Ko je Avdo Karabegović čiju šabačku ulicu žele da preimenuju u Šabana Šaulića: Bio je pesnik, učitelj i jedan od najznamenitijih Srba muslimana svog doba

Foto: Marko Jovanović

Vojislav Šešelj nije više popularan kao krajem prošlog i početkom ovog veka, kada je žario i palio srpskom političkom scenom i imao veliki uticaj na naše javno mnenje, što se uostalom vidi i kroz podršku koju dobija na izborima i u anketama, ali daleko od toga da nije u stanju da zatrese javnost svojim stavovima. Pre par dana je to učinio tvitom kojim je osudio peticiju da se šabačka Ulica Avde Karabegovića preimenuje u Šabana Šaulića, nazvavši potpisnike „budalama“, gospodina Karabegovića „junakom, mučenikom i vrsnim intelektualcem“, a gospodina Šaulića „vašarskim zabavljačem“ (kojem priznaje „glas slavuja“).

Preporučujemo

Sama inicijativa nije došla slučajno jer je upravo to ulica u kojoj je dugo živeo sam Šaulić, i koja se čak javlja na omotu njegove četvrte po redu singl-ploče iz 1971. godine, za pesmu „Sada je svemu kraj“. Omot je, naime, bio dizajniran kao poštanska koverta, sa Šabanovom slikom kao markicom, i adresom u donjem levom uglu gde je pisalo: „Šaban Šaulić / 15 000 Šabac, Avde Karabegovića 46 / Sada je svemu kraj“.

Ali znamo svi vrlo dobro ko je Šaban Šaulić. Ko je, međutim, Avdo Karabegović? Za početak, postoje dva Avda Karabegovića. Obojica su rođeni u Modriči i na svet došli 1878. godine, zbog čega se prečesto mešaju, iako su dve različite osobe. Zapravo, Avdo i Avdo su sinovi dva rođena brata, Hasana i Halida, i izdanci stare osmanlijske begovske kuće koja se, nakon sloma turske vlasti u Mađarskoj krajem sedamnaestog veka, iselila iz Budima u Bosnu; izgleda je porodično predanje govorilo da vuku od Crnojevića.

VIDEO: Šaban Šaulić, „Sada je svemu kraj“, singl-ploča iz 1971. godine

Tu se sličnosti između Hasanovog i Halidovog sina ne završavaju: obojica su bili pesnici, obojici su roditelji rano preminuli dok su ovi još momkovali, i, za ovu priču najrelevantnije, obojica su bili nosioci srpskog identiteta, odnosno, slobodno bi se moglo kazati — srpski rodoljubi. Recimo, Hasan-begov Avda u listu „Bosanska vila“, čiji je bio saradnik kao i njegov brat od strica, objavljuje pesmu „U oči Vidova 1898.“ koju potpisuje kao Avdo Karabegović Hasanbegov i koja glasi ovako:

„I.

Što to tutnji sa dalekih strana?

Što se plava mrgode nebesa ...?

Je l to orkan burnog oceana

Il’ se vulkan gorostasni stresa?!

Čuje li se ono poklič bojni

Što potresa moje trošne grudi?

Zveče l’ mači? je l’ plač djeva gojni

U po noći što me iz sna budi!?

Što to suze oblakovi suri?

Plače l’ nebo? il anđeli plaču?

Da l’ to prošlost na krilima juri

Skrivajući vrh oštrome maču?

Kliče l vila sa visokih gora?

Je l’ još sunce sjetno i krvavo?

Da l’ vječitoj slavi sviće zora

Vidov dane, tužna davor-slavo!?

Kosovski boj, flamanska tapiserija u francuskom zamku Šenonso. Foto: chenonceau.com

II.

Ej, Kosovo tužno i žalosno!

Sklanjali se za visoke gore

Jarko sunce sjetno, neveselo,

Da ne gleda đe se braća bore?

Da ne gleda mačeve krvave

Đe brat bratu kroz grudi probada,

Da ne gleda srca izdajnička

Đe paklena zloba, zavist vlada.

Da li čekaš aj, Kosovo tužno!

Nove bratske borbe i megdana?

Da li čekaš — ej sudbino kleta —

Sretnijega tude Vidov dana.

Ili čekaš da izgladi vrjeme

Crne bore sa tvojega čela,

Da na groblju praotaca svojih

Zagrle se braća prevesela.

