Oskar Špek se u avanturu života upustio pre Hitlera, na cilj stigao taman kad je ovaj napao Poljsku

Oskar Špek, nemački pustolov koji je kajakom prevalio put od svoje domovine do Australije, koji je potrajao sedam godina. Foto: Arhiva

Oskar Valter Špek je rođen u okolini Hamburga početkom 1907. godine. Imao je svega sedam kada je kajzer Vilhelm gurnuo Evropu u pakao Prvog svetskog rata, i samo jedanaest kada je Nemačkoj nametnut mir pod strašnim uslovima koji su je bacili u vrtlog političkog i društvenog haosa, ekonomske propasti i kolektivne ozlojeđenosti zbog poraza i njegovih posledica.

Preporučujemo

Odrastao je pored strogog i nepopustljivog oca, i školu je napustio sa četrnaest godina; kasnije se tinejdžerskog doba sećao kao jedne beskrajne patnje tokom koje je bazao ulicama jureći drva za ogrev i gurajući kolica sa đubrivom koje je prodavao na obližnjim seoskim imanjima, trkajući se sa najvećom inflacijom koju je svet bio video.

Još kao mladić zavoleo je kajakaštvo. Izum jeftinog kajaka na preklapanje (nem. „Faltboot“) pomogao je ovom sportu da postane pravi hit među mladima u Severnoj i Srednjoj Evropi, mladima koji su kajacima preplavili reke i jezera. Nekoliko stotina hiljada ih je proizvedeno, a jedan je dopao vlasništva junaka ove priče: Špek se učlanio u kajakaški klub.

Istovremeno, potkraj dvadesetih godina uspeo je da otvori malo preduzeće koje se bavilo ugradnjom električnih instalacija, i koje je 1929. godine imalo dvadeset jednog zaposlenog. Stvari su krenule nabolje, i budućnost više nije bila toliko crna.

Pripadnici Rajhsvera, kako se nemačka vojska zvala pre nacista, dele hranu siromašnima 1931. godine. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-T0706-501 / CC-BY-SA 3.0

A onda je došao neslavni Crni utorak, i budućnost je postala crnja od crne. Krah njujorške berze gurnuo je čitav svet u haos, ali nijedna zemlja valjda nije bila pogođena kao Nemačka: do 1932. godine trideset odsto radno sposobnih Nemaca bilo je bez posla, ljudi su umirali od gladi i hladnoće, a Špekovo preduzeće je bankrotiralo.

To je bila kap koja je prelila čašu. Dana 13. maja 1932. godine Oskar Špek je spakovao svoj pet godina stari kajak, model „Sonnenschien“, i ukrcao se na voz za Ulm, živopisni gradić na obali Dunava.

Stigavši tamo, rasklopio je kajak i bacio ga u Dunav, potom uskočio u njega i „bez ikakve larme ili oproštaja“ zaveslao na istok, niz rečni tok, imajući u glavi samo maglovitu ideju o dobacivanju do Kipra, gde je mislio da se bavi rudarstvom i tako brzo zaradi mnogo para (tokom celog puta, nazad u Nemačku je slao razno kamenje, ali nikada ništa od neke vrednosti nije uspeo da pronađe; recimo, za komad metala koji je pronašao u Burmi i koji mu je „izgledao kao čisto belo zlato“, ispostavilo se da je olovo).

Veliki crni zid

Bio je to potpuno neverovatan početak jednog epskog putovanja, na koje je krenuo čovek u kome nikada ne biste prepoznali avanturistu: visok svega metar sedamdeset sedam i težak šezdeset tri kilograma, Špek nije čak znao ni da pliva kada je zaplovio, a neki smatraju da nije ni naučio iako je prevalio put o kome mi obični smrtnici možemo samo da sanjamo; pritom, bio je potpuni amater u kajakaštvu i život će mu kasnije na okeanu spasiti samo iskustvo koje je stekao na evropskim rekama i relativno mirnom Mediteranu.

