Izmislio reč „samit“, naslikao 500 slika i popularizovao nošenje kombinezona: 9 stvari koje niste znali o Vinstonu Čerčilu

Vinston Čerčil osmatra neprijateljske položaje na italijanskom ratištu u blizini Firence 20. avgusta 1944. godine. Foto: Wikimedia Commons/Imperial War Museums

Ser Vinston Leonard Spenser-Čerčil spada u red najznačajnih ličnosti dvadesetog veka, u red onih koje možete da nabrojite prstima jedne ruke. Rođen je 1874. u Palati Blenam u Oksfordširu, a preminuo je 1965. u londonskom Kensingtonu. Mnogo je postigao za devedeset godina života, i mnogo se o njemu zna. Napokon, jedan je od tri glavna pobednika nad Adolfom Hitlerom, nakon što je tokom prvih godina rata praktično sam stajao protiv ovog najvećeg od svih ratnih zločinaca. Ali postoji dosta kurioziteta vezanih za Čerčila, koji nisu preterano poznati široj javnosti, ni u Engleskoj a ni u svetu. Probrali smo nekolicinu.

Preporučujemo

1. Detinjstvo nije najavljivalo da će izrasti u istorijsku gromadu

Dečak Vinston nije pokazivao znake iz kojih bi se dalo zaključiti da se sprema za najviše državničke domete. Svakako ne da će prići ni blizu svog znamenitog pretka Džona Čerčila, prvog vojvode Molboroa, engleskog vojskovođe i političara koji je krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka služio pet kraljeva i predvodio englesku vojsku kroz Devetogodišnji i Rat za špansko nasleđe.

Vinston je bio krhkog zdravlja i imao nekoliko govornih mana, uključujući šuškanje i mucanje, a nije bio ni naročito dobar đak. Zamenik direktora škole „Herou“, koju je pohađao, napisao je 1888. godine pismo njegovoj majci u kojem je naveo da je zaboravan, nemaran i da redovno kasni na nastavu. Pritom, tokom svog osnovnog obrazovanja u školi „Sent Džordž“ u Askotu, bio je meta vršnjačkog nasilja, upravo zbog svojih fizičkih mana i slabosti. Možda je baš zato decenijama kasnije bio tako odlučan u nameri da se suprotstavi moćnim neprijateljima svoje domovine.

Vinston Čerčil se aprila 1941. godine obraća liverpulskim dokerima. Foto: Wikimedia Commons/Imperial War Museums

2. Halapljivi čitalac

Čerčil je bio poznat po svojoj sposobnosti brzog čitanja ogromnih količina teksta i brzog shvatanja ključnih tačaka onoga što je pročitao. Interesantno je možda napomenuti da je ovaj najslavniji premijer u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva, za koga kažu da je posle Šekspira najcitiraniji pisac engleskog jezika, i sam obožavao citate i zbirke citate. Držao je da oni su veliki izvoz mudrosti i znanja. Godine 1930. u knjizi „Moj rani život“ napisao je: „Dobra je stvar da neobrazovani čovek čita knjige citata... Citati, kada se urežu u pamćenje, donose dobre misli“. Zato budite blagi prema svojim prijateljima koji ih neprestano šeruju po Fejsbuku.

3. Šeprtlja i podložan nesrećama

Tokom svog života Vinston je doživeo nekoliko teških padova (bukvalnih padova) koji su mogli imati ozbiljne posledice (srećom nisu), a jednom u Njujorku 1931. godine umalo nije izgubio život u saobraćajnoj nesreći. Ipak, umesto da postane obazriv i da izbegava opasne situacije, učinio je nešto posve suprotno: svi ti bliski susreti sa smrću samo su ga navodili na još drastičnije izazivanje sudbine i stavljanje sebe u još veću opasnost.

