Porno-slike i homoseksualni skandal koji su učvrstili Hitlerovu vlast i donele mu potpunu kontrolu nad Vermahtom

Adolf Hitler i čelnici nacističke partije. Prkosni čovek sa šeširom, jedini koji nije digao ruku i koji nije u uniformi, je Gregor Štraser, levičar među nacistima. Foto: Wikipedia/public domain

Uobičajena je zabluda da su se nacisti već u ranom periodu Trećeg rajha — nedugo nakon što je Adolf Hitler 30. januara 1933. godine postao kancelar a njegova Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (NSDAP) došla na vlast — nepokolebljivo učvrstili i praktično odmah mogli da rade šta hoće.

Činjenica jeste da je Hitler civilnu vlast zbilja konsolidovao već u prvih nekoliko meseci. Prvi korak ka tome bio je Hindenburgov „Dekret o požaru u Rajhstagu“ od 28. februara, kojim su ukinute građanske slobode pod plaštom sprečavanja komunističke revolucije, i koji je nacistima omogućio da grubim suzbijanjem slobode govora i opozicionog delovanja pobede na parlamentarnim izborima 5. marta. Ali pošto nisu osvojili većinu već „samo“ 43,91 posto glasova, bila im je potrebna podrška Nemačke nacionalne narodne partije koja je uzela osam posto. Da bi dobili odrešene ruke, 23. marta izglasan je ustavni Zakon o vanrednim ovlašćenjima koji je Hitlera de fakto načinio diktatorom na period od četiri godine, uz mogućnost produženja roka trajanja (što su uradili dva puta).

Međutim, postojale su dve sile u državi koje nije kontrolisao i koje su prema njemu gajile duboku nenaklonost i nepoverenje, neretko prezir i mržnju. Prva sila su bile crkve (razne tradicionalne protestantske koje nikada nije uspeo da ujedini, i posebno rimokatolička), o kojima ovde neće biti reči. Druga je bila vojska, za slamanje čijeg otpora su mu bile potrebne godine i godine. Da je vojska „voćka čudnovata“ mogao je Hitler videti već 30. januara 1933. godine, kada ga je predsednik i feldmaršal Paul fon Hindenburg, par sati pre nego što će položiti zakletvu za novog kancelara, obavestio da će bez obzira na njegove želje ministar odbrane u vladi ostati Verner fon Blomberg, kojeg je vanredno postavio na tu funkciju dva dana ranije. U pitanju je ključna ličnost ove priče. Ko je bio on?

Nemački predsednik Paul fon Hindenburg, ministar odbrane Verner fon Blomberg i kancelar Adolf Hitler 21. marta 1933. godine tokom ceremonije otvaranja novog saziva Rajhstaga. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 102-16082 / CC-BY-SA 3.0

Verner Eduard Fric fon Blomberg rodio se 2. septembra 1878. godine u pomeranijskom gradu Stargardu (zapadnoslovenski toponim), u Kraljevini Pruskoj, u Nemačkom carstvu. Bio je izdanak baltičkog nemačkog plemstva. Vojsci je pristupio 1897, deset godina kasnije diplomirao je na Pruskoj vojnoj akademiji, a naredne pristupio Generalštabu. Zbog zasluga na Zapadnom frontu tokom Prvog svetskog rata odlikovan je „Plavim Maksom“, odnosno Ordenom za zasluge (zvanični nemački naziv, na francuskom jeziku, glasio je: „Pour le Mérite“), najvišim pruskim i nemačkim odlikovanjem koji je izrazito retko dodeljivan.

Prvih desetak posleratnih godina Blomberg je stabilno napredovao u, za nemačke oružane snage, vrlo nepovoljnim okolnostima koje su nametnute Versajskim sporazumom, da bi 1927. napravio prvi krupan iskorak unapređenjem u čin general-majora i imenovanjem za šefa Trupne kancelarije, zapravo paravana iza kojeg se krio Generalštab kojeg nisu smeli imati. Naredne godine posetio je Sovjetski Savez (oružane snage dve zemlje imale su dvadesetih i početkom tridesetih odličnu saradnju koja je Nemcima služila da zaobiđu međunarodne zabrane) i ostao impresioniran statusom Crvene armije u društvu. Takođe, postao je uveren da se vojska može osnažiti samo putem totalitarne diktature (među nemačkim oficirima tih godina bila je vrlo popularna ideja totalitarne „odbrambene države“ u kojoj bi došlo do fuzije civilnog i vojnog sektora), te da samo takva država može pobediti u budućem totalnom ratu.

