Posvađani ruski generali, milioni mrtvih zbog par busena zemlje: 9 malo poznatih činjenica o Istočnom frontu iz Prvog svetskog rata

Ruski zarobljenici u nemačkim rukama nakon uništenja Druge armije u Bici kod Tanenberga avgusta 1914. Foto: Wikimedia Commons/gwpda.org

Kao datum otvaranja Istočnog fronta tokom Prvog svetskog rata uzima se 17. avgust 1914, a kao datum njegovog gašenja 3. mart 1918. godine. Tada su boljševici — koji su preuzeli vlast u Ruskoj republici novembra prethodne godine — potpisali Brest-Litovski mir kojim su Nemačkom carstvu i Austrougarskoj monarhiji predali ogromnu teritoriju na svom zapadu, od Baltika do Azovskog mora.

Preporučujemo

Na pitanje zašto su to boljševici uradili svako će vam odgovoriti drugačije, u zavisnosti od toga kakvo mišljenje ima o boljševicima. Međutim, može se reći da je to bila partija koja je po osvajanju vlasti preuzela terorističke metode obračuna sa političkim neistomišljenicima, koja je krvavo gušila svaki oblik neposlušnosti i koja je najnasilnijim mogućim metodama htela da sprovede socijalističku revoluciju — a istovremeno priznati da su taj mirovni sporazum verovatno doživljavali kao predah, kao kratkoročno rešenje, računajući da će uskoro revolucija zahvatili zapadne zemlje i da će ugovor postati mrtvo slovo na papiru.

Ali ovo nije priča o tome, već o periodu tokom kojeg se rat na istoku Evrope vodio, a o kome se čak i u našoj javnosti, koja gaji intimna osećanja prema ruskom narodu — malo zapravo zna. Neka vam ovaj tekst o zanimljivostima sa tog ratišta, iz prvih godina sukoba, posluži kao svojevrsni uvod na kojem ćete produbljivati poznavanje tog dela istorije.

Stavka aprila 1916. Pored cara Nikolaja II sedi general Aleksej Brusilov. Foto: Wikipedia/MPowerDrive

1. Stravične žrtve

Strahote su počele već krajem avgusta 1914. i to Bitkom kod Tanenberga, kada je nemačka vojska pod komandom Paula fon Hindenburga i Eriha Ludendorfa nanela strahoviti poraz Rusima i zbrisala sa lica zemlje njihovu Drugu armiju, koja je izgubila oko 170 hiljada ljudi, od čega je poginulo ili bilo ranjeno 78 hiljada a zarobljeno 92 hiljade. Do kraja godina Austrougarska će na Istoku ostati bez 1,2 miliona ljudi.

Nijedna zemlja nije bila spremna za takve gubitke, i dešavalo se da danima, pa čak i nedeljama, ranjenici ostanu bez adekvatne medicinske nege. Znalo se da će savremeni mehanizovani rat biti krvav, ali niko nije očekivao da će biti paklu ekvivalentan. Istočni front nije bio ništa manje krvav od Zapadnog, samo je bio drugačiji.

2. Front pokreta

Tokom prvih pet meseci sukoba, nemačka vojska je u dva navrata napredovala do oboda Varšave, tada prestonice Kongresne Poljske u sastavu Ruske imperije, i vraćala se natrag. Jedan poljski istoričar u egzilu procenio je da je pola teritorije njegove porobljene domovine uništeno od strane trupa samo tokom tog neprestanog kretanja napred-nazad. Iako su i na Istočnom frontu postojali rovovi, oni se nikada nisu u potpunosti razvili kao na Zapadnom, zato što je ovamo situacija bila daleko fluidnija.

Uzrok tome leži pre svega u dužini Istočnog fronta, koji je bila mnogo veći od svog parnjaka na suprotnoj strani kontinenta: govorimo o 1.600 kilometara, od Baltika na zapadu do Minska na istoku i od Sankt Peterburga na severu do Crnog mora na jugu. Zbog toga, i zato što nikada nije moglo biti dovoljno vojnika da se gusto popune sve linije, one su lako pucale i teško su se „krpile“, pa su iziskivale brze kontraofanzive kako bi se sprečio totalni kolaps. Zato se situacija na terenu stalno menjala.

U napad. Čuvena fotografija juriša ruske konjice 1916. godine. Foto: Wikimedia Commons/weekend.rambler.ru

3. Geografija

Brdovito zemljoradničko tlo Istočne Pruske, i otvoreno, pa čak često i močvarno tlo Litvanije, bilo je najvažnije bojište Istočnog fronta tokom Velikog rata. Razlozi su verovatno pre svega vojni i politički, pošto je taj sektor pokrivala moćna nemačka armija a ne „razočaravajuća“ austrougarska; pritom je to zemljište stajalo na putu između Nemačkog carstva i Petrograda, kako je preimenovan Sankt Peterburg zbog eksplozije antigermanskih osećanja.