U svojoj knjizi „Južna Afrika: Od Londona do Ledismita preko Pretorije“ iz 1900. godine, u kojoj je opisao svoja iskustva iz Drugog burskog rata (tokom kojeg je kao reporter bio zarobljen pa pobegao iz logora, i prešao 500 kilometara do slobode s nekim engleskim rudarskim upravnikom, što ga je u odsustvu načinilo nacionalnim herojem, budući da se nije vratio kući već se ponovo priključio vojsci, i to ovoga puta kao dopisnik-vojnik), napisao je živo pojašnjenje ove svoje filozofije: „Moraš staviti glavu u lavlju čeljust ako misliš da nastup bude uspešan“.

Vinston Čerčil kao mladić. Foto: Wikipedia/public domain

4. Izmislio je više reči

Kao i njegovom heroju Vilijamu Šekspiru, i Čerčilu se pridaju zasluge na ovom polju (mada u mnogo manjoj meri nego slavnom piscu), što i ne čudi imajući u vidu da je bio plodni autor, putopisac, istoričar, govornik, i da je 1953. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, potpuno zasluženo naravno, premda to ljude koji ga ne vole iz političkih razloga (jer se usudio da prvo vodi računa o britanskim interesima) ne sprečava da mu je osporavaju.

Reč koja je najinteresantnija od svih koje se pripisuju Vinstonu Čerčilu jeste „samit“. Doduše, ta reč je već postojala i koristile se za planinske vrhove, ali je on od nje načinio termin koji se odnosi na sastanke šefova država i vlada, zbog čega je ušla u sve svetske jezike uključujući i srpski.

Pored toga, njemu imamo da zahvalimo na popularizaciji reči „kvisling“; iako ona nije njegov izum — pošto se prvi put pojavila u „Tajmsu“ — smatra se da bez njega ne bi nikada zaživela, jer on ju je neprestano koristio tokom rata kao sinonim za izdajnika i marionetu okupatora, a sve kolaboracionističke norveške vlade na čelu sa Vidkunom Kvislingom.

5. Nekoliko puta je bio u užem krugu kandidata za Nobela

Vinston Čerčil obilazi ruševine Koventrijske katedrale 1940. godine, stradale tokom nemačkog bombardovanja. Foto: Wikipedia/public domain

Čak i pre nego što je pomenutu nagradu dobio te 1953. godine, bio je više puta u užem krugu za tu najvišu književnu čast. Četrdesetih godina izveštaj komiteta nazvao ga je značajnim istoričarem, mada možda ne nekim čija su dela toliko važna i blistava da zaslužuju najveću od svih literarnih nagrada. Sve je promenio fantastični i fascinantni serijal „Drugi svetski rat“, istorija sukoba napisana iz ličnog ugla kao memoari. Zvanično objašnjenje komiteta naznačilo je da mu nagradu dodeljuje „zbog njegove vičnosti istorijskim i biografskim opisima kao i zbog briljantnog govorništva u odbrani uzvišenih ljudskih vrednosti“.

6. Prva ljubav

Klementina Čerčil je bila „ona prava“, što se Vinstona tiče, i njegova istinska životna saputnica, ali nije bila njegova prva ljubav. Ta čast pripada Pameli Plauden, tada poznatoj dami iz visokog društva, a nakon nje Violeti Askvit, ćerki Herberta Henrija Askvita, britanskog premijera u periodu 1908—1916. godine.

Zapravo, po priznanju samog Vinstona, on se loše poneo prema Violeti jer su bili „skoro vereni“ kada je zaprosio Klementinu, za koju je Askvitova govorila da je „glupa kao sova“. Vinston se Klementinom oženio septembra 1908, ali je sa nesuđenom suprugom ostao u izvanrednim srdačnim i prijateljskim odnosima; njih dvoje su se i nadalje politički ispomagali dvadesetih i tridesetih godina, a ona je kasnije napisala i dve knjige o njemu.