Ulm, nemački grad na Dunavu odakle je Oskar Špek započeo svoje putovanje kajakom preko pola sveta. Foto: Wikimedia Commons/Franzfoto

Svega stotinu osamdeset kilometara nizvodno, dok je još uvek bio u Nemačkoj, ostao je bez para koje je potrošio na „partijanje“. Morao je da založi dvogled i da čeka deset dana na novac koji je tražio od sestre, što je bio samo početak jer će mu porodica narednih godina često pomagati. U Mađarskoj je morao da prosi po ulicama. Prošao je kroz Srbiju, verovatno uz Moravu, da bi mu na Vardaru kajak stradao u jednom brzaku. Bratu je u zamenu za novac prepustio svoj smoking, ali dok su pare stigle reka se već bila zaledila i on je u Makedoniji morao čekati proleće.

Hitler je krajem januara 1933. godine došao na vlast. Dva meseca kasnije Oskar Špek je nastavio put i na ušću Vardara u Egejsko more stupio u vode Mediterana. Možemo samo da zamislimo njegovo oduševljenje tim prizorom, jer znamo i sami koliko nas oduševi kada iz kola, voza, automobila, autobusa ili aviona prvi put ugledamo more nakon puta: a zamislite da ste sami kajakom prevalili do mora, koliko biste bili oduševljeni. Prošla je bila godina dana.

Snalazeći se kako zna i ume, izbacivši drugo sedište iz kajaka da bi prostor iskoristio kao ostavu za hranu i druge potrepštine, snalažljivo je dodao jedro i time udvostručio brzinu kojom se kretao, brižljio vodio računa da ne zaspi tokom plovidbe jer bi to bila, po njegovim rečima, „zavesa“ (nije ni jednom zaspao), i u kasno leto te godine stigao do Kipra. Na put od turske obale do ovog ostrva krenuo je noću da bi izbegao dnevnu žegu, ali ga je struja daleko odnela pa mu je trebalo dvadeset četiri časa da stigne do odredišta; pritom ga na dva sata od obale, po mrkloj noći, umalo nije „pregazio“ putnički brod koji je video samo kao veliki crni zid, i sa čije su palube dopirali spokojni ljudski glasovi. Domogavši se obale, stropoštao se na plaži i momentalno zaspao od umora.

Pored Tasosa, ostrva u severnom Egeju, verovatno je prošao Oskar Špek sredinom 1933, godinu dana nakon što je iz Ulma krenuo kajakom ka Kipru, ne znajući da zapravo ide ka Australiji. Foto: Milena Đorđević

Ali njegov je pogled već bio bačen dalje: avantura mu je ušla u krvotok, nije mogao da stane tek tako. Na Kipru čak nije ni tražio posao i već je novembra meseca prešao na tlo Levanta, za šta mu je trebalo četrdeset osam časova preko otvorenog mora. Nakon što je njegova molba da prođe kroz Suecki kanal odbijena, bio je prinuđen da trista dvadeset kilometara od severne Sirije do rajskog Eufrata prevali autobusom. Usput su mu ukrali kajak, pa je morao da podmićuje korumpiranu policiju kako bi ga pronašli.

Dok je kajačio niz Eufrat na njega je pucano; čak su i životinje bile neprijateljski nastrojene, a kasnije je pričao kako je morao da prihvata arapsko gostoprimstvo jer je čak i prljava kućica puna vaši i štetočina bolja od smrti (dvojica Evropljana koja su putovala iza njega ubijena su jer su uvredljivo odbila takvu ponudu).

Kada je izašao u Persijski zaliv, desilo se da četrnaest dana živu dušu nije video, pa je nalaženje hrane i pijaće vode postalo ozbiljan problem. Jednom su ga vetrovi naneli na maleno peščano ostrvo gde je bio prinuđen da boravi nedelju dana, i gde su mu jedino društvo pravili poluraspadnuti leševi koje je voda izbacivala na površinu.

