Iz minuta u minut, iz sata u sat: Sva dešavanja u Hitlerovom bunkeru pre i posle samoubistva, sa detaljima koje nikada do sada niste čuli
Bitka za Berlin počela je 16. aprila 1945. godine. Šest dana kasnije, kaćuše 1. beloruskog fronta počele su granatiranje grada. 22. aprila Hitler je svojim generalima napokon priznao da je rat izgubljen te iskazao rešenost da ostane na bojnom polju i izvrši samoubistvo. 27. aprila Crvena armija presekla im je vezu sa ostatkom Nemačke. Nije više bilo ni bezbedne radijske komunikacije Firerbunkera, koji se nalazio ispod Rajhskancelarije, i jedinica koje su branile grad, pa je Vrhovna komanda telefonskim putem izdavala naređenja. Obaveštavali su se putem javnog radija. Preko Bi-Bi-Si-ja su 28. aprila saznali za Himlerov neuspeli pokušaj pregovora sa zapadnim Saveznicima. Firer je naredio njegovo hapšenje, potom i streljanje Hermana Fegelajna, predstavnika SS-a u glavnom štabu i zeta Eve Braun, još pritom uhvaćenog u pokušaju bekstva iz grada. Za to vreme, Rusi su bili sve bliže i bliže...
NEDELJA, 29. APRIL
00.45 časova
Hitlerov sobar Hajnc Linge, prateći instrukcije svog šefa, telefonira šoferu Erihu Kempki koji se nalazi u podzemnoj garaži. Traži benzin.
— Benzin? — pita Kempka.
— Da, benzin. Treba nam oko dvesta litara.
— Samo dvesta litara? — kaže sarkastično. Već dugo vlada hronična nestašica goriva. — Šališ se? Šta će vam dvesta litara benzina?
— Veruj mi, Erih — odgovara mu Linge — ne mogu o tome preko telefona, ali ovo nije šala. Trebalo bi što pre dvesta litara benzina dopremiti na izlaz Firerbunkera. Učini sve što možeš da ga se dokopaš.
Kempka, naslućujući implikaciju zahteva, poteže par čašica šnapsa da bi se oporavio od šoka pa naređuje pomoćniku da isisa sav benzin iz svih automobila. Od granatiranja i bombardovanja krov podzemne garaže se urušio i prekrio veći deo vozila, što im dodatno otežava posao. Skupiće između 150—160 litara, što će biti više nego dovoljno.
01.00 čas
Hitler i Braunova izlaze iz svojih soba. Drži ga za nadlakticu i nosi jednostavnu, elegantnu crnu haljinu oko vrata ukrašenu šljokicama: crna je tradicionalna boja nemačke venčanice, i ona se kao devojčica koja mašta o braku nekada davno slikala u takvoj bakinoj svadbenoj nošnji. Hitler se nije presvukao i na sebi ima uniformu vrhovnog komandanta koju se šest godina ranije zakleo da neće skinuti dok traje rat: sivi sako i crne pantalone.
Matičar Valter Vagner ih nervozno pozdravlja. Sedaju za astal s ratnim kartama, skupa sa svedocima Martinom Bormanom i Jozefom Gebelsom. Popunjavaju venčani list: Adolf preskače imena svojih roditelja a kao adresu navodi Rajhskancelariju; Eva navodi dve adrese u Vazerštrase, brojeve 8 i 12 (druga je tačna). Borman i Gebels daju svoje podatke. Matičar od mlade i mladoženje traži i dobija verbalnu potvrdu da su „čisti Arijevci i da nemaju nikakve nasledne bolesti koje bi ih sprečile da sklope brak“.
— Moj fireru, Adolfe Hitleru, da li uzimate gospođicu Evu Braun za svoju suprugu? Ako uzimate, odgovorite sa: „Da“.
— Da — kaže Hitler.
— Gospođice Evo Braun, da li uzimate našeg firera, Adolfa Hitlera, za svog supruga? Ako uzimate, odgovorite sa: „Da“.
— Da — odgovara Braunova.
Hitler Evi stavlja zlatni prsten, potom ona njemu. Ali prstenje — na brzinu doneto iz blagajne Gestapoa, ukradeno ili skinuto sa leševa — je preveliko. No, nije važno. Vagner ih proglašava mužem i ženom, ispravlja datum na dokumentu (dok se pripremao, datirao ga je na 28. april misleći da će pre ponoći završiti ceremoniju) i pruža ga preko stola za potpise. Prvo se potpisuje Hitler, onda Eva (koja počinje slovom „B“, ali ga škraba i piše „Eva Hitler, dev. Braun“), zatim Gebels i Borman, konačno Vagner.