Da li čekaš bratsko razbojište,

Opet bojna truba da zatrubi?

Ili čekaš — ah zlaćani sanci —

Da se Prizren s Avalom poljubi?!“

Avdo Karabegović Hasan-begov, srpski pesnik s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, jedan od najznačajnijih Srba muslimana svog vremena. Foto: Wikimedia Commons/srbiubih.com

Bio je darovit pesnik, Hasan-begov Avda, mladić u stalnom sukobu sa konzervativnom okolinom, verskim vođama muslimana i sopstvenom porodicom koja je htela da ga šalje u verske škole. Suprotno očevom naumu, građanski se obrazovao, i na preporuku svog uzora, hrvatskog pesnika Silvija Strahimira Kranjčevića, upisao Učiteljsku školu u Sarajevu.

Nikada je nije završio: zbog tuberkuloze prekinuo je obrazovanje i ubrzo preminuo u 22. godini života, dve godine nakon objave gorenavedene pesme, jedne od brojnih koje je objavio za života. Međutim, prvu njegovu zbirku pesama posthumno je publikovao tek mostarski književnik Svetozar Ćorović par godina docnije, dok ga je Slobodan Blagojević uvrstio u antologiju „Novije pjesništvo Bosne i Hercegovine“; neki ga zovu i prvim modernim pesnikom među bosansko-hercegovačkim muslimanima.

Ali to nije Avdo Karabegović po kome „sporna“ šabačka ulica nosi ime — ona nosi ime po Halid-begovom sinu (majka Fatima bila je iz plemićkog roda Mustajbegovića), koji je imao drugačiji životni put. Ovaj Avdo je nakon zabrane svojih pesama od strane austrougarskih okupacionih vlasti, stigao u Beograd 1897. godine da prisustvuje prenosu posmrtnih ostataka Vuka Karadžića iz Beča u Beograd, kao i sahrani, da bi potom kao pitomac srpske vlade (što je postao na predlog uglednih bosanskih Srba) produžio u Carigrad gde je upisan na carski vojni licej.

Školovanje u toj instituciji naglo je prekinuo leta naredne godine, i tražio prebacivanje u Učiteljsku školu u Aleksincu, uz sledeće objašnjenje ministru spoljnih poslova: „Među svima Srbima najviše su zaostali u prosveti Srbi muhamedanci. Želeći ma koliko doprineti prosvećivanju svoje braće, došao sam pre godinu dana u Srbiju, da se pomoću srpske države obrazujem. Moja želja bi ispunjena, jer me je srpska država poslala kao svog pitomca u Carigrad u školu. Probavivši prošlu godinu u toj školi došao sam do uverenja, da ću za srpstvo biti izgubljen ako i dalje tamo ostanem, a ja sam radi srpstva domovinu ostavio i u Srbiju došao. Ne razmišljajući se dakle ni malo ja sam napustio rečenu školu u Carigradu i vratio se u Beograd, u nameri da se spremim za učitelja osnovne škole, jer spremni učitelji mogu najviše doprineti, da se moja zapuštena braća muhamedanci osveste i prosvete“.

Pogled na krovove starog Beograda sa jedne zgrade u Pop Lukinoj tokom 1920-ih godina. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Međutim, nije bio baš dobar đak u Aleksincu, ma koliko da se trudio i ma koliko da su mu zbog porekla „gledali kroz prste“, kako se kaže u jednom zvaničnom dopisu. Zato je tražio dozvolu da pređe u pakračku učiteljsku školu, koja bi mu, ako je završi, omogućila da podučava muslimane u Bosni-Hercegovini i tamo širi srpstvo. Nakon „ferija“ u Beogradu, gde je boravio o trošku Aćima Čumića, prešao je na teritoriju Austrougarske i odmah u Zemunu bio uhapšen: carske i kraljevske vlasti su ga po kazni, suprotno važećim propisima, poslale na trogodišnje odsluženje vojnog roka, i to u Peštu (skoro svi bh. obveznici su vojsku služili u samoj BiH), što je uključivalo i šestomesečni zatvor. Zapravo je to, ukratko rečeno, bila posledica njegovog odbijanja da se odrekne srpskog identiteta. Šta više, samo je na intervenciju srpskog ministarstva spoljnih poslova (Čumić je lično putovao u Peštu) kasnije sprečeno da bude kažnjen dodatnom godinom vojskovanja.

