Ispovest žene koja je rodila dete za Hitlera: Ne zna ime SS oficira s kojim se „parila“, a sina su joj oduzeli posle dve nedelje

Proslava Prvog maja u nacističkom Berlinu 1937. godine. Zvanično, zvao se Praznik nacionalnoga rada. Foto: Wikimedia Commons/foto.digitalarkivet.no/PA1456Ub1_1_1_19

„Lebensborn“ je bio jedan od najneobičnijih programa koje su sprovodile nacističke vlasti Trećeg rajha. Neobičan — blago rečeno. Iz našeg današnjeg ugla prilično je bolesno i bizarno tretirati ljude kao objekte za rasplod, što su upravo radile pristalice nacional-socijalizma u Hitlerovoj Nemačkoj, zabrinute zbog dramatičnog pada nataliteta.

Preporučujemo

Jer, velike su planove imali, morala se tuđa zemlja na istoku Evrope osvojiti i potom naseliti „čistokrvnim“ Nemcima, kojih je bilo sve manje. Zato je sredinom tridesetih godina SS pokrenuo poseban ovaj projekat čiji je cilj bila „proizvodnja“ plavokosih i plavookih Arijevaca. Probrane mlade devojke „parene“ su sa probranim mladim esesovskim oficirima i rađale su decu za Hitlera.

Sama reč „lebensborn“ znači „izvor života“, a procenjuje se da je na ovaj način u Trećem rajhu rođeno oko 20 hiljada beba, najviše u Nemačkoj, ali i u Norveškoj, čiji se narod doživljavao kao još arijevskiji od samog nemačkog, zbog velikog broja Jevreja koji su u njihovoj zemlji živeli pre dolaska Hitlera na vlast (pa i kasnije naravno, mada je 1935. godine van zakona stavljeno venčavanje Arijevaca sa pripadnicima jevrejske manjine).

Jedna od tih žena bila je Hildegard Truc, koja je decenijama kasnije pričala o svom iskustvu i učestvovanju u programu „Lebensborn“. Ona je još kao devojčica postala opsednuta nacional-socijalizmom i „firerom“, kojeg je gledala kao boga koji je sišao među ljude. 1933. godine učlanila se u Savez nemačkih devojaka (nem. Bund Deutscher Mädel), što je bio ženski ogranak Hitlerjugenda, odnosno Hitlerove omladine.

Adolf Hitler u otvorenim kolima prolazi kroz špalir tokom proslave Prvog maja u nacističkom Berlinu 1933. godine. Zvanično, zvao se Praznik nacionalnoga rada. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 102-15783 / CC-BY-SA 3.0

Posećivala je sve nedeljne sastanke, išla na sve manifestacije. „Bila sam luda za Adolfom Hitlerom i našom novom boljom Nemačkom. Saznala sam koliko smo užasno važni mi mladi ljudi za Nemačku“, govorila je. Uskoro je postala istaknuta predvodnica, pre svega zbog svoje plave kose i očiju; nazivali su je savršenim primerom nordijske žene „jer pored mojih dugih nogu i dugog tela, imala sam široke kukove i karlicu kao stvorenu za rađanje dece“.

Kada je 1936. godine postala punoletna, počela je da razmišlja o svojoj budućnosti. Nije znala čime želi da se bavi u životu, i te je dvojbe podelila sa jednom koleginicom iz Saveza, koja joj je ispričala sve o „Lebensbornu“, za koji je tada prvi put čula. Oduševila se i zanela idejom: zašto da fireru ne rodi dete, kad Nemačkoj već treba „rasno vredni soj“? Mora samo da se prijavi, da bude podvrgnuta nizu medicinskih testova i da prođe kroz proveru porekla. Bilo je jako važno da nema ni trunku jevrejske krvi. Ako uspe, dobiće priliku da izabere partnera od ponuđenih oficira SS-a.

Ne znamo kako to vama zvuči, ali njoj je zvučalo „predivno“ i odmah se prijavila. Svesna da roditelji tu njenu avanturu neće odobriti, rekla im je da je aplicirala za neki rezidencijalni kurs iz nacional-socijalizma.

Odvedena je u neki stari bavarski zamak kod Tegernzea (verovatno Zamak Tegernze, pravno u vlasništvu Kuće Vitelsbah ali prisvojen od strane SS-a, koji je originalno bio benediktinski manastir), gde se već nalazilo četrdesetak drugih devojaka pod lažnim imenima. Tamo se živelo udobno, u zajedničkim prostorijama bavilo se sportom i razonodom, a buduće majke imale su na raspolaganju i biblioteku, muzičku salu i bioskop. „Hrana je bila bolja od svega što sam do tada probala; nismo morale da radimo i bilo je mnogo slugu“, pričala je Truc o luksuzu u kojem se obrela.

