Danas se navršava 70 godina od kako je naša štampa najavila da je palestinsko pitanje pred konačnim rešenjem

Trg Sion u Jerusalimu negde između 1934—1946. godine. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress

Posle Prvog svetskog rata, novoobrazovano Društvo naroda dalo je Velikoj Britaniji mandat nad Palestinom, bivšom teritorijom bivšeg Osmanskog carstva, da reši problem i zamrsi čvor, u skladu sa „Balfurovom deklaracijom“ objavljenom 1917. godine (koju je Kraljevina Srbija prva na svetu podržala) kojom je London obećao da će pružiti podršku stvaranju „nacionalnog doma za jevrejski narod“ u Palestini.

Preporučujemo

Međutim, Britanci su od početka do kraja svog mandata uglavnom pokušavali da budu neutralni u sporu između Jevreja i Arapa, ponekad uzimajući stranu jednih a ponekad drugih. Često arapsku stranu, ne želeći da ozlojede muslimansko stanovništvo u drugim svojim mandatima i kolonijama, posebno četrdesetih godina. Zato su Jevreji, koji su hrlili ka Palestini, morali ilegalno da dolaze, pošto su vlasti ograničavale njihovo doseljavanje.

Čvor je nastao zbog toga, što su tokom druge polovine devetnaestog veka bogati Jevreji iz Evrope i Severne Amerike, uz dozvolu turskih vlasti, počeli da u Palestini kupuju zemlju za svoje sunarodnike, što je vremenom dramatično promenilo demografsku sliku. 1800. godine na tlu Palestine živelo je 246.000 muslimana, 22.000 hrišćana (mnogi su bili palestinski Arapi) i samo 7.000 Jevreja; devedeset godina docnije bilo je 43.000 Jevreja, 432.000 muslimana i 57.000 hrišćana.

Doseljavanje Jevreja u Palestinu jula 1947. godine. Foto: Wikimedia Commons/The Palmach Archive

U godini izbijanja Velikog rata u Palestini je živelo 94.000 Jevreja, 525.000 muslimana i 70.000 hrišćana, i premda je osam godina kasnije zabeležen pad jevrejske populacije, već 1931. na tom prostoru je bilo 175.000 Jevreja, 760.000 muslimana i 89.000 hrišćana. Kakav je odnos bio krajem tridesetih ne zna se pouzdano zbog rata, ali verovatno je Jevreja bilo oko 250.000 a muslimana oko 900.000, pošto je ovih drugih 1947. godine bilo skoro 1,2 miliona. Zbog najveće ikada eksplozije jevrejskog doseljavanja, posle Drugog svetskog rata, njih je 1947. bilo 630.000. Istovremeno, broj hrišćana je porastao na 143.000.

U takvoj situaciji, Britanci 1947. donose procenu da se već predugo „smaraju“ i odluku da je došlo vreme da se povuku, na sličan način na koji su se tada povukli i iz Indije: navrat-nanos. 29. novembra te godine Ujedinjene nacije objavljuju svoj plan o podeli Palestine na jevrejsku i arapsku državu, sa Jerusalimom kao slobodnim gradom podeljenog suvereniteta i pod međunarodnom upravom. Jevreji prihvataju plan jer im ide na ruku, ali Arapi ga odbijaju, ne želeći da sopstvenu zemlju dele sa nekim ko je „juče“ došao; i obe strane počinju da se spremaju za sukob. Britanci zakazuju svoje povlačenje za 15. maj naredne godine; tog dana Jevreji proglašavaju Državu Izrael, što momentalno dovodi do izbijanja Prvog arapsko-izraelskog rata, koji Izraelci zovu Ratom za nezavisnost a Palestinci — „Al Nakba“: Katastrofa.

Epilog rata završenog 1949. poznat je: Izraelci su pobedili Palestince, ali i Egipat, Jordan, Liban, Siriju, Irak i Saudijsku Arabiju, koje su došle u pomoć svojoj arapskoj braći, i prisvojili ne samo ono što im je pripadalo planom Ujedinjenih nacija, nego i skoro sve ostalo, s izuzetkom Zapadne obale (koju je zauzeo Jordan) i Pojasa Gaze (koji je uzeo Egipat) koje će okupirati tokom Šestodnevnog rata 1967. godine. Nesrećni Palestinci su proterani sa svojih vekovnih ognjišta, doživevši tako upravo onu sudbinu koju su njihove vođe bile namenile Jevrejima (govorili su: „Jevreji će se podaviti u Sredozemnom moru“, isto ono što je Naser govorio pre Šestodnevnog rata).

Palestinci beže iz Haife nakon ulaska izraelske vojske u grad 1948. godine, verovatno pod njihovom pratnjom. Foto: Wikimedia Commons/SlimVirgin

No, tačno deset godina pre okončanja Prvog arapsko-izraelskog rata — kojim ništa nije rešeno, koji je sve samo dodatno zakomplikovao u toj meri da se čak ni danas ne vidi izlaz iz te zamršene situacije — privodila se proleća 1939. svom kraju tzv. Arapska pobuna u Palestini, koja je izbila tri godine ranije, pa je „Politika“ 3. maja objavila tekst pod krupnim naslovom: „Palestinsko pitanje pred konačnim rešenjem“.