U centralnom delu fronta tukli su se tokom letnjih vrućina do jeseni kada je lilo kao iz kabla, i kada su se putevi pretvarali u neprohodno blato — čuvenu rasputicu. Na jugu su se najžešće borbe vodile podno i na Karpatima, jer su Rusi pokušavali da se probiju u Panonsku niziju i ratna dejstva prenesu na glavninu tla Habzburške monarhije.

4. Železnica

Železnica je imala ključnu ulogu jer se nijedna armija nije smela isuviše udaljavati od svojih stanica snabdevanja, gde je stizao materijal koji se potom razdeljivao, zbog čega se taj sukob može nazvati i Rat za pruge. Nemci su ovo pokušali da iskoriste uništavajući tu infrastrukturu po Poljskoj tokom svog povlačenja jeseni 1914. godine, računajući da će Rusi morati da obustave dalje napredovanje na 100—120 kilometara od stanica.

Sve je dodatno komplikovalo to što su Rusi i tada koristili širi kolosek od ostatka Evrope, pa su šine neprestano skupljane i širene, u zavisnosti od toga ko ih u datom trenutku drži pod kontrolom. Rusi su još pre rata namerno ostavili pruge na zapadu zemlje u rđavom stanju, kalkulišući da će ih Nemci koristiti u slučaju nekakvog sukoba: ispostavilo se — tog sukoba.

Bitka kod Tanenberga 26-30. avgusta 1914. godine. Foto: Wikimedia Commons/dean.usma.edu

Ali tokom tog sukoba Rusi su sami osetili koliko su se preračunali i koliko su pogrešili, jer su njihove operacije patile jednako koliko i nemačke. Ogromna količina municije, pre svega artiljerijske, koja je morala da se doprema na front, strašno je opteretila rusku logistiku koja nijednog trenutka nije bila u stanju da normalno funkcioniše. Svega je nedostajalo. Neprestano.

5. Austrougarski pristup

Habzburška armija bila je potpuno posvećena doktrini ofanzivnog rata i neprestano je napadala ruske položaje, čak i kada je bilo potpuno jasno da će defanzivni pristup biti od veće koristi za konačni uspeh operacija.

Njihov načelnik generalštaba bio je general Franc Konrad fon Hecendorf. Čvrsto uveren da je apsolutno neophodno napadati neprijatelja kad god je to fizički moguće, Hecendorf je uporno tretirao svoje trupe kao da su večito sveže, odmorne i popunjene, što praktično nikada nisu bile. Nije hteo da čuje opravdanja kao što su umor, žrtve ili težak teren.

Hecendorf je bio autor niza priručnika na kojima se obrazovao oficirski kadar Dunavske monarhije, koji je zato i sam njegovim idejama i filozofijom bio potpuno obuzet. Čak, jednako uveren u ispravnost pristupa kao i on sam: uprkos katastrofama koje su doživeli, počev od Srbije pa nadalje, veliki broj njih je u svojim memoarima tvrdio da je ta doktrina bila superiorna, a da je za neuspeh kriva slaba volja nižih oficira i vojnika, koji nisu valjano vršili svoju dužnost.

Vladimir Aleksandrovič Suhomlinov, ruski ministar vojni u godinama pred Prvi svetski rat. Foto: Wikimedia Commons/photoarchive.spb.ru

6. Frakcije

Već smo pomenuli problem koji su na polju logistike Rusi imali, koji ih je onemogućio da adekvatno vode rat uprkos velikom broju vojnika i dobroj artiljeriji. Ali, problem je bila i unutrašnja politika. Naime, u ruskom oficirskom koru postojale su dve suprotstavljene struje koje su se ponašale kao da je bitnije pokazati nadmoćnost prema rivalu iz sopstvenog stroja, nego odneti pobedu nad neprijateljem.

Sa jedne strane bio je car Nikolaj II, okružen odanim konzervativcima, među kojima je veliki broj poticao iz redova nemačkog baltičkog plemstva, koji su mu pomogli da ranije uguši Rusku revoluciju 1905. godine; sa druge strane je stajao ministar rata Vladimir Suhomlinov, koji će 1915. biti oteran sa dužnosti zbog optužbe za korupciju pri kupovini naoružanja i municije.

