Ne postoji ime u istoriji ženskog tenisa koje odzvanja silnije od SUZAN LENGLEN

Suzan Lenglen 8. jula 1920. na naslovnici prvog ikada broja francuskog sportskog nedeljnika „Le Miroir des sports“ koji je izlazio do 1968. godine. Foto: Wikimedia Commons/Gallica Digital Library/Bibliothèque nationale de France

Tenis je jedan od retkih sportova u kojem takmičenje u ženskoj konkurenciji može da se meri sa onim u muškoj: nažalost, tako je. Mi to danas uzimamo zdravo za gotovo i ne razmišljamo mnogo o tome, ili prosto pripisujemo uzroke prirodi ove igre, ne znajući da na tome verovatno imamo da zahvalimo samo jednoj osobi: legendarnoj Suzan Lenglen.

Pre nego što je ona stupila na veliku scenu i prokrčila put, ženski tenis je poput ostalih sportova privlačio je vrlo malo pažnje. Ali, nakon njenog uspona ljubitelji „belog sporta“ počeli su da se tiskaju u redovima za ulaznice mečeva dama, tražila se „karta više“ kako se to popularno kaže, a Lenglen se publici revanširala briljantnom igrom, agilnim pokretima, brzinom, preciznim udarcima, temperamentom, gracioznošću, kitnjastim stilom, i ne samo što se igranja tiče već i odevanja i ponašanja. Na teniski teren Lenglen je donela glamur, koji ga nikada više nije napustio.

Rodila se 24. maja 1899. godine u Parizu, a tenis je počela da igra na insistiranje svog oca Šarla, koji je zbog krhkosti i bolešljivosti svoje kćerke, koja je muku mučila sa hroničnom astmom, odlučio da na porodičnom imanjom u mestu Mare-sur-Ma sagradi teren. Prvi put je lopticu udarila 1910, a samo četiri godine docnije već je igrala svoje prvo finale, i to ni manje ni više nego finale Prvenstva Francuske (budućeg Rolan Garosa) u kojem je poražena od braniteljke titule Margarit Brokdi. Međutim, sa Maksom Dekužijem osvojila je titulu u mešovitom dublu.

Suzan Lenglen tokom Svetskog prvenstva u tenisu na tvrdoj podlozi. Slika je datirana na 1914, što bi značilo da je u pitanju njen prvi veliki turnir koji je osvojila. Ali nismo sigurni koliko je ovakvo datiranje pouzdano, pošto na slici ne deluje kao neko ko tih dana puni 15 godina. Foto: Wikimedia Commons/Agence de presse Meurisse/Bibliothèque nationale de France

Naredni turnir održan iste godine, tokom kojeg je napunila 15 leta, osvojila je u singlu: u pitanju je bilo Svetsko prvenstvo u tenisu na tvrdoj podlozi (koje se s prekidom zbog Velikog rata održavalo u periodu 1912—1923. u pariskom predgrađu Sen-Klu), čime je postala najmlađi osvajač nekog velikog teniskog prvenstva u istoriji: rekord koji je i dalje na snazi. Nažalost, izbio je pomenuti rat i njena karijera je nastavljena tek 1919. godine kada je Vimbldon ponovo počeo da se igra.

To je bio njen prvi turnir na travi, a finale, u kojem se sastala sa sedmostrukom pobednicom Dorotejom Daglas Čembers, smatra se danas prekretnicom čitave teniske istorije: iz uzbudljivog meča punog preokreta, odigranog pred oko osam hiljada gledalaca među kojima su bili i britanski kralj Džordž V i kraljica Meri, Lenglen je izašla kao pobednica posle tri seta (10:8, 4:6, 9:7).

Ali, nije ona tom prilikom samo svojom igrom uspela da privuče pažnju, već i izgledom i manirima. Naime, pojavila se u haljinici koja je dosezala tik iznad kolena, i golih podlaktica, dok su sve ostale devojke igrale u odeći koja im je u potpunosti prekrivala telo, kao što bi danas, da smeju, igrale žene u nekim arapskim zemljama. No, ni tu nije bio kraj šokovima uštogljene britanske javnosti: ne samo što je bila „polugola“ nego je u pauzama između setova ova drska mlada Francuskinja najopuštenije pijuckala brendi naočigled pogleda svih prisutnih.

