Nekada su Danska, Švedska i Norveška bile u uniji. Ako bi Sever ponovo stao pod jedan barjak, koliko bi im moćna bila zajednička država?

Kopenhagen, prestonica Kraljevine Danske. Foto: Pixabay

Kalmarska unija bila je personalna unija tri skandinavska kraljevstva — Danske, Švedske sa većim delom današnje Finske, i Norveške u čijem su sastavu bili i njeni prekomorski posedi Grenland, Island, Farska Ostrva i Severna ostrva kod Škotske — koja je trajala, uz par kraćih prekida, između 1397. i 1523. godine. Pravno gledano, bila su to tri odvojena i suverena kraljevstva kojima je i vladao jedan monarh, i što se unutrašnje i što se spoljašnje politike te odbrane tiče.

Preporučujemo

Nastala je kada je princeza Margareta, kći danskog kralja Valdemara IV Aterdaga (što znači: „Nova Zora“), stupila u brak sa norveško-švedskim kraljem Hakonom IV, koji je bio sin kralja Magnusa IV od Švedske, Norveške i Skanije. Hakonov i Margaretin sin Ulav II nasledio je samo dansku i norvešku krunu, ali je nakon njegove prerane smrti Margareta u svojstvu regentkinje morala da usvoji sinovca Erika.

Posle poziva švedskog plemstva, potukla je njihovog kralja Albrekta iz severnonemačke dinastije Meklenburg (zapravo germanizovane slovenske kneževske kuće koja vuče poreklo od obodritskog kneza Pribislava); Erik je onda izvikan za kralja Norveške, a potom i Danske i Švedske. Krunisan je u Kalmaru, te otuda ime unije, koja je propala zbog posebnih interesa već pomenutog švedskog plemstva, koje je posle mnogo borbe raskinulo političku vezu sa Danskom i Norveškom i 1523. godine izabralo za kralja Gustava iz dinastije Vasa.

Dinastija Oldenburg nastavila je da vlada Danskom-Norveškom (poznatom i kao Oldenburška monarhija) sve do 1814. godine, kada je Norveška — bez svojih prekomorskih poseda koji su ostali Danskoj — ušla u uniju sa Švedskom, ali ostala zaseban entitet (recimo, Švedska i Danska su formirale monetarnu uniju 1873. godine, ali je Norveška odlučila da pristupi tek dve godine docnije). Zvanično ime te nove države glasilo je: Ujedinjena Kraljevstva Švedske i Norveške.

Norveška mornarička zastava na brodu. Foto: Pixabay/Ptra

Godine 1905. Kraljevina Norveška je odlučila da istupi iz ove unije i od tada imamo tri zasebne i suverene države u Skandinaviji (ako ne računamo Finsku koja jeste skandinavska zemlja, ali sada govorimo o Skandinaviji u užem smislu).

Ali, šta kada bi se opet ujedinili? Za početak, korisno je to što se Danci, Šveđani i Norvežani u načelu međusobno razumeju, iako govore nešto drugačijim jezicima. Takođe je od značaja i to što su sve tri države socijalne, bogate, razvijene i snažnih ekonomija. Kulturno gledano ovi narodi su vrlo bliski, i dele iste društvene vrednosti, tako da bi sve moguće probleme znatno lakše od ostalih uspevali da premoste; drugim rečima, kod njih ne postoji razlika kakva je postojala između recimo Slovenije i Makedonije u bivšoj Jugoslaviji.

Pošto Švedska broji 9,9 miliona stanovnika, Danska 5,7 a Norveška 5,3, to znači da bi Ujedinjena Kraljevstva Danske, Švedske i Norveške (eto, čak smo i krstili tu hipotetičku zemlju u duhu njihove istorije i tradicije, a sada joj dajemo i skraćenicu UKDŠN) imala skoro 21 milion žitelja. Otprilike onoliko koliko danas imaju zemlje bivše Jugoslavije zajedno.

Što se tiče privrede, švedski BDP iznosi 538,6 milijardi američkih dolara, norveški 396,5 a danski 324,5 milijardi. Njihov zajednički BDP iznosi 1,3 biliona dolara, što bi Ujedinjena Kraljevstva smestilo na visoko sedamnaesto mesto u svetu, odmah iza Indonezije i odmah ispred Turske. Jedina caka je u tome što u ovoj prvoj živi 267 miliona ljudi, a u drugoj 82, zbog čega je BDP po glavi stanovnika — po kome je Norveška osma na svetu, Švedska osamnaesta a Danska dvadeset treća — mnogo relevantniji kada se govori o kvalitetu života u nekoj zemlji.