01.30 časova
Firer priređuje skromni svadbeni doručak, ili kako god želite da ga nazovete: u bunkeru podno Rajhskancelarije više ne postoji osećaj za vreme i doba dana. Traudl Junge, Hitlerova sekretarica, već prekucava politički testament i ličnu oporuku; Hitler odlazi da proveri kako napreduje pa se vraća na zabavu. Tamo odbija šampanjac, ali neubičajeno za njega kao nepokolebljivog trezvenjaka, prihvata čašu mađarskog vina zaslađenog šećerom. Matičar Vagner ispija čašu šampanjca, i posle sočne kobasice, kao pripadnik Folksšturma se vraća na borbeni položaj na Unter den Linden; dva dana kasnije poginuće na ulici u unakrsnoj vatri.
Lingea oduševljava sabranost Eve Braun. Čestita joj i tom prilikom je naziva „frau Hitler“. Ona sija od radosti zbog tih prostih reči, osmehuje se i drži ruku na njegovoj podlaktici dok pričaju. Hitler razmišlja samo o svom testamentu, i nekoliko puta šalje Bormana i Gebelsa da bi sekretarici preneli nova imena koja treba da doda na spisak unapređenja. Nju to frustrira, pošto neprestano mora da menja ono što je otkucala. Ipak, dva najvažnija imenovanja ostaju nepromenja: admiral Karl Denic, glavnokomandujući Krigsmarinea, preuzeće položaj predsednika države, dok će Jozef Gebels, ministar propagande, postati rajhskancelar. Himler i Gering su proglašeni izdajnicima; ovaj drugi zato što je telegramom zatražio od opkoljenog Hitlera da na njega prenese sva ovlašćenja.
04.00 časa
Traudl Junge napokon završava posao i sve kopije donosi u salu za konferencije. Gebels, Borman i generali Burgdof i Krebs potpisuju politički testament, dok Hitlerov ađutant za Luftfave pukovnik Nikolaus fon Belov potpisuje ličnu oporuku. Belov obožava Hitlera i počastvovan je što ga je ovaj zamolio da bude svedok nakon što se danima distancirao od svog osramoćenog nadređenog Geringa. Ali ipak želi da se izvuče iz opkoljenog grada: samo tri nedelje ranije vratio se u njega, oprostivši se od svoje trudne supruge i troje dece, ne želeći da dezertira.
04.15 časova
Gebels uleće kod Traudl Junge ridajući. Jedva govori.
— Firer traži od mene da napustim Berlin, frau Junge! Naredio mi je da preuzmem dužnost u novoj vladi. Ali ne mogu. Ne mogu napustiti Berlin. Ne mogu napustiti firera! Ja sam gaulajter (oblasni partijski šef; prim. nov) Berlina. Meni je mesto ovde. Ne vidim svrhu života ako je firer mrtav. Rekao mi je: „Gebels, nisam očekivao da ćeš i ti odbiti da poslušaš moje poslednje naređenje“. Ne mogu da razumem. Firer je toliko odluka doneo prekasno, pa zašto mora ovu poslednju odluku doneti prerano.
Ministar propagande zatim počinje da diktira sopstvenu ličnu oporoku: „Po prvi put u svom životu, moram kategorički odbiti da poslušam firerovo naređenje. Moja žena i deca pridružuju mi se u ovom odbijanju...“
10.00 časova
Kurir Hitlerove omladine dotrčava do bunkera da bi doneo važnu informaciju: Crvena armija se nalazi na Potsdamer placu, na nekih petsto metara od Rajhskancelarije.
16.00 časova
Gebels organizuje oproštajnu zabavu s pripadnicima Hitlerove omladine sa kojima je ranije sarađivao. Okupilo se četrdesetak ljudi, uključujući osoblje i pacijente obližnje bolnice. Svi su posluženi čorbom od graška. Nakon ručka mladići pevaju neke svoje pesme, ali ih Gebels umoljava da zapevaju stare nacističke.