Vinston Čerčil i njegova tadašnja verenica Klementina Hozier, buduća supruga i životna saputnica. Slika je nastala 1908. godine. Foto: Wikimedia Commons/Hohum

7. Autor oko pet stotina slika

Nakon izbijanja Prvog svetskog rata, Čerčil je 1915. godine počeo svoju slikarsku karijeru i za života naslikao oko pet stotina dela. Voleo je atraktivne, idealizovane krajolike, a mnoge njegove slike s tom tematikom završavale su na razgrednicama. Pablo Pikaso je o njemu rekao: „Da je taj čovek slikar po profesiji, ne bi imao problema da zaradi sebi za udoban život“.

Stoga se može kazati da je bio čovek višestrukih talenata: mogao je, da je hteo, da živi od slikarstva, ali je živeo od pisanja, koje mu je tokom celog života bilo glavni izvor prihoda (pored knjiga pisao je i kolumne, a posebno je značajna ona dvonedeljna iz „Ivning Standarda“ u kojoj je od 1936. godine pa nadalje uporno upozoravao javnost na užas ideologije fašizma, kao i na opasnost od politike smirenja koju je vodio premijer Nevil Čemberlen).

Interesantno, 1947. godine dve njegove slike izložene su bile u Kraljevskoj akademiji, koja nije znala čiji su radovi u pitanju jer se prijavio pod pseudonimom „Dejvid Vinter“. Do smrti je izložio oko pedesetak slika u ovoj instituciji.

Slikarstvo nije bio, međutim, njegov jedini hobi. Silno je voleo udešavanje krajolika, odnosno pejzažnu arhitekturu, i, pomalo iznenađujuće, zidarstvo. Obožavao je da ređa ciglu na ciglu. U prvom tomu „Drugog svetskog rata“ Čerčil kaže: „Uglavnom sam živeo u Čartvelu, gde sam imao mnogo šta da me zabavlja. Svojim rukama sa sagradio veći deo dve kolibe i dugi zid dvorišne kuhinje...“

8. Duvan i piće je obožavao

Vinston Čerčil u kombinezonu koji je popularizovao tokom Drugog svetskog rata. Fotografija je načinjena avgusta 1942. godine ispred zgrade britanskog poslanstva u Kairu. Foto: Wikimedia Commons/Imperial War Museums

Nema tog ljudskog bića koje ne voli da uživa, ali nažalost nisu svi u mogućnosti da uživaju u meri u kojoj je to sebi mogao da priušti Vinston Čerčil. Ali, to što neko voli da uživa ne znači i da to zna da radi. Znati uživati je svojevrsna umetnost, a on je po tom pitanju bio veliki umetnik. Udoban život za njega nije mogao da se zamisli bez dobre cigare i dobrog pića, nakon obroka dobre hrane. Toliko je voleo da puši da su mu tokom rata, kada je često leteo avionom, masku sa kiseonikom adaptirali da bi mogao da duvani kroz nju.

Što se tiče hrane, ljubav prema kvalitetnom zaloguje Čerčil je razvio još od malih nogu, i jednom je u osnovnoj školi dobio batine nakon što je uhvaćen u krađi šećera iz đačke menze. Uvek je imao zdrav apetit. Godinu dana pre njegove smrti, Klementina je zahtevala da pređe na dijetu; njegovo rešenje je bilo da krišom kupi vagu koja je prikazala manju težinu od stvarne. Živeti sa njim je sigurno bilo zabavno.

9. Popularizovao je nošenje kombinezona

Kasnija uobičajena oprema radnika iz raznih branši i mnogih drugih delatnika, kombinezon — tada nazivan „sirenskim odelom“, ne zbog mitoloških sirena već zbog onih za vazdušnu opasnost, pošto je bio prikladan tokom bombardovanja — krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina bio je nešto novo, dizajnirano da bude i udobno i praktično.

Bili su izrađivani od vune i platna, ali je Čerčil sve promenio kada je naložio krojačima konfekcijskog preduzeća „Turnbul & Aser“ da mu izrade niz različitih verzija od somota. Fotografije Vinstona u kombinezonu tokom rata obišle su svet i promenile način na koji ljudi doživljavaju ovaj moderni komad garderobe.

VIDEO: Šta bi bilo da Srbi nisu rekli NE Hitleru?

(P. L.)