Šofer novosadskog trgovca 1930. pregazio babu, policija utvrdila da je baba kriva i - nikom ništa

Knez-Mihailova ulica i Ruski car tridesetih godina XX veka. U pitanju je, po svemu sudeći, defile tada novog modela marke „pežo“. Foto: arhitekturabezbeograda.wordpress.com

Stara srpska štampa krije neizmerna blaga i pruža fenomenalan uvid u naše ondašnje društvo, koje nije bilo preterano različito od ovoga u kome danas živimo. Zapravo, stiče se utisak da je danas sve isto kao nekada, samo u drugom pakovanju.

Evo, recimo, jedne kratke hronike iz „Politike“ od 26. novembra 1930. godine. U tekstu pod naslovom „U Petrovaradinu auto je pregazio jednu staricu“, preneta je vest od prethodnog dana i smeštena u sam donji desni ugao sedme strane, što već na prvi pogled izgleda kao zataškavanje slučaja.

U tekstu (bolje reći: tekstiću) kaže se sledeće: „Juče posle podne dogodila se jedna nesreća u Petrovaradinu. Automobil novosadskog trgovca nameštaja Milana Saratlića išao je iz Karlovaca u pravcu Novog Sada. Kada je stigao u blizinu mosta, šofer je opazio pred sobom jednu staricu, koja na signale nije htela da se ukloni sa puta.

Kad je auto došao po prilici na sto metara blizine, šofer je ponovo davao znake, ali žena na to nije obraćala pažnju. Starica je opazila automobil tek u poslednjem trenutku i šofer nije mogao da izbegne katastrofu. Nesrećnu staricu auto je pregazio tako da je odmah nastupila smrt.

Policija je povela istragu i konstatovano je da je starica bila gluva.“

„London“ u starom Beogradu. Foto: Arhiva

Ovaj izveštaj je prosto neverovatan i da nije u pitanju hronika iz „Politike“ pomislili bismo da je neka sprdnja. Neverovatna je i bahatost svih umešanih strana, od vozača preko vlasnika kola do policije, izuzev strane jadne starice koja je nastradala ni kriva ni dužna.

Iz ove se kratke vesti jasno vidi da krivica nije niti može biti njena, da je šofer imao koliko hoće vremena da uspori i naposletku zaustavi automobil, ali da jednostavno nije hteo to da uradi. Da li svojom voljom ili ohrabren gazdom, drugo je pitanje.

Jer, ne samo što ju je vozač primetio mnogo pre, nego „kad je auto došao po prilici na sto metara blizine“, on umesto da uspori i dalje uporno svira ženi da se skloni sa puta. Kao da je put samo njegov, ili bolje reći — njegovog šefa.

Pravni epilog ovog udesa nismo uspeli da doznamo, ali se samo jedan čini izvesnim; uostalom, ovo nije bio ni prvi ni poslednji ovakav slučaj, stvar svakodnevice bilo je gaženje pešaka od strane bahatih šofera koji se nisu osvrtali na živote siromašnih ljudi (automobil je tada bio preskup za običnog čoveka). „Starica je opazila automobil tek u poslednjem momentu i šofer nije mogao da izbegne katastrofu.“ Rečenica koja svojim bezobrazlukom doslovno ostavlja bez teksta.  „Konstatovano je da je starica bila gluva.“ Neke stvari kod nas se jednostavno ne menjaju, narod je kriv što je živ...

(P. L.)