Tu su mu deca, pet kćeri i jedan sin: najstarija Helga ima 12 godina, Hildegard 11, Helmut devet, Hedviga osam, Holdine sedam (rođena 1. maja, na dan kada će umreti), a najmlađa Hedrun, koju zovu Hajde i koju svi prebacuju iz krila u krila, svega četiri. Gebelsići se okupljaju oko stola da bi pevali dečju pesmu o plavom zmaju, dok mlađani vojnik svira na usnoj harmonici. Potom prelaze na stare nemačke narodne pesme i uspavanke.
Baš negde u to vreme, Hitler doznaje za strašnu sudbinu Benita Musolinija: njega su sa ljubavnicom Klarom Petači italijanski partizani streljali kod ulazne kapije Vile Belmonte u Đulinu iznad jezera Komo, i potom naglavačke obesili na milanskom Pjacale Loreto, izvrgnuvši ruglu i poruzi njihove leševe. To ga dodatno učvršćuje u odluci da se ubije: on neće dozvoliti da živ padne u šake svojih neprijatelja, niti će napustiti položaj. Zbog izgubljene vere u Himlera, sumnja u valjanost cijanidskih pilula koje je dostavio esesovski lekar Ludvig Štumpfeger; zato poziva doktora Vernera Hasea da ih isproba na ženki nemačkog ovčara Blondi, njegovom kućnom ljubimcu, koja svejedno mora umreti (verovatno zato što misli da bi joj Sovjeti priredili strašnu smrt) i za koju je strahovito vezan. Ali ona zbilja umire i neutešni Hitler pada u potpuno očajanje.
17.00 časova
Dnevno svetlo počinje da bledi dok Johanmejer, Lorenc i Zander, tri kurira koja sa sobom nose kopije Hitlerovog testamenta i oporuke, prelaze most Pihelsdorf na reci Havel. Bataljon Hitlerove omladine drži most u nadi da će 12. armija generala Venka uskoro doći i razbiti opsadu Berlina. Tri čoveka su umorna od napornog i traumatičnog puta kroz ruševine prestonice, kroz nepregledne izbegličke kolone i vojnike koji se skrivaju u sagorelim kućama. Kroz tri ruske linije morali su da se probiju: prvo kod Stuba Pobede, potom kod Zoo vrta i konačno tik pred Pihelsdorf. Ulaze u mali bunker komandanta bataljona i padaju u san kao zaklani.
PONEDELJAK, 30. APRIL
Podne
Hitler saziva prisutno vojno osoblje radi dnevnog savetovanja. General Helmut Vajdling, komandant odbrane Berlina, krajnje je pesimističan: „Nestaje municije. Snabdevanje iz vazduha je nemoguće. Moral je nizak. Borbe se nastavljaju samo u gradskom jezgru. Bitka za Berlin biće gotova do večeri.“
Nedelju dana ranije Hitler je naredio njegovo hapšenje i streljanje zbog povlačenja pred neprijateljem. Vajdling je za to saznao tek posle dva dana kada je napokon uspeo da telefonira u bunker, pošto su veze bile u prekidu. General Krebs ga je tada hladno obavestio da je osuđen na smrt zbog izdaje i kukavičluka. Umesto da beži, on se probio do Firerbunkera da lično pred Hitlerom brani svoju čast i nevinost. Impresionirani firer ne samo da je poništio prethodnu odluku nego ga je pride postavio za komandanta Berlina, ispostaviće se poslednjeg. To je jedini razlog zbog koga sme da bude tako otvoren pred čovekom kog svi lažu.
Hitler nakon brifinga dugo ćuti. Napokon, okreće se ka generalu Monkeu koji mu je šest sati ranije rekao da bi otpor mogao potrajati još možda 24 sata. Pita ga za mišljenje. Ovaj teško klima glavom: slaže se. Hitler polako ustaje sa stolice. Vajdling zatim traži odgovor na poslednje pitanje: želi da zna, ako im nestane municije, dopušta li firer ostatku vojske pokušaj proboja iz grada? Ovaj se okreće Krebsu koji je za. Hitler potom izdaje dozvolu da manje grupe mogu pokušati proboj pod uslovom da se Berlin nikada ne preda.
