Meksiko je 1940. legalizovao drogu, a država postala jedini diler narkotika. Preko noći se sve promenilo nabolje, ali se onda umešala Amerika

Lazaro Kardenas, predsednik Meksika, razgovara sa narodom 1937. godine. Foto: Wikimedia Commons/memoriapoliticademexico.org

5. januara 1940. godine, meksički predsednik Lazaro Kardenas — bivši general Konstitucionalne armije iz doba Meksičke revolucije i član Institucionalne revolucionarne partije koja je bez prekida vladala tom zemljom u periodu 1929—2000. godine — potpisao je federalni zakon koji je na revolucionarni način regulisao problem zavisnosti od narkotika.

Preporučujemo

Mesec dana kasnije zakon je službeno stupio na snagu. Kaznena politika je izmenjena, osnovane su posebne klinike za pomoć zavisnicima, a doktorima data dozvola da istima izdaju recepte za narkotike. Narkomani su počeli da se tretiraju kao bolesnici, a ne kao kriminalci, što je bio slučaj do tada. Kupovina i prodaja malih količina droge — poput marihuane, kokaina i heroina — suštinski je i praktično dekriminalizovana.

Sitni prestupnici su pušteni iz zatvora i oslobođeni prinudne hospitalizacije, broj hapšenja dramatično je snižen, širom zemlje počeli su da niču dispanzeri gde su zavisnicima izdavani recepti i gde su na licu mesta mogli da kupe supstance, pa je samo u Meksiko Sitiju otvoreno šest takvih ustanova.

Premda su skeptični konzervativci očekivali da ovo izazove porast stope kriminala, desilo se nešto posve suprotno: ona je momentalno počela da opada. Do sredine marta meseca već je svakodnevno hiljadu zavisnika posećivalo dispanzere i kupovalo male, ograničene doze narkotika po tržišnoj ceni. Doktori su hvalili novu praksu. „Privući zavisnika pre nego ga progoniti, registrovati ga i primorati na medicinski i psihološki tretman, sve to će dovesti do fundamentalne promene načina borbe protiv zavisnosti“, rekao je jedan.

Meksička policija. Foto: Profimedia/AFP

Korisnici su se slagali sa doktorima. Beskućnik po imenu Rompepećos nekom novinaru je rekao: „Želimo samo da govore istinu... da nas doziraju u skladu sa našim telesnim stanjem kako bismo mogli da se reintegrišemo u društvo i vratimo svojim poslovima. Sada to rade. Recite svojim čitaocima da smo mi zahvalni ministarstvu zdravlja, veoma zahvalni.“

Dekriminalizacija i osnivanje državnih narko-dispanzera koji su prodavali drogu po niskim cenama, uništili su nezakonitu trgovinu koja je gubila osam hiljada pezosa dnevno (broj narkomana nije bio veliki). Jer, gram državnog morfijuma koštao je 3,20 pezosa, dok je ista količina heroina na ulici stajala 45—50 pezosa. Da stvar bude još gora, taj ulični heroin bio je logično „kršten“ laktozom, sodom bikarbonom i kininom; gram čistog heroina verovatno je koštao oko 500 pezosa.

A ipak je samo šest meseci nakon stupanja na snagu, zakon ukinut i vraćen onaj iz 1931. godine, koji je oštro kažnjavao prestupnike. Uzrok je bila ratna nestašica kokaina i morfijuma, zbog čega je vlast tvrdila da je shema postala neodrživa. Da li? Kako je došlo do toga da uopšte počnu sa ovim, i ako je bilo toliko uspešno, zašto su praksu obustavili?

Legalizacija narkotika u Meksika bila je „čedo“ jednog čoveka, doktora Leopolda Salazara Vinjegra, koji se, nakon studija psihijatrije i neurologije u Francuskoj, vratio u otadžbinu i 1938. bio postavljen za upravnika Bolnice za bolesti zavisnosti u Meksiko Sitiju. Ustanova je bila krcata zavisnicima, jer je Meksiko, kao i susedne Sjedinjene Države, svake godine iza rešetaka bacao na hiljade njih. Shvativši problem, Salazar je u naredne dve godine objavio čitav niz tekstova u stručnim časopisima i dao veliki broj intervjua, ne samo kritikujući prohibiciju nego pružajući i nacrt boljeg sistema.

Spomenik revolucije u Meksiko Sitiju, gde su sahranjene revolucionarne vođe, između ostalih i Lazaro Kardenas. Foto: Wikimedia Commons/ismael villafranco

Njegova argumentacija bila je trojaka. Prvo, svojom knjigom „Mit o marihuani“ pokazao je da su tvrdnje o opasnosti ovog narkotika strašno preuveličane, da se u medicinskim studijama nalaze potpuno netačni citati, čak glasine, zloupotreba podataka, pristrasne interpretacije činjenica. Smejao se američkim doktorima koji su se koristili pogrešnim prevodima delova poezije Šarla Bodlera, da bi dokazali štetnost „trave“.

Takođe je izložio i sopstveno istraživanje sprovedeno tokom sedam godina nad velikim brojem ljudi: zavisnicima, psihički obolelim ljudima, čak kolegama i političarima koji ništa nisu sumnjali; u istraživanju se našao i njegov devetogodišnji sinovac koji je jednom prilikom greškom uzeo dim zapaljenog „džointa“ koji je ovaj nesmotreno ostavio na stolu. Njegov zaključak je bio da — bez obzira na klasu, obrazovanje i starost čoveka — marihuana malo šta učini osim što osuši usta, zacrveni oči i proizvede osećaj gladi. Naravno, sreće i zadovoljstva.

