se po nacionalnom ključu i u duhu bratstva i jedinstva nijedan od dva glavna naroda ne oseti naročito prozvanim.

Možda grešimo. Možda je naročita pažnja posvećena ustašama zato što su bili daleko nasilniji, agresivniji, konkretniji u zahtevima, ekstremniji, i stoga opasniji po život i dobrobit jugoslovenske zajednice i svih pojedinaca u njoj. Nema sumnje da su četnici na neki način delovali protiv SFRJ (mada je upitno da li su delovali protiv Jugoslavije kao ideje), ali sa izuzetkom Nikole Kavaje i Srpskog oslobodilačkog pokreta „Otadžbina“ koji je delovao na tlu Severne Amerike, četnici su uglavnom bili bezopasni, bezubi, posebno oni iz Australije.

(P. L. / Izvor: Yugopapir.com)