Međutim već 1929. godine smenjen je zbog sukoba sa generalom Kurtom fon Šlajherom. Svađa je izbila zbog vojnih vežbi na zapadu zemlje (Šlajher je tvrdio da će one ugroziti najavljeno povlačenje francuske vojske iz Porajnja pet godina pre predviđenog roka), pa je karijeru nastavio kao komandant 1. vojnog okruga na prostoru Istočne Pruske. Tamo je razvio odlične odnose sa lokalnim pripadnicima Šturmabtajlunga (SA, „Jurišni odred“) koji su mu često služili kao pomoćne trupe Rajhsvera (kako su se još uvek zvale nemačke oružane snage). Zaključivši da nacizam stvara izvrsne vojnike, odlučio je da politički zaigra na njihovu kartu.

Verner fon Blomberg, nemački ministar odbrane u Hitlerovoj vladi u periodu 1933—1938. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-W0402-504 / Heinrich Hoffmann / CC-BY-SA 3.0

Ali postojao je jedan krupan problem. Mnogi nacisti su želeli da Šturmabtajlung zameni Rajhsver i postane zvanična nemačka oružana sila. Blomberg, kao i svi ostali generali, bio je žestoki protivnik takve ideje: SA je mogao da bude samo mlađi partner vojske, ne i nova vojska sama po sebi. On je, naime, smatrao da je posao nacista indoktrinacija civila militarizmom i ultranacionalizmom te dostavljanje već poluobučenih regruta od kojih bi potom Rajhsver mogao napraviti najbolje vojnike; posao nacista, što se vojnog vrha ticalo, nije bilo mešanje u njihove stvari. Drugim rečima, mnogi visoki oficiri su naivno nameravali da iskoriste Hitlera samo za jačanje oružanih snaga, a ne da mu prepuste kontrolu nad njima.

Blomberg je tokom narednih godina, čak i u inostranstvu, javno govorio o benefitima potencijalne nacističke vlasti, ali je ključno bilo njegovo zalaganje kod Hindenburga. Stari feldmaršal je bivao sve slabiji, a Vajmarska republika kojom je predsednikovao u sve većem unutrašnjem rasulu. Blombergovo i zalaganje nekih drugih generala za koje je Hitler bio jedina sila kojom mogu sprovesti u delo svoje zamisli, bilo je presudno da predsednik, posle nekoliko godina odbijanja, napokon prelomi i vođu nacista imenuje kancelarom. Hitler je naravno Blomberga odmah uverio da je zadovoljan što će on biti ministar odbrane, i uverio ga da će Rajhsver zadržati svoj status. Isto je ponovio tokom susreta sa ostatkom vojnog vrha.

Narednih pet godina Blomberg je grozničavo radio na obnovi i proširenju oružanih snaga (sve protivno versajskim odredbama), vodeći računa da očuva tradicionalni položaj vojske kao „države u državi“ koja ne prima naređenja od civilne vlasti već postoji mimo nje i u saradnji sa njom, svim silama se trudeći da je pomiri sa novim nacističkim sistemom (recimo, izbacujući Jevreje iz aktivne službe iako čak ni novi zakoni to nisu zahtevali); žestoko se opirao svim pokušajima da se vojska potčini partiji ili njenim organizacijama poput SA ili SS, i vatreno je čuvao njenu institucionalnu autonomiju.