Komanda je bila podeljena na praktično svakom nivou. Primera radi, komandant ruske Prve armije Paul fon Renenkampf bio je konzervativac, dok je njegov načelnik štaba bio čovek Suhomlinova. Kako je to funkcionisalo? Recimo samo toliko, da su komunicirali isključivo pismenim putem. Stanje u Drugoj armiji (onoj koja je odmah zbrisana) bilo je isto, samo obrnuto. Frakcije nisu nestale nakon što je Suhomlinov sklonjen.

7. Tanenberg

Uprkos tome što su Hindenburgu i Ludendorfu pripisane zasluge za veličanstvenu pobedu u Bici kod Tanenberga, plan većeg dela pokreta trupa napisan je mnogo ranije, pre nego što su oni preuzeli komandu. Pritom je uništenje ruske Druge armije uglavnom bilo posledica ruskih grešaka i tvrdoglavog odbijanja pojedinih nemačkih generala da slušaju Ludendorfova naređenja.

Hindenburg posmatra odigravanje Bitke kod Tanenberga krajem avgusta 1914. godine. Foto: Wikimedia Commons/Sendker

Herman fon Fransoa, koji je zapovedao južnim krilom nemačkih snaga u tom boju, uzastopno je odlagao napad svog 1. korpusa dok se nije ceo skupio; Ludendorf je besneo, ali je to za posledicu imalo da ruska Druga armija ode toliko daleko na sever da, kada je napokon napao, ona nije mogla na vreme da reaguje.

Što se tiče onih ruskih grešaka, ovde se ne mogu navoditi sve, ali jednu vredi pomenuti zato što je potpuno bizarna, naivna i prikazuje javašluk koji je vladao na svim nivoima imperijalne vlasti, koja je zato i propala. Naime, gro ruske komunikacije u toj prvoj fazi rata obavljao se bez ikakvog šifrovanja, i to preko radija, na izvol’te neprijatelju. Objašnjenje je bilo: pričamo ruski, Nemci nemaju pojma šta govorimo. Međutim, Nemci su imali ljude koji znaju ruski, i znali su sve o ruskim planovima i pokretima, što im je pružilo ogromnu prednost.

8. Fortifikacije

Uprkos tome što su sve strane mnogo polagale na vođenje ofanzivnog rata, premda ne sve u onoj meri kao Austrijanci, velike količine novca trošile su se na gradnju fortifikacija. Ruska imperija je sagradila niz tvrđava od Kaunasa na severu do Ivangoroda na Visli, sa ciljem da zaustave nemački proboj, i nakrcali ih artiljerijom i materijalom razne vrste, koji je bio potrebniji na frontu. Zapravo, u tim tvrđavama bio je bespotreban, jer premda su se neke borbe vodile oko njih, posebno tokom 1915. godine, samo je ona u Osovjecu uspela da odbije dušmane. A i to samo zbog močvarnog terena koji je Nemce onemogućio da dovedu tešku artiljeriju.

Ruska pešadija 1917. godine. Foto: Wikimedia Commons/National Geographic Magazine

Sa druge strane, ni pomenuti Austrougari nisu bili ništa mudriji što se toga tiče. Njihova tvrđava u Pšemislu opkoljena je od strane Rusa tokom septembra meseca 1914. godine, i premda je tokom jeseni opsada nakratko prekinuta, par nedelja kasnije ruska vojska se vratila. Austrijanci su početkom naredne godine pokušali da razbiju opsadu, što je dovelo do smrti 700 hiljada ljudi, vušestruko više nego što je bilo opsednuto u tvrđavi.

9. Božić

Potpuno je neobjašnjivo zbog čega su apsolutno svi avgusta 1914. godine verovali da će rat „biti gotov do Božića“. U to su bili uvereni svi vojnici na Zapadnom frontu, u to su bili uvereni svi vojnici na Istočnom frontu. A umesto Božića kod kuće i u krugu porodice, do kraja godine već je dva miliona ljudi bilo mrtvo, ranjeno ili zarobljeno, a da se u teritorijalnom smislu malo šta promenilo.

Doduše, Rusi su okupirali istočni deo Istočne Pruske, veći deo habzburške Galicije i pretili su da prodru u samu Ugarsku preko Karpata, dok su Nemci zaposeli zapadne krajeve Kongresne Poljske. Stavka je planirala da slomi neprijatelja pukom brojčanom nadmoćnošću, ali čak i kad su tokom oktobra Rusi nagrnuli svom silinom svoga ljudstva a Nemci se dali u povlačenje, nisu mogli daleko da odu zbog totalnog uništenja poljske provincije i infrastrukture.

(P. L.)