Odmah potom otišao je u Pakrac, gde se zbližio sa Slavkom Kocićem, koji mu je postao najbolji prijatelj. Takođe se i zaljubio u Emiru Išinger, pohrvaćenu Jevrejku koja se čudila tome što on kao bosanski musliman tvrdi da je Srbin; „Zar vi ne znate da ste Hrvat?“ pitala ga je ona, na šta se Avdo nasmejao i odgovorio: „Šta vam je čudno, gospođice? Zar po vašem mišljenju Bosanci nisu Srbi i zar Hrvati i Srbi nisu jedan narod, koji dvema azbukama piše?“. Kasniji raskid je ovako objasnio prijatelju: „Ljubili smo se: ja Srbin vere Muhameda a ona Hrvatkinja vere Mojseja. Zar to nije igra slučaja! I moj je Muhamed sa njenim Mojsejem učinio, te smo se mi sporečkali.“

Naposletku je u Pakracu došao u sukob sa školskom upravom („Poricali su mi narodnost srpsku, oni koji su u svako doba bili u stanju da poljube prljavu čizmu kakvog mađarskog bojtara“), vratio se u Beograd, i odlučio da definitivno ostane u Srbiju. Otišao je ponovo u Aleksinac, gde je upisao treći razred. Rodnu Modriču izgleda više nije video, jer mu niko blizak tamo nije ostao, budući da je mlađi brat od strica, Šaćir, gimnaziju pohađao u Beogradu. Kasnije će mu biti uostalom i zabranjeno da stupi na tle Dunavske monarhije.

Pred kraj školovanja objavio je 1905. godine prvu samostalnu zbirku pesama u kojoj je bilo nekoliko ciklusa („Sa istočnog Parnasa“, „Emira“), i potom se zaposlio kao učitelj u Malom Zvorniku. Zapravo je škola u tom mestu maltene otvorena samo zbog njega, budući da je većina stanovništva bila muslimanske vere (Mali Zvornik je bio enklava Bosanskog pašaluka na našoj obali Drine sve do Berlinskog kongresa tridesetak godina pre ovih događaja).

Bosanski muslimani tokom obavezne molitve, namaza, 1906. godine, negde u bosanskim brdima. Foto: Wikimedia Commons/Scheufler CollectionRudolf Bruner-Dvořák

Tom prilikom je finansijski intervenisala sama država, iako je podizanje škola bilo u nadležnosti lokalnih samouprava. Šta više, država je morala i posle toga da interveniše, na zahteve Karabegovića, koji je muku mučio jer „malozvornički turci“, izmanipulisani mesnim hodžom Mehmedom Išmirovićem, nisu hteli decu da daju u srpsku narodnu školu. Stvar se rešila delom kompromisom, a delom tako što su kraljevske vlasti lupile po džepu i roditelje i mesne srpske vlasti koje nisu radili svoj posao (predsednik suda Mihailo Vasić — koji je Karabegovića pitao: „Kad budemo svi pismeni, ko će kopati?“ — zbog odbijanja da prizna nadležnost u celom problemu, ostao je posle inspekcije sreskog načelnika bez petnaestodnevne plate).

Avdo Hasan-begov se u Srbiji bio često kretao u krugovima svojih zemljaka, drugih Srba muslimana, među kojima je takođe bilo i pesnika. Baš poput Osmana Đikića i Omer-bega Sulejmanpašića (sa kojima je još 1900. godine izdao znamenitu zbirku pesama „Pobratimstvo“, koja je dočekana nož u Sarajevu a čiju su publikaciju pomogli Kolarčeva zadužbina i Društvo Svetog Save) — bio je omiljen među uglednim srpskim kulturnim radnicima. Drugovao je sa Branislavom Nušićem, sa Jovanom Skerlićem, sa Stevanom Sremcem (koji je u štampi veliki značaj davao Avdinoj školi u Malom Zvorniku), sa Radojem Domanovićem, i drugima.