Ipak, pre će biti da su se sablažnjivali kruti novinari i naduvane aristokrate, pošto je običnom gledaocu ona očigledno predstavljala pravo osveženje, budući da su do kraja njene karijere hrlili da je gledaju i uživaju u njenim bravurama. Posebno na Vimbldonu, gde je do 1925. bila prvak svaki put osim 1924. kada je zbog žutice morala da preda četvrtfinalni meč. Naredna francuska teniserka koja je osvojila ovaj turnir bila je tek Ameli Morezmo 2006. godine.

Suzan Lenglen sa Bilom Tildenom, Amerikancem koji je dominirao muškim tenisom neposredno nakon Velikog rata i šest godina u tom periodu bio br. 1, pre pojave francuska „Četiri musketara“. Tilden, ili „Big Bil“ kako su ga zvali, drži se za jednog od najvećih tenisera svih vremena. Osvajač je rekordnih sedam Ju-Es opena, mada rekord deli sa dvojicom još starijih tenisera. Ima i dva Rolan Garosa te tri Vimbldona. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress/George Grantham Bain Collection

Međutim, otišli smo predaleko, moramo se vratiti malo unazad. Na Letnjim olimpijskim igrama koje su 1920. godine održane u Antverpenu, Lenglen je na putu do zlatne medalje izgubila samo četiri gema, od toga tri u finalu protiv britanske teniserke Doroti Holman. Potom je zlato uzela i u mešovitom dublu sa Maksom Dekužijem, dok je u ženskom dublu sa Elizabet d’Ajan osvojila bronzu (doduše tako što su njihove protivnice u borbi za treće mesto odustale).

Iste godine vratilo se u kalendar i Prvenstvo Francuske, koje je do 1926. osvajala svaki put izuzev 1924. godine, isto kao u Engleskoj. Između 1921. i 1923. uzela je tri uzastopna Svetska prvenstva u tenisu na tvrdoj podlozi (dakle, ukupno četiri), a 1922. snimila je i obrazovni film „Tenis i kako ga igrati“.

Tokom svoje karijere osvojila je 81 titulu u singlu (od toga, da sumiramo, šest na Prvenstvu Francuske, šest na Vimbldonu i četiri na Svetskom prvenstvu u tenisu na tvrdoj podlozi), od čega devet bez ijednog izgubljenog gema! Osvojila je i 73 titule u ženskom dublu (od toga šest na Prvenstvu Francuske i šest na Vimbldonu) i jedanaest u mešovitom (sedam na Prvenstvu Francuske i tri na Vimbldonu). U tri navrata je na Vimbldonu iste godine uzimala titule u sve tri kategorije (1920, 1922. i 1925).

Jednom je imala niz od 181 meča bez poraza, a u karijeri je ostvarila ukupno 341 pobedu. Izgubila je samo sedam mečeva u životu (ne računajući mečeve koje je morala da preda pre početka), što znači da je pobedila u 98 odsto onih koje je igrala. Danas verovatno neponovljivo, a svakako nezamislivo.

Suzan Lenglen 1920. godine na Prvenstvu Francuske, turniru koji će nekoliko godina kasnije biti nazvan „Rolan Garos“ po pilotu i ratnom heroju. Foto: Wikimedia Commons/Bibliothèque nationale de France/Agence de presse Meurisse

Najbolniji poraz sigurno joj je bio onaj u drugom kolu Prvenstva SAD 1921. godine, jedinom na kojem je učestvovala. Njemu treba posvetiti malo više pažnje, zbog okolnosti u kojima je odigran. Naime, Suzan Lenglen se otisnula put Amerike sa namerom da igra egzibicione dobrotvorne mečeve kojima bi se skupio novac za obnovu ratom razorene Francuske. Nakon dugog i burnog putovanja po užasnom vremenu, tokom kojeg je junakinja naše priče bila sve vreme bolesna, stigla je u Njujork i saznala da su je bez njenog znanja i dopuštenja prijavili da igra na Prvenstvu (budućem Ju-Es openu).