VIDEO: Letnji kamp Saveza nemačkih devojaka tokom tridesetih godina

Po sopstvenom priznanju bila je lenština i volela da udovoljava sebi, tako da joj je život u dvorcu baš lepo legao. „Celo mesto je bilo pod upravom jednog profesora, važnog doktora SS-a, koji nas je pregledao temeljeno čim bi stigle. Morale smo da potpišemo izjavu da u našoj porodici nema slučajeva naslednih bolesti, dipsomanije i imbecilnosti“. Dipsomanijom je nekada nazivana periodična i neodoljiva žudnja za alkoholom, koja se smatrala genetskom sklonošću; nacistima to nije trebalo.

Pored toga, morale su da potpišu dokument kojim se odriču svih prava na decu koju „proizvedu“, jer će ona postati „vlasništvo“ države i biti odgajana u specijalnim ustanovama u kojima će im se usađivati potpuna odanost idealima nacional-socijalizma.

Nakon toga, upoznali su ih sa grupom esesovaca i rekli im da izaberu partnera za „parenje“. Nisu znali imena mladih oficira, jer sve je moralo biti potpuno anonimno. Uglavnom, njoj se svidelo ono što vidi, jer svi su bili „veoma visoki i snažni sa plavim očima i plavom kosom“. Nakon upoznavanja, zajedničkog igranja raznih igara, gledanja filmova, slušanja muzike i generalnog druženja u zamku, dato im je nedelju dana da izaberu koga žele, ali da obrate pažnju da im se boja kose i očiju slaže sa njihovom.

Jedno od porodilišta esesovske organizacije „Lebensborn“. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 146-1973-010-11 / CC-BY-SA 3.0

„Kada smo napravile izbor, morale smo da čekamo deseti dan nakon početka poslednjeg ciklusa“, svedočila je Trucova. Još jednom su podvrgnute medicinskim pregledima, za svaki slučaj, posle čega im je rečeno da će iste večeri u svojoj sobi primiti izabranika. Prirodno, bila je strahovito uzbuđena, ne samo zbog činjenice da će voditi ljubav i izgubiti nevinost, već i zbog toga što sve to čini za svog voljenog firera. Slično su se svakako osećale i ostale devojke. Što se tiče mladića, možemo samo da zamislimo kako im je bilo: verovatno su mislili da su u raju (ili, s obzirom njihova stajališta, pre će biti u Valhali).

„Kao i otac mog deteta, tako sam i ja potpuno verovala u važnost onoga što radimo, i nismo se sramili niti imali ikakve inhibicije“. Bila je oduševljena izgledom svog „mužjaka“, mada je mislila da je malo priglup. To i nije bilo važno, barem ne njoj. Uglavnom, spavala je sa njim tri puta tokom te prve nedelje, jer je tokom ostalih dana on morao da spava sa drugim devojkama u zamku (Valhala).

Gotovo je momentalno zatrudnela i bila premeštena u porodiljski dom, u kojem je provela narednih devet meseci. „Porođaj nije bio lak, jer nijedna valjana nemačka žena nije ni pomišljala na veštačka pomagala poput injekcija protiv bolova, kao što se radilo u degenerisanih zapadnim demokratijama“.

Usvajanje dece putem esesovske organizacije „Lebensborn“. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 146-1969-062A-58 / CC-BY-SA 3.0

Dojila je sina dve nedelje, a onda su ga odneli u neki od tih domova, gde će narednih sedam-osam godina biti trovan nacional-socijalističkom ideologijom. Trucova ga nikada više nije videla, i nema predstavu šta se s njim desilo: sudbina dečaka ostala je nerazjašnjena misterija, kao i sudbina sve ostale dece tako rođene, koja danas ni ne znaju kako su došla na svet. Mnoga od njih su usvojena od strane podobnih „nacika“ i uverena su da su biološka deca svojih roditelja. Trucova ne zna ni šta se desilo sa ocem, koji je tada, u skladu sa planom, nestao iz njenog života.

Narednih godina joj je nuđeno da sve ponovi, ali ona se zaljubila u jednog drugog mladog oficira i odlučila da se uda, pa da u legalnom braku rađa decu za svog firera. Njen suprug, kada mu je ispričala ovu priču, nije bio oduševljen, što ju je prilično iznenadilo. Bila je naivna, i nije poznavala dobro ljudsku, posebno ne mušku psihu. Ali je znala da on ne može otvoreno da je kritikuje pošto je „samo vršila svoju dužnost prema fireru“.

Inače, pod „Lebensbornom“ se ne podrazumeva samo „organizovano parenje“. Tokom Drugog svetskog rata nacisti su masovno otimali rasno podobnu decu iz okupiranih područja, mahom slovenskih: oko 400 hiljada mališana kidnapovano je i predato nemačkim porodicama; polovina su bili Poljačići. Samo 10 do 15 posto ih je vraćeno očevima i majkama, što je često za decu bilo traumatično iskustvo jer ih nisu ni poznavali; najmlađi se uopšte nisu sećali svog prvog života, a oni nešto stariji su tek uz veliku muku uspevali da prisete poljskih dečjih pesmica. Ogromna većina njih i njihovih potomaka, danas tumara ulicama nemačkih gradova a da pojma nema šta je u stvari.

(P. L.)