U njemu je pisalo sledeće: „Prema informacijama koje objavljuju londonski listovi, britanska vlada na svojoj jučerašnjoj sednici bavila se i palestinskim pitanjem. Vlada je u vezi sa ovim rešila da u što skorijem vremenu reguliše ovo pitanje, kako bi prestali neredi u ovom delu Sredozemnog mora. Jevrejski list ’Džjuiš Kronikl’, koji na engleskom jeziku izlazi u Londonu, javlja da će Bela knjiga, koja će sadržati britanske predloge za rešenje palestinskog problema, biti objavljena ovih dana.

’Ne zna se još, kaže pomenuti list, da li će ovi predlozi biti istovetni s predlozima koji su bili formulisani na konferenciji Okruglog stola u palati Sent Džems ili će sadržati i amandmane koji su usvojeni u pregovorima vođenim u Kairu između predstavnika Velike Britanije, Jevreja i Arapa. Opšta impresija je da palestinsko pitanje stoji pred konačnim rešenjem i to u što skorijem vremenu.’“

Evo nas u 2019. godine, prošlo je tačno sedamdeset od kako su ovi redovi iščitavani po beogradskim kafanama i baštama, po salonima i klubovima, na pultovima u trgovinama — a „palestinsko pitanje“, koje se tada nije odnosilo striktno na sudbinu Palestinaca kao naroda, još uvek nije rešeno. Štaviše, daleko je od rešenja. Čvor je ostao nerazmrsiv do dana današnjeg, i premda ne želimo da upadnemo u zamku naknadne pameti, ne možemo a da se ne zapitamo, šta je to ondašnjim ljudima u svetu čije je impresije prenela „Politika“ davalo nadu u brzo rešenje, uopšte, u bilo kakvo rešenje.

Plan UN za podelu Palestine 1948. godine. Foto: Wikipedia Commons/Zero0000

Jer, dovoljno je samo pogledati ostatak tog članka, koji je zapravo zbir raznih vesti o događajima koji su se prethodnih dana i nedelja odigravali na tlu Palestine. Ubijeno pet Engleza, četrnaest Jevreja i četrdeset jedan Arapin. Ranjeno sedam Engleza, dvadeset tri Jevreja i dvadeset šest Arapa. Šezdeset napada na jevrejske kolonije. Četiri požara na „petrolejskim cevima“. Uhapšeno 950 lica. Premetačina vršena u 110 sela. Zaplenjeno 212 pušaka, 40 revolvera, 11.630 metaka, 43 bombe. „Sinoć je jedna naoružana banda napala Nazaret, zapalila dve zgrade i načinila veliku štetu. Tom prilikom ubijeno je i ranjeno više Arapa.“

Istina, nada koju su u Londonu gajili, da će teroristička kampanja uskoro prestati, bazirajući je na uverenju da će predstavnici arapskih država uticati na arapske prvake u Palestini koji bi u zamenu za mir dobili rukovodeće položaje i uzeli učešća u upravi Palestinom — ostvarila se avgusta meseca kada je pobuna prestala.

Pobuna je potpuno podbacila što se tiče svojih ciljeva i strašno oslabila Arape pred „konačni obračun“ sa Jevrejima. Istovremeno, ojačale su jevrejske paravojne formacije koje su pomagale Britancima protiv arapskih pobunjenika (najvažnija je bila Hagana iz koje su se razvile Izraelske odbrambene snage), što je sve bitno uticalo na ishod rata 1948. godine (iako je bilo palestinsko-arapskih grupa koje su se takođe za Britance borile protiv pobune).

Palestinka u izbegličkom logoru 1948, nakon Prvog arapsko-izraelskog rata. Foto: Wikimedia Commons/ hanini.org/Adnanmuf

Ali već krajem tog proleća 1939. cionistički militanti — poput pripadnika Irguna — počeli su pokazivati znake da će uskoro okrenuti puške i bombe na Engleze, što su naposletku i uradili. Stoga generalno gledano, iako je „teroristička kampanja“ prestala, nisu prestali neredi, nisu smirene tenzije, i ništa nije ulivalo nadu da će biti uspostavljen trajni mir, niti da će se doći do rešenja prihvatljivog za obe strane.

Predlozi gorepomenute konferencije u Kairu, doduše, jesu donekle obećavali, ali više su to bile lepe želje nego išta drugo. Planiralo se, tako, obrazovanje „zemaljske vlade“ s ministrima iz Palestine (i Arapima i Jevrejima) kojima bi pomagali britanski savetnici, dok bi svi viši položaji gde je to moguće (gde postoji kvalifikovani pojedinac) bili popunjeni iz redova domaćeg stanovništva.

Zatim, predviđeno je dodatno ograničavanje jevrejskog doseljavanja na 75.000, računajući i one koji su se nedavno ilegalno naselili, s ciljem da u roku od pet godina jevrejska populacija ne premaši trećinu celokupne. I još: da se prodaja zemlje Jevrejima podvrgne uslovima koje bi izradili zemaljska vlada i visoki komesar za Palestinu, te da se posle tri godine sazove zemaljska skupština sa predstavnicima svih stanovnika, čiji bi cilj bila izrada ustava.

Pomenuta „Bela knjiga“, koja je sadržala neke od ovih odredaba (recimo, ograničenje jevrejskog naseljavanja), zaista je objavljena 23. maja i služila je kao vodilja britanske uprave nad Palestinom sve do kraja mandata. Nju su odbacili i cionisti i palestinski Arapi, sa istim žarom sa kojim je ona sama odbacila ideju o podeli a pokušala da progura zamisao o „nacionalnom domu jevrejskog naroda“ u sklopu nezavisne i jedinstvene palestinske države koja bi nastala u desetogodišnjem roku.

(P. L.)