Ruska pomoć Srbiji tokom Velikog rata: Šta je o tome pričao general Viktor Artamonov, tada vojni izaslanik u našoj zemlji
Kada se uporedi sa dugovečnošću odnosa koje Srbi imaju sa Grcima, Bugarima i Mađarima, pa čak i sa Nemcima, istorija naših odnosa sa Rusima relativno je kratka. Predaleko smo jedni od drugih, i geografski nismo upućeni jedni na druge; Srbija je tokom poslednjih hiljadu i po godina gravitirala ili ka Italiji, ili ka Grčkoj, ili ka Srednjoj Evropi, jer smo uklješteni između ta tri sveta, a nikada ka predalekom istoku Starog kontinenta. Istina, neki ruski svetogorac posetio je Rašku u drugoj polovini dvanestog veka i ubedio Rastka Nemanjića da se zamonaši; ali čak je i tu ključno to što je čovek bio monah sa Svete gore, jer da nije, kontakta ne bi ni bilo.
Preporučujemo
Najbolesniji zločin u istoriji Srbije (1): Svirepo ubistvo jedne Danice, zver-policajac Đorđe, silovanje, klozetska jama i prva smrtna kazna vešanjem u Beogradu (FOTO)
PRST SUDBINE: Ruska imperija možda ne bi propala da ovaj carević nije umro mlad (FOTO)
To se promenilo na prelazu iz srednjeg u novi vek, kada srpske zemlje padaju pod papuču turskog sultana, a ruske zbacuju tatarski jaram. Tokom većeg dela poslednjih pet vekova, odnosi su bili posredni i individualni: neka srpska delegacija bi otišla u Rusiju da moli za crkvene knjige ili štagod drugo, ili za pomoć kakvom manastiru, ili nekoj zajednici; ili bi se neko naš iselio u Rusiju i popeo se do najviših ešelona vlasti, ili pak anoniman utopio u pravoslavnom moru.
Tek se u poslednjih dvesta i nešto godina odnosi Srba i Rusa intenziviraju, kao posledica Srpske revolucije i događaja koji su joj neposredno prethodili u decenijama pre, kada su Rusi počeli da aktivno uzimaju Srbe u zaštitu. Od tada odnosi su mahom dobri, ali nisu baš uvek bili sjajni: slom Prvog srpskog ustanka i posledični genocid izazvao je rusko-turski mir do kojeg je došlo zbog Napoleonove invazije; tokom druge polovine devetnaestog veka ruska spoljna politika istrajno je držala bugarsku stranu i čak pokušala da stvori Veliku Bugarsku nauštrb Srbije; imali smo krizu sa Informbiroom krajem četrdesetih godina; Rusija je 1992. glasala ZA uvođenje sankcija SR Jugoslaviji, premda je mogla biti uzdržana kao Kina.
Ali najblistaviji momenat u našoj inače burnoj i u najvećoj meri bratoljubivoj istoriji, svi će se složiti, bio je Prvi svetski rat. Da, car Nikolaj II uslovno je rečeno uveo Rusku imperiju u taj sukob da bi zaštitio Kraljevinu Srbiju (kažemo uslovno rečeno jer su stvari dosta složenije od toga, to je prilično banalna interpretacija događaja), ali postoji toliko drugih ruskih uglednika koji su — ne samo tokom tog perioda, nego i mnogo pre i mnogo posle njega — igrali važnu ulogu u našim bratskim odnosima.
Za većinu njih uopšte ni ne znamo.
Jedan od tih o kojima se danas ništa gotovo ne zna, čak ni u Rusiji, jeste general Viktor Aleksejevič Artamonov. Rođen je 9. oktobra 1873. godine u pravoslavnoj vlastelinskoj porodici, ali nismo uspeli da utvrdimo mesto njegovog rođenja; vrlo je moguće da se radilo o nekom seoskom imanju u čijem su posedu Artamonovi bili.