13.30 časova
Rohus Miš, operater telefonske centrale Firerbunkera, izlazi u hodnik da protegne noge. Dva visoka oficira SS-a koračaju u pratnji Hajnriha Milera, šefa Gestapoa, koji je tada viđen poslednji put. Od straha sleđeni Miš može da smisli samo dva razloga za njegovo prisustvo: ili će da pobije sve svedoke Hitlerovog samoubistva koje se sprema, ili će da digne bunker u vazduh.
15.15 časova
Hajnc Linge zatvara vrata za svojim šefom i njegovom suprugom, koji se povlače u kabinet. Jedan trenutak u hodniku vlada potpuni mir, više se ne čuju čak ni granate. Ali odmah potom nastaje komocija. Magda Gebels panično dotrčava iz pravca soba koje koristi njena porodica, i preklinje da je puste da razgovara sa firerom po poslednji put. Linge se koleba, ali ona insistira na „ličnom razgovoru“. Linge ulazi unutra po Hitlerovo dopuštenje. Ovaj ga daje.
Magdino neubičajeno ponašanje razumljivo je: neumitno se bliži trenutak kada će morati da otruje rođenu decu, zbog čega se nalazi na ivici nervnog sloma. Ali ako bi Hitler pristao da napusti prestonicu, njen bi suprug pošao za njim i njena potomstvo bi živelo. Firerov odgovor je oštar i odlučan pa ona brzo istrčava napolje, rida i lije gorke suze. Linge zatvara teška gvozdena vrata firerovog kabineta po poslednji put, i koristi trenutak da se nakratko popne do izlaza iz bunkera da bi udahnuo svež vazduh. Brzo se vraća dole.
Za to vreme, u kantini Rajhskancelarije u kojoj je neko pustio gramofonsku ploču, grupa vojnika i bolničarki pleše ludo i opijeno, potpuno izgubivši dodir sa stvarnošću. Pevaju se i pesme o konačnoj pobedi, ali ne zato što misle da je moguće već mazohistički ismevaju svoja uverenja. Nemaju predstavu šta se dešava u Firerbunkeru.
15.30 časova
Hitlerov lični ađutant šturmbanfirer Oto Ginše stoji ispred vrata kabineta i čuva stražu. Blizu su Gebels, Borman i nekolicina drugih. Čeka se pucanj, ali čuje se samo brundanje dizel-generatora. Gebelsova deca ručaju u prisustvu Traudl Junge. Maleni Helmut je veseo, zabavno mu je da sluša eksplozije znajući da su bezbedni pod zemljom: „U bunkeru nam ne mogu ništa“. Nedužno dete ničega nije svesno, ni tuđe smrti i patnje, niti svoje nadolazeće smrti. Konačno, odjek: „firer nemačkog naroda“ pucao je sebi u glavu, nakon što je Eva Braun umrla od trovanja cijanidom. Helmut kaže: „U sred srede!“ Junge ne govori ništa nego maže puter na još jedno parče hleba i pita koju igru misle da igraju posle obeda. Ona zna sve, deca ne znaju ništa.
15.40 časova
Linge i Borman prvi ulaze u kabinet. Dvoje mrtvih sede na plavo-belom kauču jedno do drugog, ona s njegove desne strane. On ima prostrelnu ranu na desnoj slepoočnici, glava mu je blago nagnuta. Krvi ima i na tepihu, kao i na kauču na koji su joj podignute noge. Jedna njena cipela je na podu. Na stočiću ispred leži mala bakarna kutija u kojoj je čuvala cijanidske pilule. Otrov joj je unakazio lice.
Borman odlazi po pomoć dok Linge prostire dva ćebeta na pod. Zatim podiže firerovo telo, ali izbegava da ga pogleda u lice: beznačajan detalj kojem će se Rusi neprestano vraćati tokom njegovog desetogodišnjeg ispitivanja u zarobljeništvu (Sovjeti su odigrali ključnu ulogu u širenju mita o bekstvu, koji im je trebao u hladnoratovskim intrigama da bi svoje nekadašnje zapadne saveznike predstavili kao one koji Hitlera čuvaju od pravde; privatno, međutim, sovjetska vrhuška među sobom nije dovodila u pitanje samoubistvo, niti je zvanična istoriografija to činila: to je bilo samo za geopolitičku upotrebu.).
15.45 časova
Deca odlaze u svoju sobu da čitaju i da se igraju. Traudl Junge sipa sebi čašu džina iz flaše ostavljene na stolu.