Nekako se domogao Ormuskog moreuza. Na iranskoj strani ovog tesnaca, u gradu Bender-Abasu, morao je da zastane jer mu je kajak došao u stanje potpunog raspada, budući krajnje neadekvatno prevozno sredstvo za takvu avanturu (morsko kajakaštvo nije još bilo ni izmišljeno kada je Špek putovao). Naručio je novi kajak iz Nemačke, i morao da čeka, što se umalo nije završilo kobno po njega jer je upravo u tom trenutku nastupila epidemija malarije.

Grobnica persijskog cara Kira Velikog u provinciji Fars u današnjem Iranu. Oskar Špek nije bio oduševljen tom zemljom, pa ju je jednom prilikom okarakterisao kao „potpuno odučenu od najosnovnijih ideja civilizacije i kulture“. U njegovu odbranu, posetio je samo obalske krajeve Persijskog zaliva. Foto: Wikimedia Commons/Mohammad Reza Domiri Ganji

Šest meseci proveo je u krevetu. Hitler je sebe nakon smrti Hindenburga proglasio za „firera“ nemačkog naroda, objedinivši položaj predsednika i kancelara, ali Špek još uvek nije imao pojma šta se sve zbiva u njegovoj otadžbini: iz njegovih ličnih beleški vidimo da ni sa kim nije na nemačkom reč prozborio od četiri do šest meseci; istovremeno, zapisanu reč „sport“ tri puta je podvukao, a prirodu svog putovanja opisao kao „fizički iscrpljujuće, snažno i predivno osećanje“.

Kiplingovac u Indiji

Kasnije je jednom novinaru kazao da je njegovo iskustvo u Persiji, odnosno Iranu, bilo toliko užasno da je ne bi više ni avionom preleteo. Za tu zemlju je napisao da je „potpuno odučena od najosnovnijih ideja civilizacije i kulture“; ali, opet, drugde je rekao: „Tako uzbudljivo vreme kao ono u Persiji, gde je bukvalno svaki dan donosio neku novu avanturu, nikada se više neće ponoviti.“ Očito je ta magična zemlja na njega ostavila snažan utisak koji nije mogao u potpunosti da svari.

Septembra 1934. godine napustio je Bender Abas, prošao kroz sam tesnac i ušao u vode Omanskog zaliva koji Persijski povezuje sa Arapskim morem i dalje sa Indijskim okeanom. Narednih šesto kilometara retko je naletao na ljude, ali nije bio u potpunosti lišen dobrog društva. „Viđao sam ih u grupama od osam ili dvanaest, često blizu obale u plitkim vodama“, pisao je kasnije. „Često bih veslao kroz te zveri na ne više od deset stopa razdaljine između mene i njih, pokušavajući da ih slikam, ali one su uvek ostajale ispod površine vode“. Pričao je o ajkulama.

Trasa kojom je Oskar Špek u periodu 1932—1939. godine kajakom preplovio pola sveta, od nemačkog Ulma do Australije. Foto: Wikimedia Commons/Irønie

Na obale Britanske Indije pristao je 19. novembra 1934. godine. To pouzdano znamo zato što je britanski imigracioni službenik u Beludžistanu, na krajnjem zapadu ove engleske kolonije koji danas pripada Pakistanu, zapisao: „G. Špek, Oskar Valter, stigao danas morem u gumenom čamcu, 19. nov. 1934.“

Špek nije mogao da izabere bolji trenutak za pristajanje na obalu ispod planinskog venca Makran: iznad njega, na liticama, dva indijska princa — kan grada Kalata i gospodar kneževine Las Bela iz okoline Karačija — razvila su veličanstvene šatore, čekajući visokog britanskog zvaničnika sera Normana Kartera. Sa plaže, posmatrao ih je Špek. Karter je uskoro stigao i, ugledavši čoveka sa kajakom, požurio dole da ga pozdravi, jer se već do njega probio glas o mladom Nemcu koji je gumenim „čamčićem“ stigao iz pravca Persijskog zaliva.