1890. godine svršio je Simbirski kadetski korpus, osnovni vojnoobrazovni zavod Ruske imperatorske armije, a dve godine kasnije i Pavlovsko vojno učilište u Sankt Peterburgu. Konačno 1900. godine svršio je Nikolajevsku akademiju Generalštaba i službu počeo u elitnom Volinjskom lajb-gvardijskom Njegovoga Veličanstva puku, pešadijskoj regimenti carske garde koja se jednostavno zvala Lajb-gvardija (pojam uvezen iz nemačkog, znači doslovno „telohranitelji“).
Naredne godine Artamonov je postavljen za starijeg ađutanta štaba 15. pešadijske divizije, potom 1902. za pomoćnika starijeg ađutanta, konačno 1904. za starijeg ađutanta štaba Odeskog vojnog okruga. U svojstvu vojnog izaslanika boravio je u Grčkoj u periodu 1907—1909. godine, kada dolazi u Kraljevinu Srbiju sa istim zadatkom. Od 1909. pa sve do 1918. godine, tokom najtežih dana, biće sve vreme sa nama.
A sa nama će biti i posle toga, pošto je tokom Ruskog građanskog rata, u Beogradu prvo bio predstavnik glavnokomandujućeg Oružanih snaga Juga Rusije generala Antona Denjinika, a potom i njegovog naslednika generala Petra Nikolajeviča Vrangela. 1920. godine aktivno je sudelovao u prebacivanju tri ruska kadetska korpusa i dva ženska instituta na teritoriju Srbije, tada već u sklopu Kraljevine SHS, da bi potom pristupio našoj vojsci. Preminuo je 23. avgusta 1942. godine, najverovatnije u Antverpenu u Belgiji; neki ruski vojni izvori pominju da je umro u bolnici u Pančevu.
Dvanaest godina nakon okončanja Prvog svetskog rata, general-major Artamonov je našoj štampi odgovorio na upit o ruskoj pomoći pruženoj nam u tim teškim, najtežim danima. Rekao je sledeće, što mi prenosimo u integralnoj verziji, i bez ikakvih ispravki: „Nije u ruskom karakteru da govori o zaslugama Rusije koje su doprinele dobrom ishodu Velikog svetskog rata i da zahteva opšte priznanje. Ipak je veličina tih zasluga podvučena od mnogih savesnih istoričara. U Jugoslaviji zasluge Rusije osećaju i priznaju veliki narodni krugovi. To je najbolja nagrada za prinesene žrtve i uteha za sadašnji težak položaj.
Prenoseći se mišlju na strašni juli 1914 godine moram, odbacujući lažnu skromnost, reći da je Rusija, rukovođena rasnom srodnošću i vekovnim tradicijama, prva pohitala u zaštitu Srbije. Kroz usta cara Nikole II, Rusija je unapred izjavila da u najgorem ishodu konflikta, t.j. u slučaju rata, ona neće ostati ravnodušna prema sudbini srpskog naroda, t.j. uzeće u njemu učešće radi odbrane Srbije. U ovoj njenoj odlučnosti da štiti pravednu stvar Rusiju je podržavala njena verna saveznica Francuska, a zatim Engleska, koja je pravilno ocenila planove Nemačke o svetskoj hegemoniji.
U ratu koji je otpočeo i u kome su na stranu saveznika Engleska i Amerika stupile sasvim nespremne i potrebovale dovoljno vremena za razvijanje svojih snaga, Rusija je mobilisala najveći broj vojnika, a na svome frontu je zadržavala sve veći i veći broj protivničkih snaga, u koliko se rat više razvijao.
Tako je u početku rata bilo:
Protiv Rusije: 50 pešačkih i 13 konjičkih divizija Austro-Nemaca.
Na englesko-francuskom frontu: 83 pešačkih i 10 konjičkih divizija.
A u septembru 1915 godine bilo je:
Protiv Rusije: 134 pešačkih i 24 konjičkih divizija.
A na englesko-francuskom frontu: istih 83 pešačkih i samo 1 konjička divizija.
(Doduše, Istočni front je bio mnogo duži od Zapadnog; prim. nov.)