Pristala je zbog ogromnog pritiska američke javnosti, iako joj nije bilo dobro (kasnije je ustanovljena da boluje od velikog kašlja). U susret su joj izašli samo time što su joj dali dan odmora. U prvom kolu je trebalo da igra sa Elenor Gos, vodećom američkom teniserkom, ali se ona povukla i Lenglen je otišla na Molu Malori, naturalizovanu Amerikanku a inače rođenu Norvežanku, i vladajuću šampionku svoje nove domovine. Malori je pobedila u prvom setu sa 6-2, i taman kada je počeo drugi, Lenglen je počela strahovito da kašlje i nije mogla da nastavi.

Gledalište je počelo da zviždi i da je strahovito vređa, američka javnost ju je optužila za pretvaranje uprkos doktorskim nalazima (sumnja je postojala i u Francuskoj; mada ju je Francuska teniska federacija oslobodila optužbe, potpredsednik FTF koji ju je pratio u SAD podneo je ostavku smatrajući da je bila zdrava), dok je Mola Malori preko noći postala prava pravcata nacionalna zvezda u Americi.

Suzan Lenglen sredinom dvadesetih godina prošlog veka. Kao jedna od najboljih teniserki svih vremena, potpuno je promenila sudbinu ženskog tenisa, koji je zahvaljujući njoj, njenim igrama, načinom odevanja, ponašanjem na terenu i van njega, zauvek izašao iz muške senke. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress/George Grantham Bain Collection

Ipak, njena slava nije potrajala. Čim je ozdravila, Lenglen je počela da se sprema za osvetu koja je stigla u finalu singla na Vimbldonu naredne godine: potukla je Malori sa 6:2 i 6:0, u blickrigu koji je trajao samo 26 minuta, što je po svemu sudeći najbrža pobeda u istoriji grend-slemova u ženskoj konkurenciji. Nekoliko meseci kasnije na turniru u Nici, Malori je doživela brodolom i još veće poniženje pošto nije ni jedan jedini gem uspela da osvoji protiv Lenglen. Na novinarsko pitanje kako se pozdravila sa suparnicom na mreži prilikom rukovanja, Lenglen je odgovorila da se nekoliko puta blago nakašljala.

Njena poslednja godina što se tiče amaterske karijere bila je 1926, kada je osvojila svoju poslednju francusku titulu (poslednje dve bi se mogle nazvati najvrednijim, pošto je ovaj grend slem tek 1925. otvoren za međunarodne amatere, do tada su na njemu igrali samo članovi francuskih klubova). Ali pre toga je februara meseca u finalu turnira u Karlton klubu u Kanu odigrala jedan od svojih najslavnijih mečeva i to protiv 20-godišnje Amerikanke Helen Vils, tada već trostruke šampionke Amerike koja će tokom naredne decenije dominirati ženskim tenisom na sličan način na koji je Lenglen dominirala od 1919, osvojiti 31 grend slem (19 u singlu) i postaviti rekord sa osam titula na Vimbldonu koji će uspeti da sruši tek Martina Navratilova 1990. godine svojom devetom; toliko je velika Helen Vils da postoji čitav niz teniskih stručnjaka koji je smatraju najvećom ikada.

To se osećalo u vazduhu, to da će Vils biti naslednica velike Lenglen, zbog čega je pažnja javnosti bila ogromna, cena ulaznica kod tapkaroša astronomska, a krovovi i prozori okolnih zgrada krcati ljudima koji nisu uspeli da se domognu karata. Lenglen tu noć nije spavala jer je odlučila da igra uprkos tome što joj je otac zabranio zbog zdravlja (prvi put ga u životu nije poslušala i grizla ju je savest), pa je celoga dana bila živčana i uznemirena. Ipak, uspela je da slavi u dva seta sa 6:3, 8:6.

Suzan Lenglen i Helen Vils u Kanu 1926. godine, nakon finala turnira u Karlton klubu koje je Lenglen dobila. Kraljica, i princeza koja će posle ovoga postati nova kraljica ženskog tenisa. Njih dve se nalaze u užoj konkurenciji za najbolju teniserku svih vremena. Foto: Wikimedia Commons/Bibliothèque nationale de France/Agence de presse Meurisse

Sa Vimbldona se iste godine povukla zbog jednog gafa i nije učestvovala; naime, bilo je određeno da se sastane sa kraljicom Meri u kraljevskoj loži, ali se nije pojavila jer je pogrešno obaveštena o početku meča; kada je saznala šta se desilo onesvestila se, ali je engleska aristokratija sve to protumačila kao nepoštovanje monarhije i njeno dalje participiranje nije bilo moguće.