„Dozvolite mi da vam čestitam, gospodine Špek“, rekao je, dok se srdačno rukovao s njim, nasmejan. „Sjajan poduhvat.“ Ostavivši visoke domaćine da čekaju, Britanac je ispod šatora s koktelom u ruci opčinjen slušao Špekovu priču, a pustolov je iznenada shvatio da njegovo usamljeno putovanje ima mnogo veći značaj nego što je mislio. Tri i po decenije kasnije Nil Armstrong će taj osećaj artikulisati rečima: „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo“; Špek nije hodao po Mesecu, ali je u tim trenucima pomerao granice ljudskih mogućnosti na vrlo sličan način, šta više — način primordijalniji.

Vrlo je moguće da mi nikada ne bismo ni znali za ovo veličanstveno putovanje, da nije bilo Britanaca. Njegova nemačka porodica i rođaci izgubili su svako razumevanje za to „besmisleno“ putešestvije, ali su ga Britanci u Indiji doživeli na savršeno ispravan način i uveli ga u svoje društvo.

Mumbaj je sa oko 12,3 miliona žitelja najveći grad u Indiji, drugoj najmnogoljudnijoj zemlji na svetu. Kada je Oskar Špek tridesetih godina proveslao pored njega svojim čuvenim kajakom, izgledao je on potpuno drugačije. Za početak, nije bio ovoliko zagađen. Foto: Flickr.com/Christian Haugen

Delovao im je on kao kiplingovac; u stvari, Indija je sama po sebi bila zemlja rođena za avanturiste, zemlja lepote i neistraženih predela, zemlja pustinja i džungli, zemlja kontrasta u kojoj jedan maharadža koristi dijamant od 184 karata kao podmetač za papir, dok istovremeno ljudi umiru od gladi po ulicama.

Zato uopšte ne čudi što su ga tako prihvatili, i što je u svakom lučkom gradu na koji je nailazio bio priman od strane najviših predstavnika kolonijalnog života, postavši svojevrsna zvezda. O njemu su novine pisale, piloti „Er Fransa“ su ga krilima putničkih aviona pozdravljali u letu.

„Da li je samoća teška?“, pitao ga je novinar u hotelu u Madrasu, današnjem Čenaju, dok se Špek nakon tuširanja brisao peškirom s britanskom zastavom, koji su mu poklonili mladi izviđači Njegovog Veličanstva Age Kana. „Ne smeta meni samoća“, rekao je. “Mogu da je izdržim mesecima. Ali posle toga, volim uzbuđenje. Volim da uživam u životu grada.“ Drugde je govorio klišeizirano: „Postoje ludi psi i ludi Englezi, po rečima vašeg pokojnog g. Kiplinga“, odgovorio je na pitanje zašto radi to što radi, „ali mislim da je ludi Nemac luđi od svih njih“.

Njegovi novčani problemi prestali su, jer je počeo da dobija redovne donacije od ljudi koji su samo hteli da budu deo njegove avanture. Jedan konfekcijski preduzetnik iz Karačija obavezao se, recimo, da mesečno šalje 25 rupija, oko 160 današnjih američkih dolara; nije bio jedini, sa suprugom direktora Imperijalne banke Indije, gospođom Mod Stoker, koja mu je pisala o vlastitim pustolovinama po Himalajima i drugde, postao je vrlo blizak i stalno se dopisivao. Počeo je da oblači šorst kaki boje i da se nosi mišlju da ode do Australije. Zašto da ne?

Indijski festival Kumbh Mela je masovno hinduističko hodočašće u koje se hindusi okupljaju kako bi se okupali u svetim rekama. Foto: Tanjug/AP

Ali, njegovo putovanje uz obalu Indije i Cejlona, današnje Šri Lanke, bilo je vrlo teško i naporno, i nekoliko puta mu je glava bila u torbi zbog ogromnih talasa. Osam puta se prevrtao, srećom bez težih posledica; ali jednom je, prevrnuvši se, izgubio sve zalihe. Usput mu se ponovo javila malarija, pa ga je maharadža od Porbandara primio u svoju palatu na oporavak.

