Da li je Srbin koji je pre 105 godina napisao da „Balkanu nije suđeno da živi jednim kulturnim životom, životom koji je dostojan ljudi“ bio u pravu?

Članovi Srpske socijaldemokratske partije na proslavi Prvog maja 1905. godine na Košutnjaku. Foto: Wikimedia Commons/Srpska socijaldemokratska partija (knjiga prva), Nolit, Beograd, 1966.

Srpska socijaldemokratska partija osnovana je 1903. i postojala je sve do 1919. godine, kada je inicirala Kongres ujedinjenja na kojem su se brojne ondašnje stranke te orijentacije u novoformiranom Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca (u „Kraljevinu“ će država biti preimenovana dve godine kasnije) spojile u Socijalističku radničku partiju (komunista), koja će naredne 1920. biti preimenovana u Komunističku partiju Jugoslavije.

Preporučujemo

Ispočetka, Srpskom socijaldemokratskom partijom dominirali su Užičani (stoga Užička republika nije anomalija, i Užice nije slučajno bilo središte partizanskog pokreta otpora tih prvih meseci ustanka 1941). Prvi predsednik bio je Užičanin Dragiša Lapčević, a iz istoga grada dolazili su Radovan Dragović, Dušan Popović i najvažniji — Dimitrije Tucović, koji bi mogao biti autor dolepriloženog teksta, mada je on nepotpisan.

Objavljen je u „Radničkim novinama“, „organu srpske socijalne demokratije“ u kojem je Tucović od samog početka bio urednik, u ponedeljak 2. juna 1914. godine po starom kalendaru, trinaest dana pre Sarajevskog atentata. Tucović je pet meseci docnije poginuo u Bici na Kolubari u kojoj je bio komandir 1. voda 1. čete 4. bataljona 1. puka Moravske divizije prvog poziva. Bio je verovatno jedini ondašnji vodeći političar koji je bačen na prvu liniju fronta, što možda nije bilo slučajno (tiha likvidacija?) a svakako je simptomatično, budući krajnje neuobičajeno. Tako se može reći da je on kao „izdajnik“ prolio krv za otadžbinu, dok su „patriote“ bile na bezbednom.

Proslava Prvog maja na Slaviji 1912. godine. Socijalistički radnički dom je imao sedište u „Sali mira“, zgradi koju je podigao „otac Vračara“ Fransis Makenzi a koju je Miloševićeva vlast srušila zbog izgradnje parkinga. Foto: Arhiva/staribeograd.com

Ali, iako su ljudi tada (a mnogi i danas) imali velikih problema sa stavovima koje je iznosio, naročito zato što je glasno govorio o ratnim zločinima koje je (navodno ili stvarno) činila naša vojska nad Albancima, Tucović je rado otišao da brani svoju zemlju koju je voleo, objasnivši to rečima: „Neću ni sada, kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod“. No, kao što rekosmo, ne znamo ko je autor ovih redova. Možda je Tucović, možda nije. Ako jeste Tucović, onda ono što ćete uskor pročitati dobija još tragičniji prizvuk.

Ali ko god njegov autor bio, tekst je izašao u br. 127 pomenutog lista, i to na naslovnoj strani, kao prvi i udarni članak. Govori generalno o odnosima među balkanskim narodima i o manipulacijama vladajućih klasa (reč „vlasnik“ koja se upotrebljava treba razumeti kao pripadnika političko-ekonomske elite, a ne u današnjem smiuslu kao vlasnika nečega) koje huškaju obične ljude jedne na druge po etničkim linijama (radi ličnog bogaćenja), umesto da promovišu saradnju i bratstvo (radi opšteg blagostanja). Saradnju između Srba i Bugara autor posebno ističe; u tim danima nismo se još uvek bili toliko zakrvili.

Danas u okolnosti promenjene i na Balkanu i u Evropi i na svetu, i postoji mnogo novih faktora koji tada nisu bili u igri, čak i nekih novih država u našem susedstvu. Entičke tenzije su smirene, i na površini sve izgleda potpuno drugačije. Međutim, da li je suštinski nešto drugačije, i da nema EU kao korektivnog faktora, da li bismo se opet ubijali? To ćemo vama ostaviti da procenite, dok budete čitali ovaj neprocenjivi uvid u način razmišljanja Srba u prošlosti.

Dimitrije Tucović početkom 20. veka. Foto: Wikimedia Commons/Dimitrije Tucović, Sabrana dela, knjiga I, Rad, Beograd, 1975.

