Fotka koja savršeno ilustruje sunovrat Trećeg rajha: Srećna godišnjica Staljingradske bitke svima koji slave pobedu Crvene armije

Mladi pripadnik Vermahta i fanatični nacista nakon zarobljavanja u Staljingradu februara 1943. godine. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-E0406-0022-011 / CC-BY-SA 3.0

Dva miliona i dvesta hiljada vojnika tuklo se u Staljingradskoj bici, počev od 23. avgusta 1942. a završno sa 2. februarom 1943. godine. Za tih pet meseci, nedelju i tri dana stradalo je između 1,8—2 miliona vojnika, što je čini najkrvavijom bitkom u istoriji ratovanja. Broj učesnika njenih, čini je najvećom u istoriji ratovanja.

Preporučujemo

Dok je još trajala, svela se na pitanje časti i ponosa. Sovjeti nisu želeli da izgube grad koji nosi Staljinovo ime, dok su Nemci baš zbog toga po svaku cenu hteli da ga osvoje. Zapravo je sve imalo daleko dublji strateški značaj zato što je današnji Volgograd bio kapija ka tom delu Rusije, a i nalazio se na liniji komunikacija između Moskve i kavkaskih naftnih polja, koje je Vermaht istovremeno pokušavao da osvoji, ali je simbolička važnost prerasla zdravorazumsku i taktičku.

Nemci su u sklopu svoje Operacije „Plavo“, ofanzivu na grad na reci Volgi započeli koristeći 6. armiju i elemente 4. oklopne armije, uz podršku Luftvafea čiji su avioni Staljingrad polako pretvorili u ruševine. Ono što je preteklo „štuke“ nije uspelo tenkove i artiljeriju, dok se sama bitka vrlo brzo odmetnula u borbu prsa u prsa, od ulice do ulice, od kuće do kuće, od sobe do sobe.

Nacisti su do sredine novembra uspeli da potisnu Sovjete preko reke, na drugu obalu, sa izuzetkom par mostobrana, ali je slavna Crvena armija 19. novembra pokrenula Operaciju „Uran“, kontraofanzivu koja je skršila otpor slabih rumunskih i mađarskih trupa koje su u samom gradu štitile krila nemačke 6. armije, koja se iznenada našla u obruču, opkoljena sa svih strana.

Nemački feldmaršal Fridrih fon Paulus nakon predaje Crvenoj armiji u Staljingradu 31. januara 1943. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-F0316-0204-005 / CC-BY-SA 3.0

Hitler je naredio: nema predaje, i nema pokušaja probijanja iz obruča, nema napuštanja grada. Nemci su, umesto toga, pokušali da razbiju obruč spolja, ali nisu uspeli; u jednom trenutku sredinom januara nisu više bili u stanju da šalju pomoć opkoljenima ni vazdušnim mostom. Ta dva meseca posle „Urana“ bila su paklena Nemcima, ako se glad i smrzavanje i neprestani nasrtaji sovjetskih snaga mogu tako opisati.

Na kraju su se, suprotno Hitlerovim naređenjima, predali i otišli u zarobljeništvo na čelu sa svojim novopečenim general-feldmaršalom Fridrihom fon Paulusom; njega je Hitler unapredio iz generalskog čina da bi izvršio samoubistvo, pošto je svom štabu neprestano ponavljao da nikada nijedan nemački feldmaršal nije živ zarobljen od strane neprijatelja — ali Paulus je imao bolju ideju: da živi.

Ako je Bitkom za Moskvu zaustavljena Operacija „Barbarosa“, slomljen po prvi put nemački blickrig i skršena nada Hitlerovog režima u brzi trijumf nad Sovjetskim Savezom, onda je Staljingradom zaustavljena ne samo gorepomenuta Operacija „Plavo“ već i promenjen tok rata. To je neko opšte gledište, da je ishod ovog divovskog boja bio svojevrsna prekretnica čitavog Drugog svetskog rata.

To je možda preterano pojednostavljivanje, ali činjenica je, da je leta 1943. godine Nemačka po poslednji put pokušala da Operacijom „Citadela“ (čija je Kurska bitka bila najvažniji deo) preokrene tok događaja u svoju korist, da nije u tom naumu uspela, da su usledile dve kratke ali ubitačne sovjetske kontraofanzive i da je nakon toga Vermaht izgubio sposobnost vođenja ofanzivnog rata. Sve je bilo gotovo, iako će se ratovati još duge dve godine.

(P. L.)