Hitlerov natčovek

Najstrašnije je bilo prevrtanje na rtu Komorin gde se spajaju talasi Arapskog mora, Bengalskog zaliva i Indijskog okeana, na najjužnijoj tački potkontinenta. A more ga je uprkos svemu tome vuklo, zbog samoće i privatnosti koju mu je pružalo; da putuje rekama je pokušao, ali je odustao zbog masa ljudi koje su izlazile na obale da vide „velikog Nemca“, koji je, činilo se, nešto najbliže „supermenu“ što na svetu postoji. Ta fama je jednom prilikom dovela i do hapšenja od strane lokalnih indijskih vlasti, koje su ga optužile za špijuniranje i ustvrdile da njegov kajak može da bude pretvoren u podmornicu i aviončić; pušten je posle dva dana pritvora.

Tri meseca je proveo na Cejlonu, čekajući da prođe monsun i planirajući trasu puta ka Australiji, gde se već čvrsto rešio da završi; nije imao predstavu da će mu za to trebati još četiri i po godine. Tu se 28-godišnji Oskar spanđao sa mladom britanskom novinarkom Kristinom Rasmuson, koja ga je podučavala lepšem pisanju kako bi mogao da zarađuje više novca od reportaža. Dugo su se nakon razilaska dopisivali, da bi u jednom trenutku njena pisma prestala da stižu.

Ali ne i pisma iz otadžbine. Sva se mogu sažeti u tri reči: „Vrati se kući“. Nemačka se ubrzano menjala, a Hitler je raznim ekonomskim i vojnim programima snizio stopu nezaposlenosti na istorijski minimum. Posla je bilo, i svi su morali da rade. Jedno pismo koje mu je porodica poslala najbolje ilustruje ograničenost malograđanskog uma, tako drastično drugačijeg od Oskarovog: „Ne razumemo zašto ne možeš ili nećeš da zarađuješ novac radeći kao svi ostali. Činjenica je da svi moramo da se snalazimo za zaradu, čak i ako su vremena takva da ne zarađujemo bogatstvo od svog posla.“

Nemačka zajednica u Indiji takođe ga nije volela zbog čega mu je bilo teško. Iz Nemačke su mu pisali i prijatelji, u istom tonu; drugarica Sonja iz kajakaškog kluba ga je kritikovala zato što „nastavlja da vesla“ iako se život u Nemačkoj vratio u normalu. Tu je planuo: „Sada me slušaj!“ odgovorio joj je. „Da li stvarno misliš da je zločin to što fizički ne učestvujem u rekonstrukciji Nemačke? Za koga ja rizikujem svoj život, koga ja promovišem svojim spektakularnim sportskim podvigom? Novu Nemačku.“ Teško je zamisliti, na osnovu svega što se zna o Špeku i njegovom putu, da je to bio istinski razlog, ali nema sumnje da je bio odlično opravdanje i savršen način da buržoaskim dosadnjakovićima zapuši usta.

13. januara 1936. stigao je u Kalkutu, a u aprilu mesecu bio je u Burmi. Borio se sa monsunskim kišama i vetrovima, sa otvorenim morem, ali je nastavljao da vesla, nekad i po trideset do četrdeset sati bez prestanka, nakon čega nije mogao da raširi zgrčene šake. Dnevnik „Strejts eho“ je 22. avgusta objavio vest pod naslovom „Čuveni kanuista nastavlja putovanje za Australiju sutra“. Tri meseca kasnije prispeo je u Singapur, poslednju britansku stanicu na svom putu.