15.50 časova
Linge uz pomoć tri esesovca iznosi firerovo telo uz stepenice pa kroz izlaz za slučaj opasnosti, u vrt iza Rajhskancelarije. Martin Borman podiže telo Eve Braun, ali Erihu Kempki se ne dopada da se njeno telo nosi „kao vreća krompira“, posebno ne da to čini čovek kojeg je prezirala. Zato je on praktično otima od Bormana i odnosi do stepenica, gde je predaje većem i snažnijem Ginšeu, „nežnom divu“.
Dok padaju sovjetske bombe, Ginše i Linge natapaju beživotne leševe benzinom, sve tačno po Hitlerovim uputstvima. Tu su i leševi Blondi, kao i njenog mladunca Vulfa (izvesno na osnovu sovjetskih nalaza). Gebels donosi šibice, i Linge uspeva da napravi baklju koristeći papir, koji potom baca na gomilu. Plamen počinje da guta leševe, dok Linge trči nazad u bunker. Zatvara vrata za sobom. Svi prisutni dižu ruke uvis i sa bezbednosti stepenica viču: „Hajl Hitler“. Po poslednji put.
16.15 časova
Linge izdaje naređenje esesovcima Hajncu Krigeru i Verneru Švidelu da smotaju tepih koji se nalazi u Hitlerovom kabinetu i da ga temeljito spale. Kauč je komplikovaniji, i moraće da sačeka. Svi dokazi moraju biti uklonjeni.
16.30 časova
Gebels, Borman, Krebs, Monke i Burgdorf sede u „konferens-sali“ (zapravo sobi za sastanke) i razgovaraju o tome šta im je činiti. Svi su protiv kolektivnog samoubistva. Borman predlaže da pokušaju zajednički proboj, no Monke tvrdi da je to nemoguće. Odlučuju da pregovaraju sa Rusima, i da za sada taje Hitlerovu smrt. Samo dva čoveka moraju znati: Vajdling, i Josif Staljin.
18.00 časova
Pripadnici 150. streljačke divizije slavne i pobedničke, oslobodilačke Crvene armije radnika i seljaka počinju juriš na Rajhstag, pošto su napokon, pod okriljem dima i paljbom tenkova, nekako uspeli preći preko Kenigsplaca, današnjeg Trga Republike, koji fanatično čuvaju najodaniji nacisti spremni na uzaludno umiranje.
18.30 časova
Tela Adolfa Hitlera, Eve Braun, Blondi i Vulfa konačno dogorevaju: potrajalo je tako dugo ne samo zbog velike količine nasutog benzina već i zbog temperature i vlažnosti vazduha koji nisu pogodovali „operaciji“. Esesovci Evald Lindlof i Hans Rajzer uklanjaju sve tragove i zakopavaju ostatke u plitki krater od ruske granate.
19.30 časova
Magda Gebels stavlja svoju decu na spavanje. Najmlađa Hajde ima upalu grla i majka joj obmotava vrat svojim crvenim šalom. Ovo je njihova poslednja noć. Tačno 24 sata kasnije dobiće injekciju morfijuma; majka će ih slagati da je svi vojnici moraju primiti zbog zaraznih bolesti, zato što želi da ih uspava da bi bezbolno umrli u snu od cijanidskih kapsula koje će im staviti u usta i smrviti zubima. Potom će njih dvoje, Magda i Jozef, oko 20.30 časova izaći iz bunkera, doći do mesta gde je ležao Hitler i smrviti u zubima svoje cijanidske kapsule. Ginter Švegerman će zatim pucati u njih nekoliko puta, poštujući dobijeno naređenje.
20.00 časova
General Krebs dogovara sastanak sa generalom Žukovom. Kuhinjsko osoblje sprema pire i prži jaja za Hitlera. Glavna kuvarica Konstanca Manziarli čula je za njegovu smrt, ali ostali nisu svesni da je sve to šarada: krug iz Firerbunkera još sve taji od osoblja Rajhskancelarije.
20.15 časova
Gebels i Borman pišu pismo koje Krebs treba da ponese Žukovu. Gebels, sada rajhskancelar, nepopustljiv je i odbija da ponudi bezuslovnu predaju. Borba za Rajhstag se nastavlja: dva ruska vojnika gube život na drugom spratu, pokušavajući da crvenu zastavu iznesu na krov.