Stokholm, Švedska. Foto: Telegraf

Sa tim je naravno povezan i životni standard, koji uključuje društvenu i ekonomsku jednakost te socijalnu mobilnost. Podaci Svetskom ekonomskog foruma pokazuju da je Danska po tome treća na svetu, Švedska šesta a Norveška sedma. Svarite tu činjenicu: tri skandinavska kraljevstva koja bi formirala ova hipotetička Ujedinjena Kraljevstva, zauzimaju tri od prvih sedam mesta po životnom standardu. A sad zamislite da se one sjedine... Raj?

Očekivani životni vek u Norveškoj, koja ulaže u zdravstvo više nego i jedna druga zemlja na svetu, iznosi 81,8 godina, što je malo manje nego u Švedskoj u kojoj iznosi 82,4 i malo više nego u Danskoj gde je 80,6. To znači da bi Ujedinjena Kraljevstva imala očekivani životni vek od 81,6 godina. Što se prosvete tiče, UKDŠN imala bi jedan od najboljih obrazovnih sistema na planeti, na temelju toga što su i ovako podeljeni u samom svetskom vrhu, pošto mnogo polažu na dečiju kreativnost, saradnju i komunikaciju.

Što se vojske tiče, Ujedinjena Kraljevstva Danske, Švedske i Norveške ne bi bila nimalo naivna. Norveški vojni budžet iznosi sedam milijardi dolara godišnje, po čemu je ona trideset šesta na svetu; Švedska je sa 6,2 milijarde trideset prva, dok je Danska sa 4,4 milijarde na pedeset četvrtom mestu. Zajedno u oružane snage ulažu ukupno 17,6 milijardi na godišnjem nivou, što bi UKDŠN stavilo na petnaesto mesto, mesto iza Izraela a ispred Kanade.

Možda bi najveći i jedini problem bio monarh. Ko bi od tri vladara — kraljice Margarete II od Danske te kraljeva Karla XVI Gustafa od Švedske i Haralda V od Norveške — seo na taj tron? Jedna olakšavajuća okolnost bila bi činjenica da je norveška kuća zapravo izdanak danske. Naime, prvi moderni kralj zasebne Norveške bio je danski princ Karl, drugi sin Frederika VIII od Danske, koji je po ustoličenju postao Hakon VII. Tako Frederikov praunuk Harald sedi na norveškom tronu, a praunuka Margareta na danskom.

Kopenhagen, prestonica Kraljevine Danske. Foto: Pixabay

Švedska dinastija sa druge strane vodi poreklo od Napoleonovog maršala Žan-Batista Bernadota kojeg je usvojio i za naslednika odredio bezdetni Karl XIII, a na inicijativu vojske i plemstva. (Pre nego što će ga osloboditi zakletve, Napoleon je od Bernadota zahtevao da se obaveže da nikada neće ratovati protiv Francuske, ali ovaj je odbio zbog budućih obligacija prema Švedskoj; Bonaparta je tada uzviknuo: „Odlazi, i neka se naše sudbine ispune“. Kasnije je car prilikom pohoda na Rusiju okupirao Švedsku Pomeraniju i to na prestolonaslednikov rođendan, što im je pokvarilo prethodno srdačne odnose. Bernadot, sada već kralj Karl XVI, revanširao mu se tako što se priključio Šestoj koaliciji).

Međutim, ni ove porodične veze niti okolnosti vezane za švedsku dinastiju, zapravo nimalo ne olakšavaju rešenje ovog nepostojećeg problema. Ako kažemo da švedska dinastija zbog svog skromnog porekla i skorojevićkog statusa (zaista bez uvrede, ali iz ugla dinastije čiji je najstariji poznati predak Elimar postao grof Oldenburga 1101. godine, Bernadoti su skorojevići) ne može ni da pomišlja na taj združeni skandinavski tron, koji od dva „vajata“ Kuće Gliksburg (trenutno postojeće dansko-nemačke grane Oldenburga) ima prednost? Logika kaže danski zbog starešinstva, ali niko ne može od Norvežana tražiti da se odreknu kuće koju toliko vole. Niti od Danaca, konačno ni od Šveđana.

Sa druge strane, možda bi sva tri vladara mogla nastaviti da kraljuju svojim kraljevstvima, i da se menjaju na poziciji visokog kralja Ujedinjenih Kraljevstava, poput onoga što u praksi imamo u Maleziji, u kojoj se nasledni vladari devet od trinaest saveznih država svakih pet godina smenjuju na funkciji kralja (po neformalnom dogovoru dolazi do sistematske rotacije, ali po zakonu devet naslednih vladara biraju jednog među sobom, dok četiri savezne države koje imaju guvernere ne učestvuju u izboru).

VIDEO: Šta ako bi se Skandinavija ujedinila?

(P. L.)