Grad Surabaja, drugi najveći u Indoneziji, na slici iz dvadesetih godina dok je to još uvek bila holandska kolonija. Ovako je izgledao kada je Oskar Špek boravio u njemu. Foto: Wikimedia Commons/collectie.wereldculturen.nl

Novi izazovi su sada bili pred njim. Holandska Indija, današnja Indonezija, vrvela je od kolonijalista, trgovaca, nacionalista, komunista, nacista, japanskih agenata i plemenskih vojvoda, a njenim vodama su vladale strašne morske struje, ali je Špek pred sobom video samo neistražena ostrva i nepregledne džungle, i hiljade kilometara koje ga dele od cilja. Ništa ga drugo nije zanimalo. Biće mu uskoro pet godina od kako je u Ulmu bacio kajak u Dunav, i sada se nadao da će do oktobra 1937. dobaciti do Australije.

To se nije desilo. Iz Singapura je krenuo na jug i prešao ekvator, pa se uz obalu Sumatre i kroz Javansko more dokopao Batavije, tada holandskog kolonijalnog centra, danas indonežanske prestonice Džakarte. I tu su ga odlično primili, kao heroja savremenice, ali tu je nastupila i promena nemačkog odnosa prema njemu. U potrazi za arijevskim natčovekom, nacisti su konačno primetili onoga koji im je, na neki način, sve vreme bio pred nosom: Oskara Špeka.

Od novca koji je zaradio držanjem govora Nemačkom klubu u Bataviji, od finansijske pomoći i pozajmica koje je primio od nemačkog poslanstva, kupio je novi fotoaparat, „lajku“, kao i filmsku kameru (zbog čega je počeo da ga bije glas da je špijun). Ali, u zamenu za sve to morao je da okači na svoj kajak novu nemačku zastavu: onu sa svastikom (koja, ruku na srce, još uvek nije značila ono što znači danas; uostalom, nije li upravo svastike Špek viđao po Indiji na svakom koraku?). „Ostani ono što jesi: agent Nove Nemačke sa svim njenim idealima, čvrstom voljom i žudnim vikinškim duhom“, napisao mu je F. Trautman, šef batavijskog ogranka nacističke partije.

Ne možemo znati koliko je Špeku nacizam bio po volji, ali nekoliko meseci kasnije posvađao se sa Trautmanom u jednom pismu, jer je ovaj tražio da mu se vrati dug. Istovremeno, iz njegovih dnevničkih zapisa ništa se ne može naslutiti. Bio je potpuno zaokupljen sobom i svojim putovanjem, isključen iz svega što se dešavalo oko njega. Samo dva puta u svojim zapisima i pismima pominje komunizam, nacizam nijednom. Gandi, Nehru, Sukarno, ti ljudi ne izlaze iz njegovog pera.

Bali, Indonezija. Oskar Špek, opčinjen ovim ostrvom, neplanirano je dve nedelje ostao duže na njemu. Foto: Pixabay.com

11. januara 1937. godine napustio je Bataviju i brzo napredovao obalom Jave. Seljaci su mu nudili hranu i žene, i izgledalo je da će uspeti da stigne na cilj do kraja godine (čak je u korespondenciji, krajnje optimistično, za svoje naredno odredište gde treba da mu se šalje pošta odredio australijsko ostrvo Tersdi), ali su onda počeli zastoji. U gradu Surabaji više od mesec dana je čekao novu kameru. Opčinjen Balijem, neplanirano je za dve nedelje produžio svoj boravak na tom ostrvu. Potom ga je ponovo oborila malarija. Konačno, čak su i mali tesnaci između ostrva bili veliki izazov zbog morskih struja; jedan je prelazio čitava tri dana.

„Uhapšeni ste“

Timora se dokopao jula 1937. godine, baš kada je počinjala sezona monsuna. Pokušao je da nastavi, ali su ga vetrovi toliko daleko bacili da je morao da odustane. Skoro tri meseca je čekao. Nalazio se na „samo“ petsto kilometara od severne Australije, ali nije mogao da ide preko tolikog otvorenog mora, morao je drugom trasom, sigurnijom, uz južnu obalu Nove Gvineje pa preko Toresovog moreuza koji je deli od najmanjeg kontinenta. Sada je po prvi put počeo da sluša glasove o nadolazećem evropskom ratu.

