Bizarna slika: Pravi pravcati indijanski poglavica, rođen u praistoriji pa bačen ispred gramofona modernog doba

Poglavica Blekfuta po imenu Mauntin Čif sedi pred gramofonom 9. februara 1916. godine. Snima ga američka etnološkinja Fransis Densmor koja je spasila od zaborava muziku američkih domorodaca. Foto: Wikimedia Commons/Harris & Ewing/United States Library of Congress

Nauka praistorijom zove doba između početka upotrebe prvih kamenih alata pre oko 3,3 miliona godina, i izuma pismenosti pre oko 5.300 godina. Ali pošto su hiljade godina morale da prođu da bi svi narodi u svim krajevima sveta usvojili pismenost, okončanje praistorije nije kod svih i svuda stiglo u isto vreme. Negde je praistorija faktički okončana tek u devetnaestom veku, poput zabačenih krajeva Afrike; za datum izlaska Australije iz praistorije evrocentrično se uzima, recimo, 1788. godina, zbog dolaska Evropljana.

Preporučujemo

Ako bi to bilo merilo, onda je Severna Amerika severno od Meksika izašla iz praistorije dolaskom Španaca, pa potom Holanđana, Engleza i Francuza; ali nama to deluje preterano evrocentrično, rasističko i pogrešno: američki domoroci nisu dolaskom „bledolikih“ usvojili pismo i, premda je možda taj prostor zakoračio u istoriju, sami Indijanci nisu, barem ne pre nego što je dovršeno njihovo pokoravanje od strane Evropljana.

Tako da su ti ljudi bukvalno iščupani iz svog prastarog sveta i bačeni u onaj u kojem su već postojali, ne samo pismenost, nego železnica, automobil, telefon, telegraf, mitraljez, fotografija, da ne nabrajamo dalje. Gramofon. Upravo to čupanje iz praistorije možemo da vidimo na ovoj slavnoj fotografiji Mauntin Čifa (upravo se tako zvao), poglavice naroda Blekfuta.

Pripadnik indijanskog naroda Blekfut po imenu Medved Bik. Foto: Wikimedia Commons/memory.loc.gov/Edward S. Curtis/Materialscientist

Uslikan je 1916. godine tokom snimanja za Biro američke etnologije, kako sedi ispred gramofona i najverovatnije peva neku pesmu svog naroda. Levo je Fransis Densmor, etnografkinja koja je čuvena po svom dokumentovanju upravo muzike američkih domorodaca, koju je spasila od zaborava tokom epohe u kojoj je većina u Americi i Kanadi zdušno odobravala i ohrabrivala Indijance da se potpuno amerikanizuju.

Inače, Blekfuti su deo algonkvinske porodice naroda koja je pre dolaska Evropljana živela na velikom prostoru širom severoistoka Severne Amerike. Blekfuti su početkom osamnaestog veka stupili u kontakt sa belcima i od njih primili konje (ta životinja nije postojala u Amerikama pre kolonizacije), kao i vatreno oružje (i vatrenu vodicu).

Ovaj narod je tada pokrivao region između reke Severni Saskačevan, reke Misuri i Stenovitih planina. Lovili su bizone i ribu, mahom pastrmke. Tokom druge polovine devetnaestog veka belci su gotovo istrebili bizone, pa su ovi zbog gladi koja je usledila morali da priznaju poraz. Prešli su u rezervate. Danas žive u četiri, od kojih je jedan u SAD a tri u Kanadi.

(Telegraf.rs)