Njegova pojava — bio je lep čovek, „visoka uzrasta, u struku tanak i vitak kao bor“, čovek koji se držao i nosio otmeno te „imao u sebi nečega aristokratskog“, koji je plenio svojom uniformom carigradskog licejca sa visokim fesom na glavi — privlačila je veliku pažnju, posebno ženskog sveta; govorilo se da nema varošice u kojoj nije slomio srce nekoj devojci, dok je Stevan Sremac čak za Avdine ljubavne zgode napisao: „Nova varošica, nova devojčica“. Po svemu sudeći ima istine u tome da je bio bonvivan (fran. bon vivant; onaj koji lepo živi, koji uživa u životu), da je voleo popije i da se proveseli (interesantno bi bilo zbog toga čuti njegovo mišljenje o ovoj inicijativi).

1906. godine umalo se nije oženio jednom srpskom učiteljicom iz Bosne. Izdejstvovao je njeno prebacivanje i zaposlenje u Srbiji, ali je to izazvalo buru negodovanja u javnosti. Običaju trpanja nosa u tuđe stvari, tako čestom kod nas, nisu izgleda mogli odoleti čak ni naši velikani poput Sremca i Nušića; svi su, naime, smatrali da on kao musliman mora uzeti za suprugu devojku iz kakve ugledne begovske kuće, a sve zarad srpstva, da se „Srbi muhamedanci“ ne bi odbili od srpske ideje (Osman Đikić se prethodne godine oženio sarajevskom glumicom Zorom Milojković, što je bilo dovelo do strašne reakcije bh. muslimana). Naposletku je sve propalo zato, što se po svemu sudeći devojka zaljubila u nekog beznačajnog policijskog pisara.

Drina kod sela Divič, nedaleko od Zvornika, i Malog Zvornika u kojem je Avdo Karabegović bio učitelj. Foto: Marko Jovanović

Naredne godine podneo je zahtev za dobijanje srpskog državljanstva, koje mu je Državni savet Kraljevine Srbije odobrio 16. marta 1907. godine. Tom prilikom je rešeno da se Avdo Karabegović, „učitelj u Malom Zvorniku, rodom iz Modriča u Bosni i podanik turski, primi u srpsko podanstvo izuzetno od čl. 44 Građanskog zakona“. Kralj Petar je 24. marta potpisao odobrenje, a austrougarske vlasti su mu odmah zabranile prelazak granice; bila je to samo kulminacija, kap koja je prelila čašu što se njih tiče, pošto je godinu dana pre toga bio potpisnik i apela „Za slobodu štampe“ koji je objavljen u sarajevskom „Danu“ (među ostalim potpisnicima tu su bili i pomenuti Osman Đikić, Omer-beg Sulejmanpašić, Aleksa Šantić, Smail-aga Ćemalović, Nikola Kašiković, Svetozar Ćorović i drugi).

Avdo Karabegović kao da je svoju gorku sudbinu najavio 13. avgusta 1906. godine, kada je slaveći svoj 28. rođendan, u stanu jednog prijatelja u beogradskoj Ulici Strahinjića Bana, malo podnapit, rekao: „Niko u mojoj porodici nije doživeo dvadeset osam godina, a ja sam ih eto doživeo [...] Vjeruj mi, tako je! Sve je u mene pomrlo mlado, ispod dvadeset osam godina. Pomrlo je od sušice. Toga sam se bojao kao đavo krsta. Čim se zakašljem, ja lijepo pretrnem i pomislim: Eto je, nalećela... Sad se ne bojim više, već sam omatorio za sušicu.“

Ali nije bio, nažalost, mator za sušicu, odnosno tuberkulozu, jer se upravo od nje razboleo svega nekoliko meseci kasnije. Naše kraljevstvo, o čijem se trošku školovao i dugi niz godina živeo, nije ni tada ostalo nemo pred njegovim rodoljubljem, pa ga je poslalo na lečenje u Italiju i Crnu Goru, tačnije u Ulcinj, Palermo i Napulj, u kojem je nešto ranije umrla ona njegova Emira.

Pominjali smo sličnosti između Avde i Avde koje prevazilaze puko ime. Nažalost, postoji i ta konačna sličnost, zbog čega njihovo ime, godina i mesto rođenja, rodbinska veza, srpsko rodoljublje, ljubav prema pesništvu, i sve ostalo, sugerišu postojanje nekakvog fatuma. Jer, i Halid-begov Avdo je mlad preminuo od tuberkuloze 5. decembra 1908. godine, u svojoj tridesetoj prvoj godini života, tačno dva meseca nakon austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine.