Krajem septembra se pokrenuo i stao naletati na ostrva na kojima su živeli ljudi koji su ga sa obala gađali kamenjem i pretili mu noževima. Na ostrvu Lakor se našao smrti u oči, i to je bio najopasniji trenutak celog putovanja. Naime, upitao je domoroce kada je najbolji trenutak da se otisne ka istoku, i rečeno mu je u pet ujutru. Međutim, seljani su se oko ponoći vratili i rekli mu da krene odmah. On je odbio. Oni su izvadili noževe, koplja i mačete. On je izvadio pištolj. Ipak, savladali su ga, vukli ga za kosu, tukli, rukom pokazivali da će mu odseći glavu, pokrali, vezali i nakratko se vratili u selo. Iskoristio je taj trenutak da na steni preseče konopac, da uskoči u kajak i da se otisne; nisu mogli da ga prate jer nisu imali čamce.

Međutim mu je leva ušna školjka bila ozbiljno povređena i on je bazao od ostrva do ostrva tražeći kliniku. Trista kilometara dalje naleteo je na misionarsku bolnicu koja nije imala opremu, pa je zato prebačen dve i po hiljade kilometara nazad, do Surabaje. To mu je putovanje odložilo za godinu dana, ali ga nije navelo da odustane.

Domorodac sa Nove Gvineje. Foto: Pixabay

Probleme je počela da mu pravi i holandska kolonijalna vlast koja mu je prvo platila lečenje a onda odbila da ga prebaci natrag do ostrva gde je ostavio kajak; takođe nisu hteli ni da ga puste da ide trasom kojom je planirao, niz južnu obalu Nove Gvineje, već su tražili da krene preko otvorenog mora, što bi bilo ravno samoubistvo. Ipak su se nekako dogovorili: Špek će preći sa Nove Gvineje u Australiju tamo gde je hteo, preko Toresovog moreuza, ali će morati da ide duž severne obale ovog drugog po veličini ostrva na svetu, tada gotovo potpuno neistraženog, punog kanibalističkih plemena: put četiri hiljade kilometara duži, i daleko opasniji.

Oktobra 1938. godine konačno se ponovo pokrenuo, baš u vreme kada su Britanija i Francuska Hitleru predavali u šake nesrećnu Čehoslovačku. U grad Manokvari, na krajnjem zapadu Nove Gvineje, stigao je oko Božića i zadržao se mesec i po dana, pišući pisma svima koje je poznavao i koji su ga već prežalili, misleći da je mrtav. Žalio se da je švorc. Ubrzo je počeo da mu stiže novac, čak i nemačke testenine. Uspevao da iskamči „lovu“ na najrazličitijim mestima; poštanske usluge su bile neverovatne u to doba pa mu je stara britanska poznanica Mod Stoker slala pisma i novac iz Holivuda, gde ju je brižljivi službenik uspeo da pronađe. Samo mu batavijski Nemci više nisu pomagali.

Nastavio je putovanje u februaru. Marta meseca Hitler je anektirao Češku i od Slovačke napravio marionetsku poludržavu; Špek se, prosto rečeno, trkao sa nevidljivim satom. Na ostrvu Nova Britanija kamerom je snimao domoroce koji su ga smatrali za belog boga, i konačno jula meseca obišao oko istočnog boka Nove Gvineje, te ušao u Solomonsko more. 9. avgusta prošao je pored britanske luke Port Morsbi i stupio u vode Papuanskog zaliva, krcatog krokodilima.

