38 godina od kako je sin američkog naftaša pokušao atentat na predsednika Regana da bi impresionirao glumicu Džodi Foster

Džeri Par i Ronald Regan trenutak pre pokušaja atentata 30. marta 1981. godine u Vašingtonu. Foto: Tanjug/AP

Pokušaj atentata na američkog predsednika Ronalda Regana odigrao se 30. marta 1981. godine, samo šezdeset devet dana nakon nakon što je stupio na dužnost. Tačno u 2 sata i 27 minuta tog dana, napustio je hotel „Hilton“ u Vašingtonu u kojem je držao govor na dobrotvornoj svečanosti, i krenuo ka limuzini, ne znajući da je tajna služba napravila kolosalnu grešku: naime, zaustavili su ljude koji su prisustvovali govoru, a dopustili nepretresenima spolja da stanu pored ograde na par koraka od šefa države.

Preporučujemo

Regan je stoga neočekivano prošao pored atentatora Džona Hinklija Juniora, koji je stajao u masi civila, i koji je, shvativši da mu se neće ukazati bolja prilika, izvadio revolver i pucao. Pet od šest metaka promašilo je predsednika. Prvi je u glavu pogodio Džejmsa Brejdija, sekretara za štampu Bele kuće, dok je drugi završio u zadnjem delu vrata gradskog policajca Tomasa Delahantija dok se okretao da zaštiti metu; Hinkli je u tom trenutku imao Regana „na izvol’te“, ali je promašio i opalio preko njegove glave te pogodio prozor zgrade preko puta.

Dok je specijalni agent Džeri Par gurao Regana u limuzinu, četvrti metak je pogodio agenta Tajne službe Timotija Mekartija u trbuh, pošto se ovaj raširio da bi zaštitio predsednika. Peti je pogodio neprobojno staklo prozora na otvorenim vratima limuzine. Šesti se odbio od armirane strane limuzine i pogodio Regana u levi pazuh, okrznuvši rebro i zaustavivši se u plućima, na oko 25 milimetara od srca. Samo je Parova brza reakcija spasila život prvom čoveku zemlje.

Scene snimljene prilikom pokušaja atentata na predsednika SAD Ronalda Regana 30. marta 1981. godine u Vašingtonu. Foto: Wikimedia Commons/Ronald Reagan Library/reagan.utexas.edu/Happyme22

Ipak, dobio je unutrašnje krvarenje — iako isprva ni on sam nije shvatao da je ranjen, pošto je mislio da ga rebro boli zbog Parove reakcije — i ubrzo mu je ukazana pomoć u Univerzitetskoj bolnici „Džordž Vašington“. Zanimljiva anegdota odigrala se tom prilikom. Naime, bolničko osoblje pitalo je jednog predsednikovog čoveka za ime i adresu osobe koju su dovezli, na šta je ovaj samo rekao: „Avenija Pensilvanija broj 1600“, što je adresa Bele kuće. Tek tada je osoblje shvatilo o kome se radi.

Džordž Buš Stariji, tada kao potpredsednik, nalazio se u Teksasu i momentalno je seo u avion posle poziva državnog sekretara Aleksandera Hejga, koji je na konferenciji za štampu u Beloj kući napravio gaf kad je izjavio da je „preuzeo kontrolu“, misleći da u odsustvu potpredsednika vlast prelazi na šefa Stejt departmenta, što nije istina, po ustavu prelazi na spikera Predstavničkog doma Kongresa. Oni koji su u tom trenutku sedeli u Situacionoj sobi (za vanredne situacije) počeli su da se smeju kada su ga čuli, a Ričard Alen, savetnik za nacionalnu bezbednost, nazvao je kasnije tu izjavu „glupom“.

Reganova operacija je završena u 6 sati i 20 minuta, ali je svest povratio tek u pola osam. Stanje mu je bilo stabilno, a Buš, koji se u međuvremenu vratio i preuzeo Situacionu sobu, uveravao je svet i naciju da američka vlada funkcioniše bez problema, te da je sve vreme imali punu i otvorenu komunikaciju sa Vašingtonom (što nije bila istina).

