Stravične ispovesti izvršitelja smrtne kazne u Jugoslaviji: Mi više nemamo mira, u snove nam dolaze ubijeni

Novosadski advokat Veljko Komlenović je svoj radni vek posvetio borbi da se ukine smrtna kazna ili da se ona humanije obavlja. Njegova priča podseća na period u SFRJ, kada su važila neka malo drugačija pravila. Ovaj tekst je iz 1988. godine, a objavio ga je Yugopapir. Ovo

Stigao je i do penzije, ali nije prestao dokazivati da bi način izvršenja smrtnih kazni trebao da se menja. Zbog osuđenika, ali i zbog izvršitelja. Zar nije humanije da to obavlja medicinsko osoblje nekom injekcijom ili da se izvršenje kazne prepusti samom osuđeniku?, pita se on. I sve dokazuje sudbinama egzekutora koje opominju...

Preporučujemo

Život je tako hteo da Veljko Komlenović u svom životu lovi, tuži i brani kriminalce. Posle rata radio je u SUP-u, potom bio tužilac, a krajem radnog veka skrasio se kao advokat u Novom Sadu. Zaposlenja su se menjala, stigao je ovaj advokat i do penzije, ali nikada ga nije napustila ideja o ukidanju smrtne kazne.

Pripada redu okorelih abolicionista kod nas i sa najvatrenijim zagovornicima te ideje pokušao je sve i svašta. Pokretali su osnivanje udruženja u nekoliko navrata kako bi organizovano delovali po programu, sa svim potrebnim statutima i materijalnim sredstvima, koja su potrebna za jedno udruženje. Ali nije išlo. Poslednji pokušaj grupe abolicionista na čelu sa dr. Ivanom Jankovićem, među kojima je bio i Komlenović, proglašen je neustavnim.

Borba za ukidanje smrtne kazne koštala je Veljka Komlenovića i akademske titule. Nije magistrirao iz svog rada, koji je uveliko potkrepljivao razloge ukidanja smrtne kazne (nije hteo izbrisati nekoliko "spornih rečenica"). Prihvatljivije mu je bilo da se odrekne titule magistra nego jedne rečenice i svog uverenja ispisanog u tom radu.

Foto-Illustracija: sxc.hu/zeotropia, spekulator, Conrados

RAZLOG VIŠE

- Za smrtnu kaznu i protiv nje uvek će se naći dovoljno razloga. Ja sam tragao za razlogom više protiv smrtne kazne. Taj moj razlog više bila je činjenica da smrtna kazna ostavlja psihičke i traumatske posledice na lica koja je izvršavaju ili prisustvuju izvršenju, i to trajne posledice koje su u nekim primerima i tragične. Posle rata smrtne su kazne izvršavala dva ili jedno lice, a kasnije se taj broj izvršitelja povećao na osam policajaca pored kojih izvršenju prisustvuju još četiri službena lica - kaže Veljko Komlenović.

Taj novosadski advokat se u penziji latio zaista velikog posla, jer je godinama tragao za ljudima koji su izvršavali smrtne kazne. Nalazio ih je u penziji (privremenoj), bolnicama, ludnicama, u gostionicama kao hronične alkoholičare, ljude nesređenih porodičnih prilika, rastavljene, odvojene od dece, jednom rečju "na dnu života".

Iz te tužne galerije likova Veljko Komlenović je izdvojio dva primera. Svojevremeno je na jednom seoskom putu ubijen čovek. U prvi mah niko nije znao za motiv ubistva jer se sve dogodilo pod čudnim okolnostima.

Čovek je išao seoskim putem, pristupio mu je drugi i zatražio vatre da pripali cigaretu. Umesto šibica, ovaj je izvadio nož i ubio slučajnog prolaznika. Kao advokat, Veljko Komlenović je razgovarao s porodicom optuženog i saznao o čemu se radi.

Za vreme rata taj čovek je Nemcima krao hranu, odeću i obuću i to pripisivao kao svoj udeo u borbi protiv neprijatelja. Posle rata njegovom su ulicom partizani provodili zarobljenog okupatorskog vojnika. Čovek iz naše priče želeo je da dokaže svoju privrženost novoj vlasti i počeo je da tuče zarobljenika. Neko mu je dao oružje i predložio da ubije zarobljenika. On je to i učinio. Kasnije je njegova profesija bila – izvršitelj smrtnih kazni.

Do penzije on je izvršio više od sto takvih kazni, i to uvek na isti način – pucajući u njih. U penziji su počeli njegovi mučni dani. Sanjao je ubijene. Kad mu je na putu pristupio čovek i zatražio šibice da pripali cigaretu, latio se noža i ubio nedužnog čoveka, a advokatu Veljku Komlenoviću obrazložio je to rečima: "Ne znam šta mi bi. U tom času hteo sam da vidim kako teče krv."

