Ozloglašeni Staljinov šef policije: Poznat je kao egzekutor u čistkama, silovao je i ubijao žene, a onda je brutalno likvidiran (FOTO) (VIDEO)

Osuđen je na smrt i streljan 1953. godine Foto: Wikipedia/Jeromi Mikhae

Lavrentij Pavlovič Berija bio je ozloglašeni sovjetski političar i šef policije. Širom sveta je poznat kao egzekutor u Staljinovim čistkama. Vrhunac njegove moći bio je tokom i posle Drugog svetskog rata. Bio je strah i trepet u SSSR, a gotovo od početka ga je pratio loš glas.

Preporučujemo

Posle Staljinove smrti skinut je sa dužnosti i pogubljen od strane Staljinovih naslednika, koji su mu na teret stavili optužbe za ozbiljne zločine koji i danas šokiraju javnost.

MLADOST I PUT DO MOĆI

Berija je rođen kao sin seljaka u Merkheuliju blizu Suhumija u abhazijskom regionu Gruzije 29. marta 1899. godine. Išao je u tehničku školu u Suhumiju, a Boljševičku partiju je stupio još 1917. godine, dok je bio student.

U periodu 1920. ili 1921. stupio je boljševičku političku policiju (Večeku). Pošto su i on i Staljin bili poreklom iz Gruzije, Berija je od ranih dana bio saveznik Staljinu u sticanju vlasti u Komunističkoj partiji, i sovjetskom režimu.

Godine 1924. vodio je represiju nacionalističkih nemira u Tbilisiju, nakon čega se smatra da je čak do 5.000 ljudi likvidirano. Zbog ove demonstracije "boljševičke okrutnosti", Berija je postavljen za šefa "divizije tajne policije" transkavkaskog OGPU-a, a takođe je i odlikovan.

Berija je 1933. godine upoznao Tita, i Staljin mu je poverio da ga na skraćenom kursu Kominterne proveri. Postao je član centralnog komiteta Komunističke partije 1934. godine.

Do 1935. godine, Berija je bio jedan od Staljinovih potčinjenih sa najvećim poverenjem.

Berija je bio Staljinov šef policije, imao je veliku moć u državi Foto: Wikipedia/Quibik

DOLAZAK NA SAM VRH

U avgustu 1938, Staljin je doveo Beriju u Moskvu, kao zamenika šefa Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove (NKVD), ministarstva koje je nadgledalo državnu bezbednost i policijske snage.

U septembru je Berija postavljen za šefa Glavnoe administracije državne bezbednosti (GUGB) NKVD-a, a u novembru je došao na čelu NKVD-a.

Marta 1939. godine, Berija je postao kandidat član Politbiroa komunističke partije. Potom je 1941. godine, postao generalni komesar državne bezbednosti, što je bio najviši policijski čin u Sovjetskom Savezu u to doba.

Tokom Drugog svetskog rata je preuzeo odgovornost za glavna unutrašnja pitanja, koristeći milione ljudi koje je NKVD zatvorio u radne logore za ratnu proizvodnju.

Decembra 1944. godine, Berija je takođe bio zadužen za nadgledanje sovjetskog projekta za proizvodnju atomske bombe.

Vodio je uspešan program sovjetske špijunaže protiv američkog programa za atomsko oružje, čime su Sovjeti došli u posed tehnologije za proizvodnju nuklearnog oružja, i proizveli su i testirali bombu 1949. godine.

Jula 1945. godine, kako su sovjetski policijski činovi konvertovani u vojsni sistem, Berijin čin je promenjen u čin maršala Sovjetskog Saveza.

Postoje podaci da su Politbiro i Staljin znali šta Berija radi sa ženama u svojoj vili Foto: Wikipedia/Poeticbent

SILOVAO I ZLOSTAVLJAO ŽENE

Mada je Berija formalno osuđen kao britanski špijun, komunističko vođstvo je od početka pokušavalo da začini optužbe neformalnim optužbama ličnije prirode. Među njima su bili navodi da je Berija silovao mnoge žene, i da je lično mučio i ubio mnoge od svojih političkih žrtava. Ove optužbe su iznete na njegovom suđenju 1953. godine.

Sekretar Centralnog komiteta komunističke partije, Nikolaj Šatalin, na plenarnom sastanku komiteta 10. jula 1953. godine, dve nedelje nakon hapšenja Berije, po prvi put je progovorio o optužbama protiv šefa policije.

Šatalin je rekao da je Berija imao seksualne odnose sa brojnim ženama, i da je dobio sifilis kao rezultat opštenja sa prostitutkama. Šatalin se pozvao na spisak (koji je sačinio Berijin telohranitelj) preko 25 žena sa kojima je Berija imao seksualne odnose. Vremenom su, međutim, optužbe postale dramatičnije.

Do 1980-ih, priče o seksualnom ponašanju Berije su uključivale i silovanje tinejdžerki.