Velika vojna parada u Berlinu 20. 4. 1936. održana povodom 47. rođendana Adolfa Hitlera, koji ovde salutira vojsci u društvu ministra rata i glavnokomandujućeg Vermahta, feldmaršala Vernera fon Blomberga, koji će biti smenjen manje od dve godine kasnije. Foto: Wikipedia/Bundesarchiv, Bild 183-S07227 / CC-BY-SA 3.0

Zato su sednice vlade često bile burne, jer su Blomberg i Ernst Rem, komandant štaba Šturmabtajlunga, znali da urlaju jedan na drugog, i da razmenjuju uvrede i pretnje, posebno nakon Removog memoranduma kojim je predložio da SA (koji je u tom trenutku brojao oko pola miliona pripadnika) apsorbuje Rajhsver (koji zbog versajskih ograničenja još uvek nije imao više od sto hiljada). Noć dugih noževa — kada je krajem juna i početkom jula 1934. godine SS po Hitlerovom naređenju likvidirao celokupnu vrhušku SA u nameri da spreči Hindenburga da proglasi vanredno stanje i svu vlast preda vojsci — eliminisala je tu pretnju, i vojni vrh je ostao samostalan. (Da bi ilustrovali koliko samostalan pomenimo da je januara iste godine, posle ostavke antinacističkog generala Kurta fon Hamerštajna sa položaja glavnokomandujućeg Kopnene vojske, Hitler želeo Valtera fon Rajhenaua na toj funkciji. Visoki oficiri blokirali su to imenovanje pa je izabran general Verner fon Frič.)

U tom smislu treba posmatrati promenu vojne zakletve koju je Blomberg izvršio na svoju ruku, a uz podršku Rajhenaua. Naime, sve do Hindenburgove smrti 2. avgusta 1934. godine vojska se zaklinjala „narodu i otadžbini“, a nakon toga lično Adolfu Hitleru. Ovo je iznenadilo čak i samog Hitlera; Blomberg je nameravao da firera tako veže za vojsku a udalji od partije, i kasnije priznao da uopšte nije razmišljao o svim implikacijama te sulude odluke.

Elem, naredni neprijatelj vojske protiv kojeg se, sada već general-pukovnik Verner fon Blomberg morao da bori bio je SS, odnosno Šucštafel. Himler je nameravao da stvori oružano krilo Šucštafela, i u tome je uspeo, mada ne u meri u kojoj je želeo, barem ne do izbijanja Drugog svetskog rata kada je Vafen-SS abnormalno narastao, od tri divizije na trideset osam.

Krajem 1934. i početkom 1935. godine odnosi između Blombega i Himlera su se strašno zaoštrili, nakon što se doznalo da SS prisluškuje admirala Vilhelma Kanarisa, šefa Abvera, vojne obaveštajne službe. Blomberg je bukvalno vikao na Hitlera (ni prvi ni poslednji put), upozoravajući ga da vojska neće tolerisati da je se špijunira; Hitler je zatim naredio Himleru da se obustave sve slične aktivnosti i odredio da samo vojna policija može hapsiti pripadnike vojske, čak i one koje su pod sumnjom „političke nepouzdanosti“.

Jozef Gebels, Herman Gering i ministar odbrane Verner fon Blomberg na jednom novinarskom balu u Berlinu 8. februara 1934. godine. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-M0921-500 / CC-BY-SA 3.0

Sredinom marta Nemačka je ponovo uvela obavezno služenje vojnog roka, protivno Versajskom sporazumu, da bi oktobra meseca ministarstvo odbrane preraslo u ministarstvo rata a Rajhsver (čije je ime značilo „Carska odbrana“ ili „Državna odbrana“) postao Vermaht (u prevodu: „Odbrambene snage“; u pitanju je bio generički naziv za oružanu silu, slično našoj reči „vojska“, pa su pre ove promene Nemci koristili fraze poput „engleski vermaht“ i slično). Tako je Verner fon Blomberg postao ministar rata i glavnokomandujući Vermahta, kao i prvi general-feldmaršal imenovan od strane Hitlera.