Džodi Foster u filmu „Kad jaganjci utihnu“. Printskrin: Youtube/Movieclips Classic Trailers

Uskoro je i javnost u celoj zemlji — koja je već u 2 sata i 42 minuta saznala šta se desilo i koja je satima drhtala okupljena ispred televizora po kućama i šoping-molovima — mogla da se umiri. CNN, koji je postojao samo godinu dana, iako nije imao sopstvene snimke već je koristio ustupljene En-Bi-Si-jeve, vrteo je priču neprestano 48 sati i na njoj izgradio reputaciju.

Što se tiče Džona Hinklija Juniora, u trenutku pokušaja atentata imao je nepunih 26 godina. Rođen u Oklahomi, već sa četiri se s porodicom preselio u Dalas. Otac mu je bio bogati naftaš, predsednik korporacije „Vanderbilt Enerdži“. 1973. su se ponovo preselili, ovoga puta u Kolorado gde je otvoreno novo sedište kompanije. Studirao je s prekidima na Teksaškom tehnološkom univerzitetu, ali ključni momenat njegovog života zbio se 1976. godine kada je odgledao Skorsezeovog „Taksistu“ sa Robertom de Nirom, Džodi Foster, Harvijem Kajtelom i Albertom Bruksom u glavnim ulogama.

U stvari, bitna je bila samo Džodi Foster. Odgledavši film, ludo se zaljubio u slavnu glumicu čija je karijera tek počinjala — imala je samo 14 godina kada je film snimljen, još je bila na fakultetu kada se atentat odigrao. Počeo je da imitira De Nira, i da prati još prethodnog predsednika Kartera, iznenadivši se koliko je lako prići šefu države. Ali, glavna je bila silna želja da impresionira Džodi Foster. Zapravo, Hinkli je pokušao da ubije Regana upravo da bi zadivio i osvojio Džodi Foster (kojoj je uzaludno slao pisma, ne znajući da ih je ona predala policiji, koja nije uspela da ga pronađe).

Džon Hinkli Junior, čovek koji je 1981. godine pokušao atentat na predsednika Ronalda Regana da bi impresionirao glumicu Džodi Foster. Foto: Wikimedia Commons/United States Federal Bureau of Investigation

Koliko je to ludo? Mnogo? To je isto mislio i američki savezni sud koji ga je oslobodio krivice zbog neuračunljivosti, i smestio u psihijatrijsku kliniku na neodređeno vreme (što je izazvalo šok u javnosti i dovelo do reforme kaznenog zakona, a neke savezne države čak navelo da ukinu ovaj tip odbrane). Pokušao je da dobije otpust 1987, ali je pretresom njegove sobe utvrđeno da je i dalje opsednut Fosterovom. Pušten je tek 2016, pod uslovom da živi kod svoje majke. Pre nekoliko meseci dozvoljeno mu je da se odseli i osamostali, nakon što doktori dozvole. 29. maja će napuniti 64. godine.

Zanimljivo je što niko tada nije poginuo prilikom atentata na Regana, ali je Džejms Brejdi ostao invalid. Budući da je od posledica ranjavanja preminuo 2014. godine, njegova smrt se računa kao ubistvo. Svi ostali su se oporavili, mada je Delahanti završio karijeru zbog oštećenja nerava. Regan je tako postao prvi predsednik koji je preživeo atentat, i premda je loše prolazio u anketama pre ovog događaja, posle njega iznenada je imao podršku 73 odsto građanstva.

Iako je već sutradan po ranjavanju bio u stanju da potpiše jedan zakon, tek je trinaestog dana napustio bolnicu. Sednicom svog kabineta nije predsedavao do dvadeset šestog dana, a Vašington nije napustio do četrdeset devetog. Tek je sedamdeset devetog posle atentata držao konferenciju za štampu. Oporavio se u potpunosti. Preminuo je 5. juna 2004. godine.

(P. L.)