Ispunjujući svoje savezničke obaveze i molbe saveznika za pomoć najsavesnije, prinoseći često na žrtvu svoje interese radi interesa opšte stvari, Rusija, kao zemljoradnička zemlja nedovoljno spremljena tehnički, bez dovoljno oružja i, osobito, municije, podnela je u ratu strašne gubitke u ljudima, više nego svi ostali saveznici zajednički uzeti. To je dovelo do prevremenog iscrpljenja vojske, najviše kadra (aktivni oficiri i podoficiri), i to je bio jedan od uzroka docnije državne krize.
Što se tiče neposrednog (užeg) učešća Rusa u odbrani same Srbije, to kao istorisko obaveštenje mogu da dam nekoliko podataka. Radi popunjenja naoružanja Srbije, istrošenog u ratu 1912/1913 godine, načelnik artiljerisko-tehničkog odeljenja vojnog ministarstva pukovnik Svetislav Stajević još u oktobru 1913 godine obratio mi se molbom da carsko-tuljski vojni zavod izradi 400.000 mauzerskih pušaka za srpsku vojsku. Nažalost, zauzet radom na naoružanju ruske vojske posle japanskog rata (koji se vodio osam godina ranije; prim. nov), zavod nije mogao da primi ovu porudžbinu.
U samom početku rata (za vreme cerskih i jadarskih borbi) iz Rusije je prispelo 120.000 pušaka ruskog tipa (ogroman broj imajući u vidu da je u ruskoj vojsci postojala strašna nestašica svakog naoružanja i da je često jedna puška dolazila na dva ili tri vojnika; prim. nov). Stiglo je u nekoliko mahova i 200 miliona puščanih metaka. Treba napomenuti da Rusija nije obilovala naoružanjem, i uskoro je počela da trpi veoma oštru krizu u tome pogledu, što nije čudnovato ako se setimo da ni Francuska posle Marne nije mogla da goni Nemce zbog nedostatka municije. Ali zemlje fabrički razvijene mogle su daleko lakše da savladaju ove teškoće nego zemljoradnička Rusija.
Prevoz ovog ratnog materijala i vezu sa Srbijom na Dunavu vršila je tako zvana „ekspedicija osobitog naznačenja“, pod komandom admirala Veselkina, koja je imala svoju bazu u Reni a istovarna pristaništa u reonu Radujevac—Prahovo.
Za borbu sa monitorima na Dunavu i Savi prikomandovan je odred ruskih mornara pod komandom potpukovnika Vas. A. Gligorenka. Pomoću pregradnih mina i samo-pokretnih torpeda odred je dejstvovao uspešno, oštetivši nekoliko austriskih monitora i patrolnih čamaca.
Radi pojačanja sretstava za prelaz preko Dunava i Save prikomandovan je iz Rusije u Ćupriju odred inženjerskog pukovnika Dobrova (konstruktora luke Petra I u Revelu). On je u Ćupriji izradio pontone, koji su mogli biti prevezeni Moravom u Dunav i železnicom u Obrenovac za Savu.
Radi pojačanja odbrane Beograda u proleće 1915 iz kronštatske tvrđave (kod Petrograda) dovezena su dva teška topa sa 10 podoficira. Komandu nad ovim vodom uzeo je artiljeriski kapetan Dragiša Ivković. Ova baterija je bila na Malom Kalemegdanu, i dejstvovala je uspešno, osobito pri napadu na Beograd. Onda je komandant teško ranjen a dva podoficira ubijena.
U Valjevo (Kragujevac) je poslata bolnica petrogradskog društva Crvenog Krsta pod upravom dr. Sičeva. Dve bolnice iz Moskve stigle su u Niš. Sanitetski odred poslat je takođe u Crnu Goru. U „Politici“ je opisana tragična smrt na prvim rovovima na Drini, blizu Gučeva, ruske milosrdne sestre, kojoj je otkinuta glava jednim šrapnelom.