Šest meseci nakon što se Hitler onako strašno kockao i remilitarizovao Rajnsku oblast (ključan momenat koji je doveo do svetske katastrofe, o čemu smo opširno pisali), decembra 1936. godine izbio je ozbiljan sukob u državnom vrhu po pitanju Španskog građanskog rata. Naime, general Vilhelm Faupel tražio je da Nemačka pošalje tri divizije (preko već postojeće „dobrovoljačke“ i mahom avijatičarske Legije Kondor); protiv je bio baron Konstantin fon Nojrat, ministar spoljnih poslova. Kao i Blombeg, koji je na konferenciji u Rajhskancelariji ukazao na opasnost uvlačenja Nemačke u opšti rat pre dovršenja procesa renaoružavanja, rezonujući da bi, čak i da takve opasnosti nema, novac mogao pametnije da se iskoristi za modernizaciju. Hitler je prihvatio ove argumente, ali je „čekajuća“ frakcija sebi stvorila moćne neprijatelje: iznad svih glavnokomandujućeg Luftvafea Hermana Geringa i esesovskog rajhsfirera Hajnriha Himlera.

Naredna kriza je bila mnogo ozbiljnija. 5. novembra 1937. godine Adolf Hitler se sastao sa vojnim i diplomatskim vrhom i obavestio prisutne da je došlo vreme za rat, tačnije za ratove: niz manjih, lokalizovanih sukoba u Srednjoj i Istočnoj Evropi koji bi Nemačkoj obezbedili samodovoljnost i „lebensraum“ (životni prostor) pre nego što Francuska i Britanija pokrenu trku u naoružanju i naprave nepremostivu razliku. Zahtevao je da vojska bude spremna već naredne godine, a najkasnije 1943. Tri čoveka su bila protiv: Nojrat, Blomberg i Frič, onaj glavnokomandujući Kopnene vojske koji je izabran suprotno Hitlerovim željama.

Konstantin fon Nojrat, nemački ministar spoljnih poslova do februara 1938. godine, u razgovoru sa jugoslovenskim premijerom Milanom Stojadinovićem. Slika je nastala dvadeset dana pre nego što je Hitler smenio Nojrata i na njegovo mesto postavio Ribentropa. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-H00655 / o.Ang. / CC BY-SA 3.0

Oni su istakli neke osnovne činjenice: svaki čin nemačke agresije u Istočnoj Evropi izazvaće rat sa Francuskom zbog njihovog „sanitarnog koridora“, odnosno lanca odbrambenih savezništava, i sa Britanijom koja neće rizikovati poraz Francuske; Hitlerova pretpostavka da će London i Pariz ostati po strani zbog nespremnosti za sukob, smatrali su oni, potpuno je pogrešna. Ponovo su savetovali da se sačeka spremnost Vermahta i ponovo odneli pobedu, ali sada navukli na sebe bes i firera i svih ostalih jastrebova. To je pokrenulo lančani obračun sa njima.

Dva meseca kasnije se 59-godišnji Blomberg oženio po drugi put, 25-godišnjom sekretaricom Ernom Grun, sa Hermanom Geringom kao kumom; prva supruga Šarlota preminula je šest godina ranije i ostavila mu dva sina i tri kćeri. Ali Grunova je bila „od ranije poznata policiji“: majka joj se bavila prostitucijom, a ona sama jednom pozirala za pornografske fotografije.

Berlinski šef policije Volf-Hajnrih fon Heldorf sa slikama je otišao generalu Vilhelmu Kajtelu, tada šefu kancelarije Vermahta i desnoj ruci Blomberga. Kajtelov sin Karl-Hajnc trebalo je da se maja meseca oženi Blombergovom kćerkom Dorotejom, ali ovoga karijeristu to nije sprečilo da Heldorfu kaže da slike odnese Geringu, shvativši da može uništiti svog šefa i pokrovitelja. Gering je odmah obavestio Hitlera, koji je bio gost na venčanju, i koji je naredio Blombergu da poništi brak da bi se izbegao skandal i očuvao integritet oružanih snaga, mada fotografije ne bi isplivale bez dozvole.

