Kako je po jednom narodnom predanju nastalo prezime Obilić?

Miloš Obilić, skulptura Ivana Meštrovića koja je trebalo da se nalazi u Vidovdanskom hramu na Gazimestanu. Foto: narodnimuzej.rs

„Srpsko kolo“ je bio nedeljnik Srba u Hrvatskoj koji je izlazio od 1903. do 1929. godine, sem u periodu Prvog svetskog rata kada je zabranjen posle Sarajevskog atentata (kao nacionalni list Dunavskoj monarhiji neprijateljski nastrojenog naroda, ne može se reći da je to bilo neočekivano i nelogično). Uredništvo se tokom 26 godina postojanja smenjivalo, posebno tokom druge decenije dvadesetog veka, ali je uvek izlazilo u Zagrebu. Tek se pred ukidanje lista nakon uvođenja Šestojanuarske diktature seli u Beograd.

„Srpsko kolo“ je bio časopis od velikog značaja za našu kulturu i baštinu, naročito za Srbe u Hrvatskoj, jer se sem aktuelnih vesti o privrednom i kulturno-prosvetnom životu Austrougarske i u njoj Ugarske i u njoj Hrvatske, uvek posebna pažnja obraćala savremenim problemima sa kojima se suočavao običan svet.

Tako je čitalaštvo na njihovim stranama moglo da pronađe brojne korisne savete, poput zdravstvenih, društvenih, čak moglo bi se reći civilizacijskih (apel da se ljudi češće kupaju i provetravaju prostorije definitivno spada u tu klasu).

Davali su i savete kako se najbolje odnositi sa administracijom (u tekstu o lokalnoj samoupravi, interesantno s jezičko-nacionalne strane, kaže se: „U nekijem krajevima govori se ’opština’, ali je ’općina’ bolje“), a redovno su apelovali na korišćenje ćirilice — čak i u zvaničnim dokumentima. „Kada pišeš što općini, kr. kotarskoj ili županijskoj oblasti, kralj. hrvatsko-slavonsko-dalmatinskoj zemaljskoj vladi u Zagrebu i svima sudovima, onda piši ćirilicom jer ti to dopušta zakon od 14. maja 1887. god., član 3“, kaže se na jednom mestu.

„Ženidba cara Dušana“, Paja Jovanović, 1904. Foto: Wikipedia/Ranko Nikolić

Takođe, bilo je životnih priča, književnih priloga, narodnih predanja. Tako se u prvom broju „Srpskog kola“ našlo ovo predanje o Milošu Obiliću.

„Srbi pripovijedaju da je Silni Stevan, car srpski, loveći po Ceru, ugledao na jednom mjestu, gdje se grane od drveća i dolje savijaju i gore uzvijaju. Kad dođu na ono mjesto, a to dijete kod nekoliko ovaca udarilo svoju sjekiru u kladu, pa leglo na leđa te spava: kad dihne iz sebe, onda se grane uzvijaju, a kad povuče paru u se, onda se savijaju k zemlji. Kad to vidi car, začudi se, pa pruži ruku s konja, da mu uzme sjekiru, ali hoćeš! ne može da je izvadi iz klade. Brže bolje sjašu sluge i vojvode s konja, ogledaju svi redom objema rukama, da izvade sjekiru iz klade, ali je ni jedan ne može ni pomaći. Onda probudi dijete i zapita ga car:

— Kako ti je ime?

A on odgovori: ’Miloš’.

— Imaš li oca i majku?

— Majku imam, a otac mi je umro.

— A gdje ti je majka?

— Eto je tamo dolje u selu kod kuće.

— Ajde da nas vodiš kući.

— Ne mogu od ovaca.

I tako ga kojekako namole da potjera ovce i da pođe pred njima kući. Sad su oni radi znati i vidjeti, šta će on raditi sa sjekirom, kako će je izvaditi iz klade; ili će je onako ostaviti. Kad Miloš krene ovce, a on uzme sjekiru jednom rukom i zametne na rame. Kako dođu kući, Miloš odmah ostavi ovce i nepoznate goste, pa zamakne među zgrade, da traži majku. Pošto car sjaše s konja, pođe i on za Milošem, da gleda da mu se gdje ne sakrije. Kad pogleda kroz brvna u jednu zgradu, a to tu majka mijesi hljeb, a prebacila desnu sisu preko lijevog ramena, a lijevu preko desnoga, te on ostrag sisa. Onda car reče: ’Međer obila majka rodila obila junaka!’

Miloš Obilić, slika Aleksandra Dobrića iz 1861. godine koja se čuva u beogradskom Narodnom muzeju. Foto: Wikimedia Commons/Svift

Car uzme Miloša od majke i odvede ga svome dvoru, i od toga se nazove Obilić.“

Reč „međer“ je turcizam koji znači „zbilja, zaista, stvarno“, dok bi „obila“ trebalo da znači „obilna“. Naravno, ovo je samo jedno predanje koje pokušava da objasni poreklo Obilićevog prezimena.

Najstarija predanja nedvosmisleno govore o „Kobiliću“ a ne „Obiliću“, pa je u tom slučaju poreklo njegovog prezimena nešto očiglednije i dolazi od reči „kobila“. Zato je to predanje verovatno najbliže istorijskom Obiliću, odnosno Kobiliću, ako je istorijski Kobilić uopšte postojao (neki srpski junak jeste ubio Murata, ali onovremeni primarni izvori ne pominju njegovo ime pa se ne može pouzdano ništa tvrditi; ali niko nas ne sprečava da verujemo mitu).

Postoji i verzija „Kopilić“ koja se takođe javlja u srpskoj tradiciji i koja bi mogla vući poreklo od reči „kopile“, što se uklapa u ovu legendu koju smo preneli iz „Srpskog kola“, pošto ga odgaja majka a otac mu je, po njegovom shvatanju, „umro“. Uklapa se i u verzije po kojoj mu je otac zmaj (po čemu nije usamljen u srpskoj mitologiji jer je mnogom junaku zmaj noću znao da poseti majku), ali možda i u verziju po kojoj ga je odgajila vila.

(P. L.)