Sarajlije 7. oktobra 1908. čitaju proklamaciju o aneksiji Bosne-Hercegovine od strane Austrougarske, na istom mestu na kome će Princip šest godina kasnije ubiti Ferdinanda. Foto: Wikimedia Commons/Arhivska fotografija

Poslednje stihove je napisao u beogradskom hotelu „Nacional“, 18. septembra, u prisustvu prijatelja Dušana Šijačkog kojem je predao notes sa njima. Stihovi glase:

„Parče po parče od srca se kida,

U crnoj krvi pred noge mi pada,

Ja gledam sliku svog bednog života

I tratim dane bez vere i nada.

Krvca se ledi, a srce se koči,

Ni misli više pribrati ne mogu,

Svečanim mirom sklapaju se oči,

Glas tajni šapće: Kreći se svom grobu.“

Telo mu je iz Loznice kolima preneto u Šabac, a odatle u Beograd, gde je o državnom trošku i po islamskom običaju sahranjen na Novom groblju. Dženaza mu je klanjana u Bajrakli-džamiji, odakle je povorka krenula dalje, uz prisustvo „pola Beograda“. Šabački hodža Mehmed Hašimić rekao je tom prilikom:

„Srce mi plače! Nije lako Avdu ni ožaliti a kamoli prežaliti, jer ga izgubismo u trenucima, kada je svom rodu najviše trebao... Znamo da se uzvišeni duh tvoj vinuo nebesima zato, da tamo Proroku Muhamedu i Svetom Savi kaže, da je u nas svaki brat mio, ma koje vjere bio i da kosovskim junacima Lazaru i Muratu kaže, kakva sloga u njihovih potomaka vlada i da su svi kao jedan gotovi da zajednički brane svoja prava.

Branilac Beograda u bunkeru na Kalemegdanu sredinom 1915. godine. Foto: Wikimedia Commons/Cerovic Dragana

Avdo, zemljače! Na ovoj grudvi slobodne zemlje Srbinove našli smo utočište i ti i ja. Ne žali, Avdo, što će te ona pokrivati, jer te je volila i smatrala kao sina svoga rođenoga. Eto, voli te i sada i voleće te i dovjeka i u zagrobnom životu tvome...“

Na sahrani je govor držao i Branislav Nušić, koji je, prebacivši se na ijekavicu, između ostalog kazao:

„Pođi mirno pred Alahov prijesto, moj slatki Avdo! Dok si zadnjijem pogledom svojim sagledao zlu sudbu tvoje otadžbine; dotle si smrću tvojom proglasio praznik svetoga bratstva Srba pravoslavnih i muslimana, koje je negda vjera dijelila, ali koje je krv sad zbližila, svezala i pod zajednički barjak sabrala...

Pođi zadovoljno, Avdo, u rahmet; Tvoja pjesma uskoro će se zapjevati u tvojoj lijepoj Otadžbini a tvoji snovi uskoro će postati java, u slobodnoj Otadžbini tvojoj. Kad budemo zagazili Drinu, evo ti besa, Avdo, prvi plotun namijenićemo tebi, to će biti tvoj parastos, kojim ćemo ti učiniti pomen na prvoj stopi bosanskog zemljišta. Vjeruj u to, Avdo, i sa tom vjerom pođi spokojno na oni svijet gde ti želim slatki i mirni pokoj. Alah rahmet ejle'n, Avdo!“

Narednih godina čak su i pesme pisane o Avdi, a ulicu u Šapcu je dobio ili neposredno pred početak Velikog rata ili nedugo nakon, dakle ili u Kraljevini Srbiji ili u Kraljevini SHS. Nije na nama da iznosimo stav o ovome, jer to mora biti odluka samih građana Šapca (iako moramo reći da bi, sve uzevši u obzir, izmena bila grehota), ali pretpostavljamo da su poštovanje istorije i istorijskih ličnosti, kao i dugovečnost naziva ove ulice, činjenica da je preživela toliko različitih režima, glavni argument protiv promene. A na Šapčanima je da odluče.

VIDEO: Mural sa likom Šabana Šaulića osvanuo u Šapcu

(O. Š. / Izvor: Dejan Pavić, Biografija Avde Karabegovića Srbina)