Blomberg je odbio, ali je 27. januara — doslovno sedam dana nakon što je sahranio majku, čijem pokopu su svi prisustvovali — podneo ostavku pošto mu je Gering zapretio objavljivanjem i slika i podataka o prošlosti nevestine majke. Hitler je zatim ukinuo ministarstvo rata i umesto njega obrazovao Vrhovnu komandu Vermahta (OKV) sa sobom kao vrhovnim komandantom. Prvi i jedini načelnik Vrhovne komande postao je Kajtel (koji se posle Bitke za Francusku našao u društvu onih koji su unapređeni u čin general-feldmaršala).

Sleva nadesno: ministar rata i glavnokomandujući Vermahta general Verner fon Blomberg, glavnokomandujući Kopnene vojske general Verner fon Frič i glavnokomandujući Krigsmarinea admiral Erih Reder. Slika je nastala 13. septembra 1936. godine tokom godišnjeg Nirnberškog mitinga nacističke partije. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-1983-1111-502N / CC-BY-SA 3.0

Samo nekoliko dana kasnije, inspirisani ovim uspehom, Gering i Himler su napakovali sličnu aferu neoženjenom Verneru fon Friču, tako što su našli izvesnog Hansa Šmita da posvedoči da je imao seksualni odnos sa njim. Videći da niko ne sme da stane na njegovu stranu, podneo je ostavku 4. februara i povukao se iz službe (čak planirao da izazove Himlera na dvoboj). Iako je odmah bilo jasno da je sve nameštaljka, iako je 18. marta oslobođen optužbi, Hitler je odbio da ga vrati u aktivu (vratiće ga pred početak invazije na Poljsku, i on će poginuti 22. septembra na tom ratištu). Time je dovršio potčinjavanje oružanih snaga i njihovo stavljanje pod svoju kontrolu. Uspešnim kockanjem oko Anšlusa (aneksije Austrije) 12. marta dodatno se učvrstio i ućutkao sve protivnike, kojih je zbog skandaloznog ponašanja prema Friču bilo mnogo, kako među nižim tako i među visokim oficirima.

Napokon, na dan Fričove ostavke Hitler je smenio Konstantina fon Nojrata sa položaja ministra spoljnih poslova i na njegovo mesto postavio Joahima fon Ribentropa, ambasadora u Velikoj Britaniji, „čistokrvnog“ nacistu i ratobornog diplomatu koji je za razliku od Nojrata u potpunosti podržavao Hitlerove preuranjene ekspanzionističke planove; Ribentrop će na tom položaju ostati do samog kraja, dok će Nojrat u periodu 1939—1943. vršiti nebitnu funkciju rajhsprotektora Češke i Moravske.

Što se tiče Blomberga — koji je prethodno imao reputaciju Hitlerovog lakeja i kojeg su antirežimski nastrojeni oficiri posprdno nazivali „Gumenim Lavom“ — on je sa svojom voljenom Ernom otišao na poduži, jednogodišnji medeni mesec na italijansko ostrvo Kapri. Jedan poseban slučaj za psihijatriju, admiral Erih Reder, glavnokomandujući Krigsmarinea (ratne mornarice Vermahta), doneo je odluku da Blomberg mora da izvrši samoubistvo da bi se iskupio za svoj brak. S tim ciljem na Kapri je poslao oficira koji je u stopu pratio Ernu i Vernera, i uporno pokušavao da ga ubedi da se ubije; u jednom trenutku mu je čak gurnuo pištolj u ruke, ali uzalud.

Drugi svetski rat Blomberg je proveo kod kuće. Uhapšen je 1945. godine, svedočio je tokom Nirnberških suđenja, ali mu se u pritvoru zdravlje počelo da pogoršava. Suočen sa prezirom i osudom bivših kolega, suočen sa namerom svoje mlade dragane koja je htela da ga ostavi, dijagnostikovan mu je kancer 20. februara 1946. godine. Počeo je da odbija hranu i preminuo je 14. marta. Pokopan je u neobeleženi grob, a kasnije kremiran i sahranjen u svom domu u Bad Viszeu, banji na jugu Bavarske.

VIDEO: Bugarski nacisti traže deo teritorije Srbije

(P. L.)