Kako je sovjetska vojska pre 30 godina izazvala smrt 20 Gruzina koji su tražili nezavisnost — i to uzalud jer SSSR nije sačuvala

Slike žrtava demonstracija koje su se odigrale u Tbilisiju 9. aprila 1989. godine, kada je 20 ljudi poginulo posle intervencije sovjetske vojske. Foto: Wikimedia Commons/George barateli

Tokom druge polovine osamdesetih godina prošlog veka, stega centralnih vlasti Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika počela je da popušta, a krajem te decenije da niču separatizmi na sve strane. Zemlja je ušla u fazu raspada. Antisovjetski pokret u Gruziji počeo je da snaži tokom 1988, a nacionalističke grupe koje su zagovarale, ne samo rušenje socijalističkog poretka već i nezavisnost Gruzije, organizovale su štrajkove i mitinge.

Preporučujemo

Situacije se zaoštrila posle 18. marta 1989. godine, kada je u Abhaziji došlo do zbora nekoliko hiljada Abhaza koji su tražili secesiju od Gruzijske Sovjetske Socijalističke Republike i obnovu statusa koju je njihova republika imala do 1931. Naime, nakon Prvog svetskog rata i sloma od Ruske imperije, Gruzini su obnovili nezavisnost i proglasili Demokratsku Republiku Gruziju, te uz pomoć Nemačke odbili napad boljševika preko Abhazije 1918. Ali boljševici su se vratili već dve godine kasnije i pokorili Gruziju, a zatim od nje stvorili sovjetsku republiku.

Abhazija je tada proglašena „dogovornom republikom“ koja je imala specijalne i vrlo neodređene veze sa Gruzijom, preko koje je ušla u sastav Zakavkaske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike, jedne od četiri originalne članice SSSR (ostale su Rusija, Ukrajina i Belorusija). Svoj status Abhazija je izgubila 1931. kada je postala autonomna republika u sastavu Gruzije, koja je pet godina docnije, nakon što je rasformirana Zakavska SFSR, postala konstitutivna republika SSSR.

Karta Gruzijske Sovjetske Socijalističke Republike u sklopu SSSR. Abhazija i Adžarija su bile i ostale autonomne republike u sastavu Gruzije, mada Tbilisi nema kontrolu nad Abhazijom. Kao ni nad Južnom Osetijom koja ima status autonomne oblasti, ali je de fakto „nezavisna“ pod kontrolom Ruske Federacije. Foto: Wikimedia Commons/PANONIAN

Takvo je stanje bilo marta meseca 1989. godine. Nakon pomenutog protesta u Abhaziji došlo je do reakcije gruzijskih nacionalista koji su tvrdili da sovjetske vlasti namerno raspiruju abhaski secesionizam da bi napravili protivtežu njihovom pokretu za nezavisnost, zbog čega su širom republike organizovali veliki broj protesta koje vlasti nisu sankcionisale.

4. marta desio se najveći, kada se nekoliko desetina hiljada Gruzina okupilo u Tbilisiju ispred zgrade vlade na Bulevaru Rustaveli, tražeći kažnjavanje abhaskih separatista i obnovu gruzijske nezavisnosti (blatantni primer neprincipijelnosti, ali nema nacionalizma koji poznaje principijelnost). Republičke vlasti su izgubile kontrolu nad situacijom i prvi sekretar KP Gruzije Džumber Patiašvili je pozvao Moskvu da pošalje vojsku, uspostavi red i uvede policijski čas.

8. aprila uveče general-pukovnik Igor Rodionov, komandant Zakavkaskog vojnog okruga, naredio je pokret svojim trupama; ili je pokret naredio ministar odbrane Dmitrij Jazov; ne zna se tačno, to pitanje je i danas sporno. Istovremeno, demonstrantima na Bulevaru Rustaveli obratio se gruzijski patrijarh Ilija II, moleći ih da se raziđu jer postoji opasnost od nasilja, budući da su tenkovi tokom dana viđeni u okolini. Molba je odbijena.

Nekoliko časova kasnije, u 3 sata i 45 minuta, sovjetska vojska sa oklopnim transporterima opkolila je učesnike protesta i zatvorila im sve izlaze za bekstvo, s izuzetkom jednog uskog prolaza. Vojnici su zatim krenuli ka demonstratima. Da li su zbilja letele ka njima kamenice, da li su ih udarali štapovima, pa su njihovi dalji postupci reakcija na to, zaista je bilo teško reći i tada, a kamoli sada.