Toresov moreuz između istočnih obala Nove Gvineje i Australije. Oskar Špek je tu planirao da kajakom pređe more. Foto: Wikimedia Commons/Kelisi/Stanmar

4—5. septembra prispeo je na ostrvce Daru gde je obavešten o početku Drugog svetskog rata; Hitler je prvog dana tog meseca napao Poljsku a dva dana kasnije Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su mu objavili rat. Odmah se javio mesnom britanskom načelniku (zapadna Nova Gvineja bila je holandska kolonija, dok je istočna bila britanska). „Ne želim da vas hapsim posle toliko dugog putovanja“, rekao mu je ovaj. „Telegrafisaću u Port Morsbi da vidim smem li vas pustiti da nastavite.“ Sat vremena kasnije stigao je odgovor: „Neka nastavi ka Tersdiju.“ Načelnik ga je zatim pitao da li ima oružje kod sebe, i ovaj mu je predao svog vernog „mauzera“. „Odmah produžite dalje. Svakog sekunda može stići novi telegram i onda ću morati da vas uhapsim“, dodao je načelnik.

Pedesetak melanezijskih domorodaca posmatralo je njegovo pristajanje na Saibai u Toresovom moreuzu, ostrvo koje se nalazi nedaleko od novogvinejske obale ali pripada Australiji. Među njima su bila i tri australijska policijaca. „Čestitamo na vašem neverovatnom podvigu, her Špek“, rekao mu je jedan. „Nažalost vas moram obavestiti da ste uhapšeni.“

Prebačen je na ostrvo Tersdi gde je i planirao da stigne, i gde se u prethodne dve godine nagomilala njegova pošta. Istraga je ustanovila da nije ni špijun ni nacista, već samo pošteni Nemac bez ikakve političke agende. Ali šest narednih godina proveo je u zarobljeničkim logorima, što je bila posebno bedna sudbina za najvećeg avanturistu svog vremena, možda i svih vremena. Dva puta je bežao, što je posebno besmislen čin za Nemca u Australiji, ali koji svedoči o njegovoj slobodarskoj prirodi. Neprestano se žalio na sve i svašta; od švajcarskog konzula je čak tražio da interveniše kako bi ga prebacili u deo logora za naciste, samo da napakosti svojim tamničarima.

Sidnej, Australija. Oskar Špek se skrasio nedaleko od najvećeg australijskog grada nakon puštanja na slobodu. Foto: Wikipedia/Jason Tong

Pušten je osam meseci nakon rata, januara 1946, i nedugo potom napunio 39 godina. Preselio se u Lajtning Ridž u Novom Južnom Velsu, otvorio rudnik opala i u roku od godinu dana postao bogat čovek. Ostvario je svoj san. Postao je i australijski državljanin, sagradio je kuću na litici iznad Tasmanovog mora, severno od Sidneja.

Oca i majku nikada više nije video. Nemačku je posetio samo 1970. godine, i nije mu se dopala; „Previše Amerikanaca je stacionirano ovde. Helikopteri nadleću glave neprestano. Ako uključiš radio, dobiješ tri verzije političke situacije. Imaš američku stanicu za njihove trupe, onda zapadnonemačke stanice, i suprotne svemu tome, ali jednako jasne i glasne, istočnonemačke stanice“, zapisao je.

Isprva ga je frustriralo to što je postao nepoznati, opskurni avanturista iz tridesetih godina, ali se vremenom s time pomirio. Sestri Greti je u svom poslednjem pismu, kada je imao 77, napisao: „Zadovoljan sam, s priznanjem ili bez priznanja. Imamo čudnu situaciju — nosilac sam najtežeg svetskog rekorda do današnjeg dana i možda za još par stotina godina — a potpuno nepoznat. Ali zadovoljan sam. Rat se mnogo teže umešao u milione drugih sudbina. Zašto bih bio nezadovoljan?“

Oskar Špek, koji je preminuo 1995, verovatno bi bio zadovoljan kada bi čuo da o njegovom neverovatnom poduhvatu i natčovečanskom podvigu ljudi danas znaju mnogo više nego što su znali dok je bio živ. Bio bi zadovoljan što čak i jedan srpski portal o njemu piše ovoliki tekst.

(P. L.)