Stupanje Bugarske 1915 godine u rat protiv Srbije, i pored teške situacije Rusije u ovom periodu, izazvalo je žarku želju da se pomogne Srbiji. To je, međutim, bilo vrlo teško ispuniti. Projektovana je prvo ekspedicija na Varnu—Burgas pod komandom generala Rastka Dimitrijova (peti kavkaski korpus, 16 armiski korpus i Kozaci). Docnije su ove snage značajno pojačane sa sedmom armijom generala Ščerbačeva, čiji su delovi široko razbacani po obali Crnog mora.
Istovremeno, detaljno su razrađivana dva projekta dejstva protiv Bugarske: iskrcavanje kod Varne i 2) akcija suvim putem kroz Dobrudžu. Iako su pritom vođeni pregovori sa Rumunijom radi odobrenja da ruska vojska prođe kroz Dobrudžu, štab je razrađivao plan nasilnog prolaza.
Zašto nije izvršeno iskrcavanje kod Varne niti pohod kroz Dobrudžu ja pobliže ne znam. U pogledu iskrcavanja kod Varne ima podataka da je bilo prigovora od flotnog komandovanja. Teoretski razmišljajući, mogu samo da ukažem na izvanredne teškoće ekspedicija koje se iskrcavaju (primer: englesko-francuska dardanelska ekspedicija), osobito zbog prisustva u Crnom moru nemačkih podmornica. Što se tiče prolaza kroz Dobrudžu, za objašnjenje može da posluži dvosmisleno držanje Rumunije u to vreme i izvanredno opasan položaj u kome bi se našli komunikacioni putevi i otstupnica operativne ruske vojske.
Kako bilo da bilo, na kraju krajeva pomenuta sedma armija bila je u celini prevedena na ruski front u Galiciju, između 9 i 11 armije, a reci Strinu, u cilju proboja austrijskog fronta. Rusi su se nadali da neposrednim pritiskom na Austriju u Galiciji i odvlačenjem nemačkih rezervi olakšaju položaj napadnute Srbije.
Da bih završio ove napomene o tesnijoj rusko-srpskoj ratnoj saradnji, ostaje još da pomenem dejstvo na solunskom frontu dve ruske brigade (druge i četvrte) koje su stigle kroz Arhangelsk i Francusku, a takođe i sjajnu akciju u Dobrudži srpskog dobrovoljačkog korpusa koji je formiran iz austriskih Slovena.“
(P. L.)
Povezane vesti
Neobičan junak Velikog rata: Golub koji je spasao 200 vojnika iz "Izgubljenog bataljona"
Beogradska heroina Mirka Grujić žal za sestrom zamenila humanitarnim radom: Kako je postala prva dama dvora
Ko je bio Ilja Rjepin, ruski slikar kog Ukrajinci prisvajaju, i ima li osnova u njihovim tvrdnjama
<% post.title %>
Za njega kažu da je "poslednja žrtva" Velikog rata: Ubijen je 2 minuta pre primirja, ali to nije kraj priče
Video: Srušio se plafon i povredio pacijente: Bizarna nezgoda u bolnici
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
"DOBAR DAN, JA SAM STEVAN KOJI JE UBIJEN KOD RUME" Policajac je šokirano gledao u čoveka, a onda je brzo uzeo telefon: MISTERIJA KOJA TRAJE DECENIJAMA
Slaviša otišao da raskrči njivu i nije verovao šta vidi USRED DECEMBRA: U žutoj travi pokrivenoj snegom dočekao ga je prizor za nevericu (FOTO)
Bračni par kupio celo selo sa 62 kuće za 349 000 evra, ali nije sve tako bajno kako zvuči
Boža zemunac
Bravo za redakciju.Divan članak.Živela Rusija.živeo Putin,živela Srbija i Republika Srpska.
Podelite komentar
Pp
Sve to stoji, ali stoji i to da su se posle revolucije povukli iz 1.Svetskog rata i ostavili nas na cedilu. Da nije bilo Francuza pitanje je šta bi bilo sa nama. Naravno, danas su potpuno drugačije okolnosti i Rusija nam je najveći prijatelj, ali više puta su nas izdali tokom istorije, izmedju ostalog i 90-ih. Svi prvo gledaju sebe.
Podelite komentar