Drugo, Salazar je došao do zaključka da zavisnost mora biti tretirana kao bolest a ne kao zločin. Tvrdio je da nema nikakve intrinsične veze između konzumiranja narkotika i kriminaliteta. Šta više, tek visoka cena droge do koje dovodi prohibicija, vodi njene uživaoce ka kršenju zakona. Umesto da se kazneni zavodi popunjavaju korisnicima narkotika, predložio je da im se pruže edukacija, fizičko lečenje i psihijatrijska pomoć.

Pripadnik narko-kartela pali sveću u svetilištu posvećenom Hesusu Malverdeu, zaštitniku narko-trafikanata. Grad Kulijakan, država Sinaloa. Foto: Profimedia/Corbis

Treće, Salazar je predložio ukidanje prohibicije i uspostavu državnog monopola na drogu. Zabrana samo dovodi do stvaranja ilegalnog tržišta i ništa više, govorio je; potražnja postoji bez obzira da li su te supstance legalne ili ne, a zaustaviti promet i trgovinu narkoticima jednostavno nije moguće. Što je još važnije, istakao je, zabrana narkotika korumpira meksičku policiju koja se nalazi na platnom spisku krupnih dilera (najčuveniji je bila Lola La Ćata, prva žena narko-bos u Meksiku) i koja je time i sama kriminalizovana; a tu je i već pomenuti efekat zabrane koja generiše visoku cenu robe, zbog koje se uživaoci odaju kriminalu.

Stoga, najbolji način da se država bori protiv bolesti zavisnosti nije prohibicija već državna kontrola: uspostava državnog monopola kojim bi se droga prodavala po veleprodajnim cenama, ostavila bi dilere bez posla, snizila korupcija u redovima policije i omogućila korisnicima da se drogiraju bez bavljenja kriminalom. Malo je reći da su Salazarovi zaključci bili ispred vremena; svakako važe i danas.

Zbog čega je zakon stavljen van snage a vraćen stari, ako je bio uspešan, ako je počeo da daje rezultate već posle samo pola godine? Zvanično saopštenje vlasti, kao što smo rekosmo, istaklo je rat kao uzrok problema jer je zbog njega došlo do nestašice narkotika. Ali, to je bila poluistina. Zapravo, puna istina je nešto drugačija, i vezana za Sjedinjene Američke Države.

Još od kako je Salazar počeo u javnosti glasno da zagovara legalizaciju narkotika, odnosno, dekriminalizaciju njenog posedovanja u malim količinama, tvrdolinijaši među Amerikancima su pokušavali da izvrše pritisak na meksičku vlada ne bi li ga ućutkali. Jedan teksaški carinski službenik po imenu Džon Bakli, očigledno neobrazovana i ograničena osoba rasističkih sklonosti, otišao je toliko daleko da je Salazarov plan nazvao „izlivima obrazovane crnčuge“.

Palata lepih umetnosti u Meksiko Sitiju, kulturno središte prestonice te zemlje. Foto: Wikimedia Commons/Xavier Quetzalcoatl Contreras Castillo

Ali taj Bakli je nebitan. Bitna je bila intervencija šefa Federalnog biroa za narkotike Harija Anslingera. Puritanskih gledišta, odlučio je da ovom eksperimentu stane na put jer se nije smelo dopustiti da uspe. Šta će onda on da radi, ako iznenada čitav biro kojem pripada izgubi smisao svog postojanja? Samo pet dana nakon što je zakon u Meksiku stupio na snagu, Stejt department je aktivirao amandmane na Zakon o uvozu i izvozu lekova koji je Vašingtonu omogućavao da uvede embargo na izvoz medicinskog morfijuma i medicinskog kokaina u bilo koju zemlju, ako proceni da cilj te zemlje nije ni medicinski ni naučni.

Meksiko je pokušao da ih ubedi da eksperiment funkcioniše i da sve teče po planu, izneli su svoj slučaj čak i pred Društvo naroda, ali to je samo pogoršalo stvari. Na njihovu nesreću, tada nisu imali sopstvenu farmaceutsku industriju sposobnu za proizvodnju neophodnih količina, Amerikanci nisu hteli da odustanu od embarga, i kada je maja 1940. prestao promet morfijumom i kokainom iz SAD u Meksiko, a bez nemačkih giganata koji bi nadomestili potražnju (plamteo je Drugi svetski rat), meksička vlada je morala da digne ruke od svega.

Ali tih šest meseci meksičkog eksperimenta možda bi mogli da posluže kao nauk savremenim svetskim i regionalnim vladama. Samo kad one ne bi bile toliko konzervativne i zatucane. Samo kad ne bi bile tako tvrdoglave. Samo kad bi htele da prestanu da udaraju glavom o zid. Samo... Pomaci postoje. Pozitivni su primeri Holandije, Portugalije u kojoj su narkotici dekriminalizovani, nekih evropskih zemalja u kojima je dozvoljena medicinska marihuana, čak upravo američkih saveznih država koje je u potpunosti legalizuju. Ali bez državnog monopola problem i dalje postoji.

(P. L.)