Autor Anton Antonov-Ovsenko, koji je napisao Berijinu biografiju, je rekao u intervjuu: "On bi se noću vozio ulicama Moskve, tražeći tinejdžerke. Kada bi video neku koja bi mu se svidela, naredio bi svojim ljudima da je dovedu u njegovu kuću. Nekad bi tražio po pet, šest ili sedam devojaka.

Naterao bi ih da se skinu, osim cipela, i da kleknu na kolena i ruke sa glavama zajedno, kako bi načinile krug. tada bi hodao oko njih u svom ogrtaču, i izvukao bi jednu od njih, odvukao je i silovao. Ovo je nazivao igrom cveta."

Berijini telohranitelji su imali zadatak da ženama, koje je Berija zlostavljao, predaju buket cveća pre nego što napuste njegovu vilu. Ako prihvate cveće, to je onda za njih značilo da je ta žena dobrovoljno stupila u seksualni odnos sa Berijom. Ako bi kojim slučajem odbila cveće, žena bi bila uhapšena.

Mnoge žene bile primorane da spavaju sa Berijom kako bi spasile svoje najmilije iz Gulaga. Takva situacija se dogodila i jednoj sovjetskoj glumici, koju je Berija silovao, ali joj je obećao da će joj oca i baku pustiti na slobodu. Međutim, oni su u to vreme već bili mrtvi, a nakon svega toga je uhapsio i glumicu.

Postoje podaci da su čak i Berijini najbliži saradnici znali šta on radi, ali da mu nisu stali na put, iz samo njima znanih razloga. Sve je znao čak i Politbiro.

Staljin je jednom prilikom izjavio da "ne veruje Beriji", a kada je saznao da mu je ćerka Svetlana sama u Berijinoj kući, nazvao ju je i rekao joj da smesta ode odatle.

Poznato je da je Berija na jednom prijemu dodelio kompliment ćerki jednog zvaničnika SSSR, a onda ju je otac povukao u stranu i rekao joj da nikako ne prihvata da je Berija poveze do kuće.

Prema brojnim pričama, koje su godinama kružile, pričalo se da je Berija lično tukao, mučio i ubijao svoje žrtve. Od 1970-ih, Moskovljani su prepričavali priče o kostima nađenim ili u dvorištu, podrumima, ili sakrivenim unutar zidova ranije Berijine rezidencije. Ovakve izveštaje neki komentatori primaju sa skepticizmom.

Imena svih Berijinih žrtava biće poznata javnosti tek 2028. godine.

Staljinova ćerka Svetlana sedi u krilu zloglasnog Berije sredinom tridesetih godina. Staljin je za stolom u pozadini. Foto: Wikimedia Commons

BORBA ZA VLAST POSLE STALJINA

Dana 5. marta, 1953. Staljin je umro - četiri dana nakon što mu je pozlilo u noći nakon večere sa Berijom i drugim sovjetskim vođama.

Politički memoari sovjetskog ministra spoljnih poslova, Vjačeslava Molotova, objavljeni 1993, navode da se Berija hvalio Molotovu da je on otrovao Staljina, mada nijedan čvrst dokaz koji bi potkrepio ovu tvrdnju nikada nije nađen.

Nakon Staljinove smrti, Berija je postavljen za prvog zamenika premijera. Njegov bliski saveznik, Maljenkov je postao novi premijer, i on je u početku bio najmoćniji čovek u post-staljinovskom rukovodstvu.

Neki autori su smatrali da je Berijina liberalna politika nakon Staljinove smrti bila taktički manevar kako bi on došao na vlast.

Drugi su smatrali da je on predstavljao istinski reformističku politiku, i da je njegov pad sa vlasti odložio radikalne političke i ekonomske reforme u Sovjetskom Savezu za skoro četrdeset godina.

Ako se uzme u obzir njegova prošlost, nije iznenađujuće što su druge partijske vođe bile sumnjičave po pitanju Berijinih motiva po ovom pitanju.

UBISTVO BERIJE

Podaci o Berijinom padu značajno variraju. Po najnovijim izvorima, Hruščov je sazvao sastanak predsedništva 26. juna, gde je napao Beriju, optuživši ga da ga je plaćala britanska obaveštajna služba.

Potom grupa naoružanih oficira upada u prostoriju i hapsi Beriju. Berija je prvo odveden u zatvor Lefortovo. Njegovo hapšenje je držano u tajnosti dok nisu uhapšeni njegovi glavni ljudi.

Beriji je sudio "specijalni sud". Kada je doneta presuda na smrt, po kasnijim tvrdnjama Moskalenka, Berija je na kolenima molio za milost, ali su on i njegovi potčinjeni odmah likvidirani.

Međutim, po drugim izvorima, uključujući njegovog sina, Berijina kuća je napadnuta 26. juna, 1953, od strane vojnih jedinica, i Berija je ubijen na licu mesta. Berijina supruga i sin su poslati u radni logor, ali su preživeli, i kasnije su pušteni.

(Telegraf.rs)