Foto: Wikipedia/CACorrections, sxc.hu/zeathiel

SAMOUBISTVO U VINOGRADU

Druga priča govori o čoveku koji je bio miran i povučen. U svojoj sredini poštovan, pa i omiljen. Uživao je i on u penziji, ali gotovo niko nije znao kako ju je zaradio. I on je izvršavao smrtne kazne, čuo je, ili pročitao negde, da se Veljko Komlenović, tada načelnik Javne uprave unutrašnjih poslova, bori protiv smrtne kazne i zatražio kod njega prijem. Veljko Komlenović našao je za njega vremena ne znajući što će mu ovaj ispričati.

- Kad je izgovorio prve reči, briznuo je u plač - priseća se Veljko Komlenović.

- Kad se smirio, ispričao je užas u kojem se nalazi. I njemu u san dolaze ubijeni. Nakon nekog vremena čovek iz ove priče više nije ni spavao. Viđali su ga kako i danju i noću dugo šeta oko grada. A jednog dana izvršio je samoubistvo u vinogradu - rekao je Veljko.

U svom traganju Veljko Komlenović se nije sretao samo sa ljudima koji su sami izvršavali smrtnu kaznu, već i sa onima što su izvršenju učestvovali i tu su rezultati traganja doneli porazne spoznaje.

Foto: Profimedia

Iako osam policajaca koji pucaju navodno ne znaju ko je ispalio ubojiti metak, svaki od njih misli da je to on učinio. Sretao se i sa sudijama koji su izricali smrtne kazne i izvršenjima prisustvovali. Malo ih je, kako kaže Komlenović, koji su izrekli dve smrtne kazne i ostali i dalje "krivičari". Već nakon prve beže od tih poslova.

U ratnim strahotama Veljko Komlenović nalazi temelj ove svoje ideje. I sam je prisustvovao izvršenju smrtne kazne nad jednim svojim klijentom. Kako život režira neverovatne stvari, ni njemu nije ostao dužan. Upravo zbog svog stava prema smrtnoj kazni Veljko Komlenović je želeo izbeći prisustvovanje tom izvršenju.

Saznavši da će njegovom klijentu biti rečeno da mu je žalba za pomilovanje odbijena i da će kazna biti drugo jutro izvršena, Veljko Komlenović je imao želju da ga još jednom poseti i u razgovoru mu je pružao lažnu nadu da će možda biti pomilovan te da ima i poslednju želju ako do nje dođe. Rastao se sa svojim klijentom misleći da ga više nikada neće videti, ali ne...

Foto: AP/Tanjug

SOKRATOV PRIMER

U neko doba u kuću mu banuše policajci i rekoše da je njegov klijent izrazio posljednju želju da upravo on prisustvuje izvršenju kazne. Uputio se ponovo do svoga klijenta, a ovaj ga dočekao rečima: "Želeo sam da dođete, da se imam na koga da se oslonim, biće mi lakše."

- Kada smo takvo društvo i kad još uvek ne pristajemo ni da govorimo o ukidanju smrtne kazne, moji predlozi se sada svode na to da se smanji broj ljudi koji prisustvuju izvršenju smrtne kazne. Pre svega pitam: trebaju li izvršitelji kazne da budu policajci? Predlagao sam da to obavija zatvorski stražar. Zar to ne bi mogao biti neko od medicinskog osoblja koji bi nesrećniku dao neku injekciju ili, na kraju, zašto se to izvršenje ne bi prepustilo samom okrivljenom? Način kako će to izvršiti neka se odredi. Za to ima potvrda i u istoriji. Sokrat i Seneka, recimo, sami su nad sobom izvršili smrtne kazne. Ostavljen im je otrov da ga popiju - ističe on.

Prema vojnom zakonu stare Jugoslavije, nastavlja Komlenović, na sličan su način izvršavane smrtne kazne. Onome ko je bio osuđen na smrtnu kaznu ostavljen je pištolj da se ubije. To su primeri iz istorije, a njegovo istraživanje i susreti sa tim nesrećnim ljudima koji su posle rata izvršavali smrtne kazne ili prisustvovali njihovom izvršenju dovoljno je upozoravajuće da bi trebalo nešto učiniti.

"Sudbine tih ljudi opominju", kaže Veljko Komlenović, koji ne odustaje od svoje ideje i predloga nadajući se da će možda u jednom trenutku, oni biti stvarno razlog više za ukidanje smrtne kazne.

VIDEO: Nad Ivaninim ubicom izvršena je poslednja smrtna kazna u Srbiji

(Telegraf.rs/Yugopapir, februar 1988. godine)