VIDEO: Snimak demonstracija u Tbilisiju od 9. aprila 1989. godine

Uglavnom, neki vojnici su nosili sklopive vojne ašove i, izazvani ili ne, počeli njima da biju ljude, nanoseći im lakše i teže povrede. Jedna 16-godišnja devojka je ašovima pretučena nasmrt, udarana u glavu i grudi blizu stepenica zgrade vlade. Poleteo je gas, a vojnici su napali čak i hitnu pomoć koja je stigla na lice mesta te sprečavali lekare da pomognu povređenima. Sve to je izazvalo stampedo u kojem je stradalo 19 osoba, od toga 17 žena.

Uzrok njihovi smrti — osim one devojke — bilo je gušenje usled telesnog pritiska i inhalacije hemijskih supstanci. Oni koji su padali bivali su gaženi, tako da je gruzijska televizija (valjda da bi se republičke vlasti oprale pred nacionalistima, planirajući opstanak u budućnosti) sutradan prikazala njihova tela kao da ih je vojska direktno ubila. Moskva je oštro osudila „nacionaliste, ekstremiste i političke avanturiste“, njihovo raspirivanje etničkih tenzija, i na njih svavila krivicu. To nije bilo ni fer — bez obzira na nacionalističke porive demonstranata koji po pravilu vode u opšte krvoproliće — jer njihovo je da traže ali nije na vojsci da tuče i gazi sopstveni narod.

Komisija Kongresa narodnih deputata SSSR (najvišeg zakonodavnog tela zemlje koje je stvoreno kroz Gorbačovljeve reforme nekoliko meseci ranije i za koji su izbori održani samo dve nedelje pre ovih događaja) na čelu sa Anatolijem Aleksandrovičem Sobčakom, političkim ocem Vladimira Putina i prvim post-sovjetskim gradonačelnikom Sankt Peterburga — upravo je to utvrdila, da su se jedinice ponašale kao da je to „vojna operacija“, da je gas doprineo stradanju, i predložila da se sudski gone odgovorni.

VIDEO: Snimak demonstracija u Tbilisiju od 9. aprila 1989. godine

10. aprila održan je generalni štrajk u Gruziji i proglašeno je 40 dana žalosti. Vanredno stanje nije sprečilo dalje proteste, a ljudi su donosi cveće na mesto stradanja. Vlada Gruzijske SSR je podnela ostavku; Gorbačov je tokom prvog zasedanja Kongresa narodnih deputata maja meseca odbio da prihvati odgovornost i zauzvrat svu krivicu svalio na vojsku. Nalazi Sobčakove komisije išli su mu u prilog, posebno što se sve vreme rvao sa protivnicima svojih reformi.

Dve godine kasnije, 31. marta 1991. godine održan je referendum u Gruziji na kojem su se građani sumnjivom većinom od 99 odsto (etničke manjine u Abhaziji i Južnoj Osetiji bojkovate su glasanje), i uz izlaznost od 90,5 odsto, izjasnili za nezavisnost koju je Vrhovni sovjet Gruzijske SSR proglasio 9. aprila, na drugu godišnjicu tragedije. Međutim, SSSR je morao da se raspadne 26. decembra da bi to postalo fakt. Gruzija je nakon toga utonula u državne udare te građanski rat u Abhaziji i Južnoj Osetiji, koje još uvek nisu pod kontrolom Tbilisija već indirektno pod kontrolom Moskve (koja je 2008. vodila i rat protiv Gruzije, nakon njihovog pokušaja da vojskom povrate kontrolu nad Južnom Osetijom). Nacionalizam uvek nekako najveću štetu nanese objektu svog obožavanja.

Za kraj, zanimljivo je napomenuti da su ovi događaji od 9. aprila 1989. doveli do nastanka tzv. Tbilisijskog sindroma: u situacijama u kojima nije postojao jasan lanac komandne odgovornosti do vrha vlasti, oficiri su prestali da donose taktičke odluke a obični vojnici da slušaju naređenja. Smatra se da je ovo bitno uticalo na propast Avgustovskog puča koji su 1991. pokušali da izvedu tvrdolinijaši unutar Komunističke partije SSSR.

(P. L.)