„Balkanu nije suđeno da živi jednim kulturnim životom, životom koji je dostojan ljudi! Mesto da bude svršetak jednog krvavoga perioda, Bukureški Mir samo je početak drugoga, još krvavijeg. Juče ratna opasnost zbog sukoba Srbije i Albanije; danas ratna opasnost zbog sukoba između Grčke i Albanije; sutra opet zbog sukoba između Grčke i Bugarske; odmah zatim opet zbog sukoba između Bugarske i Rumunije, i tako redom, u beskrajnost, u svima mogućim permutacijama koje se daju napraviti od četiri balkanska elementa.

Ovih trenutaka, mi se nalazimo pred jednim vrlo oštrim i opasnim sukobom između Grčke i Turske. Uzbuđenje je na obema stranama vrlo veliko, i, kad ove redove pišemo, neki strani listovi već donose telegrame o ultimatumu koji je Grčka uputila Turskoj!

Grčka vlada motiviše svoje oštre note i svoje zločinačke namere nasiljem koje se vrši nad njenim saplemenicima u Trakiji i Maloj Aziji. Mi nismo prijatelji turskih vlasnika, i nikada nismo imali simpatija prema njima; teror nad Grcima u Turskoj svakako postoji; ali zar on nije jednim dobrim delom posledica, jedna naknada za ona strahovita zločinstva koja su balkanski saveznici izvršili za vreme rata nad turskim stanovništvom u Maćedoniji? I zar nisu, kako prema svemu izgleda, baš grčke komite stajale na čelu ove najezde, koja je otpočeta s parolom da Turci nisu dostojni Evrope a koja je u svome toku dokazala da su balkanski šovinisti još manje dostojni nje?

I što je glavno, grčkim vlasnicima to je samo izgovor. Ne boli njih srce ni za narodom u njihovoj zemlji; još manje će im pucati srce za onim hiljadama Grka razasutih po prostranim teritorijama otomanske imperije. Osvajački apetiti i šovinistička grandomanija su tu po sredi! Od kako su ostali bez dodekaneskih ostrva, grčki vlasnici neprestano reže i traže povoda za sukob.

Bugarski ratni zarobljenici primaju ručak "u beogradskome gradu, iz koga su otišli s hvalom na usnama za čovekoljublje i humanost srpsku". Nakon Drugog balkanskog rata 1913. godine. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

A lako im se džilitati. Do juče prezreni, danas grčki vlasnici igraju ulogu diktatora na Balkanu. Blagodareći krvnoj zavađenosti dveju najmoćnijih i najsrodnijih nacija na Balkanu: Srba i Bugara, čiji bi sporazum mogao izazvati čitavu revoluciju odnosa na Balkanu, grčki vlasnici iskorišćavaju nemoć tih dveju snaga koje su se međusobno ukočile, i bojazan Srbije od Bugarske upotrebljavaju za svoju ucenjivačku politiku prema Turskoj.

Toj grčkoj gospodi, koja je sa najmanje žrtava i napora pridigla lavovski plen balkanskih ratova i koja je mesto blagodarnosti pokazala toliko cinizma prema nama, treba već jednom pokazati da Srbija ne postoji radi toga da ostvaruje njihove panjelinske fiksideje, i da ako oni ulete ludo u rat sa Turskom mi nemamo ni najmanje volje da u taj ambis za njima skačemo!

Treba već jednom učiniti kraj ovoj pocepanosti i krvnoj zavađenosti balkanskih državica! Od te zavađenosti vlasnici i mogu imati vajde; narodi nikako. U vreme takozvanoga mira, njih tamane neprijateljske vlade: Srbi Bugare i Albance u Maćedoniji; Bugari Grke u Bugarskoj; Grci Turke u Maćedoniji; Turci i Grke i Bugare u Trakiji.

A kada se oglasi rat, onda ih tamane njihove patriotske vlade i njihova otačastvena buržoazija! Pod ovakvim režimom, za balkanske narode postoji večita opasnost. Ne zna se da li je gore za njih kad su u miru ili kad su u ratu. Upravo: mir na Balkanu to je takođe jedna vrsta rata. Narodi se tamane i istrebljuju u miru nešto malo sporije no u ratu. Ali ni u miru, baš kao u ratu, tamanjenje nikada ne prestaje!“

Srpski vojnik pozira pred kamerom sedeći na toni turskog oružja posle Kumanovske bitke 1912. godine. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

VIDEO: Bahati bogataš iz Bosne i Hercegovine divlja po balkanskim putevima vozeći 300 na sat!

(P. L.)