Te 1926. godine otišla je u profesionalce, kojima je sve do 1968. bilo zabranjeno da igraju grend-slemove. Toliki je bes zbog svoje odluke izazvala, da joj je Sveengleski klub za tenis na travi i kroket (na čijim se terenima igra Vimbldon) oduzeo počasno članstvo. Ipak, ona je branila svoju odluku, opisujući je kao „bekstvo od stega i ropstva“, i nije dala na sebe.

„Tokom dvanaest godina koliko sam bio šampionka donela sam tenisu bukvalno milione franaka i isplatila hiljade franaka za [igračke] ulaznice da bih to mogla da činim... Naporno sam radila tokom svoje karijere koliko bilo koji čovek ili žena rade u bilo kojoj karijeri. I tokom celog svog života nisam zaradila ni pet hiljada dolara — ni cent od toga svojom specijalnošću, svojim životnim naukom — tenisom... Imam dvadeset sedam i nisam bogata — trebam li se posvetiti nekoj drugoj karijeri i ostaviti ovu za koju imam, po rečima ljudi, genij? Ili se osmehnuti na mogućnost stvarnog siromaštva i nastaviti da zarađujem bogatstvo — kome?“ govorila je godinama kasnije.

Što se tiče amaterskog teniskog sistema, pitala se: „Po ovim apsurdnim i zastarelim amaterskim pravilima, samo bogata osoba može da se takmiči, i činjenica je da se samo bogati ljudi i takmiče. Da li je to fer? Da li to unapređuje ovaj sport? Da li čini tenis popularnijim — ili teži ka potiskivanju i ometanju ogromne količine teniskog talenta koji leži uspavan u telima mladića i devojaka čija imena nisu u društvenom registru?“

Suzan Lenglen drži čas tenisa u svojoj školi neposredno pored stadiona „Rolan Garos“ 1936. godine. Preminula je dve godine kasnije od perniciozne anemije, oko mesec dana nakon što joj je dijagnostikovana leukemija. Foto: Wikimedia Commons/Bibliothèque nationale de France/Agence de presse Meurisse

Ipak, njena profesionalna karijera nije dugo trajala. Američki preduzetnik Čarls S. Pajl potpisao je 1926. godine ugovor sa njom vredan tada basnoslovnih 50 hiljada dolara, kako bi na severnoameričkom kontinentu odigrala seriju mečeva protiv Meri K. Braun, tada već 35-godišnjakinje koju je Lenglen par meseci ranije tukla u finalu Prvenstva Francuske sa 6:1, 6:0.

Ali sada je po prvi put u istoriji tenisa meč između dve žene bio glavni događaj na turneji na kojoj su učestvovali i muškarci. Prvi meč je odigran u Njujorku, a serija je završena februara 1927. godine. Lenglen je pobedila 38 puta, Braun nijednom. Nakon toga, pod pritiskom doktora koji joj je savetovao da uzme poduži odmor, povukla se, počela piše knjige o svom voljenom sportu, i u Parizu pored novosagrađenog stadiona „Rolan Garos“ otvorila školu tenisa, uz pomoć svog ljubavnika Žana Tilijea. Francuska teniska federacije priznala je 1936. godine tu ustanovu za zvanični trening-centar saveza.

Međutim, bližio se kraj života „Božanstvene“, „Velike dame“, kako su je sve nazivali. Juna 1938. godine dijagnostikovana joj je leukemija, i zdravlje je počelo ubrzano i dramatično da joj se pogoršava. Samo tri nedelje kasnije potpuno je oslepela, i 4. jula preminula od perniciozne anemije. Sutradan je odlikovana ordenom Legije časti. Sahranjena je u svom rodnom Parizu.

No, nije bila zaboravljena ni decenijama kasnije. 1978. uvršena je u Međunarodnu tenisku kuću slavnih, a 1997. godine novosagrađeni drugi po veličini teren na stadionu „Rolan Garos“, kapaciteta 10.068 mesta, dobio je njeno ime. Pehar koji se dodeljuje pobednici ženskog turnira na Otvorenom prvenstvu Francuske takođe nosi njeno ime. I dalje se drži za jednu od najboljih teniserki svih vremena, ako ne i za najbolju. Najuticajnija je svakako.

(P. L.)