20.30 časova
Kuriri sa kopijama testamenta i oporuke nekako uspevaju da se dočepaju ostrva Pfaueninzel na reci Havel. Beli zamak na njemu razbija crnilo noći i služi kao orijentir, jer tu treba da sleti hidroavion koji šalje Denic, novi šef države. U zamku pronalaze civilnu odeću i odbacuju uniforme. Zorom će im se priključiti druga tri oficira koja su uspela da se probiju iz bunkera i obruča oko Berlina: Fon Loringhofen, Boldt i Vajs.
22.40 časova
23-godišnji crvenoarmejski oficir Rahimžan Koškarbajev podiže zastavu Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika na zgradi Rajhstaga, ali je Nemci narednog jutra skidaju. Zgrada je u polusrušenom stanju još od februara 1933. godine, kada su komunisti podmetnuli veliki požar koji je Hitler iskoristio da konsoliduje vlast i pribavi diktatorska ovlašćenja. Pritom je Rajhstag institucionalno nebitan u Trećem rajhu — puki je to zbor dizača ruku koji aklamacijom usvaja sve što vođa traži, a i to retko jer se retko sastaje. Ali Staljin u njemu vidi simbol nacizma i nacističke vlasti i želi ga po svaku cenu do Prvog maja, Praznika rada. Nacisti ga ne daju i brane svaku stepenicu, svako odmorište, svaka vrata i sobu, svaki pedalj. Vermaht i SS ne odustaju, gotovi da umru.
EPILOG
Rajhstag je zauzet 2. maja i Staljinova se želja nije ostvarila. Ali nije očajavao. Istoga dana okončana je Bitka za Berlin, nakon što je Vajdling naredio svojim vojnicima da obustave dalji otpor i bezuslovno se predao generalu Vasiliju Čujkovu. 4. maja predale su se snage u severozapadnoj Nemačkoj, Bavarskoj, Danskoj i Holandiji. 6. maja se na bivšoj austrijskoj granici predao Saveznicima Herman Gering, zajedno sa suprugom i kćerkom. Istoga dana predao se Herman Nihof, komandant „tvrđave Breslau“ koju su Sovjeti mesecima držali pod opsadom.
7. maja načelnik Operativnog štaba Vrhovne komande Vermahta Alfred Jodl potpisao je pred zapadnim Saveznicima (u savetodavnom prisustvu generala Susloparova) prvu bezuslovnu predaju u Remsu, koja je stupila na snagu sutradan. Prirodno, Sovjeti su tražili da se sve uradi valjano i da njihov ovlašćeni predstavnik i potpisnik bude prisutan. Pritom, ni sam tekst dokumenta nije bio dobar jer nije pominjao polaganje oružja. Ajzenhauer se potpuno složio. Dogovoreno je da se novi dokument u Berlinu potpiše tokom 8. maja pre ponoći da bi bio u skladu sa onim iz Remsa, ali je zbog nesuglasica oko toga ko treba da bude potpisnik stvar svršena tek 9. maja u 00.16 časova pa potom retroaktivno pomerena na 8. maj u 23.01 časova. Ali u Moskvi je i to bio 9. maj.
Ispred SSSR akt je potpisao maršal Georgij Žukov, ispred Ujedinjenog Kraljevstva vazduhoplovni maršal ser Artur Teder, ispred Amerike general Karl Spac, ispred Francuske general Žan de Tasinji, a ispred Nemačke ovoga puta predstavnici sva tri roda vojske: načelnik Vrhovne komande Vermahta i predstavnik Kopnene vojske feldmaršal Vilhelm Kajtel, admiral Hans-Georg fon Frideburg kao novi glavnokomandujući Krigsmarinea i general Hans-Jirgen Štumpf kao predstavnik Luftvafea. Ali brojne jedinice Vermahta nastaviće da se bore narednih dana, pokušavajući da se probiju ka zapadnim Saveznicima, verujući da će ih oni tretirati bolje nego Rusi, kojima ako dopadnu šaka, idu pravu u gulage. Objektivno, nisu grešili.
(O. Š.)
Video: Prolaznici je jedva izvukli: Šetala je ulicom, a onda je drvo palo na nju
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
534
Hitler nikada nije izvršio samoubistvo.
Podelite komentar
Dex
Hitler je umro u Argentini
Podelite komentar
Veverica
I onda su živeli dugo i srećno negde iza sedam gora iza sedam mora u Andima.
Podelite komentar