Najveća mornarička bitka u istoriji sveta, vođena pre 1810 godina: Milion ljudi se tuklo u boju o kojem vam nikada nisu pričali

„Cao Cao recituje kratku pesmu dok gleda izlazeći mesec iznad planine Nanping“, japanska ilustracija iz 19. veka. Foto: Wikimedia Commons/internationalfolkart.org

Tri i po hiljade godina duga kineska istorija prepuna je nama nepoznatih velikih priča, uzbudljivih događaja, lukavih i prepredenih državnika, velikih mislioca, odvažnih generala, hrabrih junaka i slavnih pesnika. Neiscrpan je to izvor nadahnuća književnicima, filmadžijama, istoričarima, i svima ostalima koji se interesuju. Kina je svet za sebe, bila i ostala, bez obzira da li je otvorena prema svetu ili zatvorena za njega.

Preporučujemo

Postoji, međutim, jedan period kineske istorije koji posebno zaokuplja pažnju ljudi, i to permanentno već više od hiljadu i po godina. Da bismo objasnili o čemu se radi, moramo se vratiti na sam početak trećeg veka, kada se vlast dinastije Han, koja je Kinom vladala unazad četiri veka, počela ubrzano da urušava.

Car Sjan u to doba nije bio više od puke marionete, a rascepkanom zemljom vladale su oblasne vojvode. Jedan od najmoćnijih oblasnih gospodara, Cao Cao, doveo je cara kod sebe, uzeo ga pod svoje, do 207. godine ujedinio veći deo Velike kineske ravnice na severu, i te zime bio zvanično imenovan za kancelara. Naredne jeseni pokrenuo je vojsku na jug, želeći da kineskoj državi, koja je „pravno“ gledano i dalje bila celovita, vrati faktičku jedinstvenost, a u stvari je stavi pod svoju kontrolu.

Karta Kine krajem drugog veka kada se urušavala vlast dinastije Han, a zemlja bila rascepkana od strane oblasnih gospodara. Foto: Wikimedia Commons/SY

Ključnu ulogu u ostvarenju te namere igralo je ovladavanje onim delom toka reke Jangce koji se nalazio u drevnoj pokrajini Đing (danas na tlu pokrajina Hunan i Hubej). Dva oblasna gospodara držala su te krajeve: Liu Biao je kao upravnik Đinga kontrolisao krajeve zapadno od ušća reke Han, dok je Sun Ćuan držao krajeve istočno i jugoistočno od Hana. Treći igrač od važnosti bio je Liu Bej, koji se nalazio u vojnom logoru u Fančengu, gde je pobegao sa severoistoka zemlje posle neuspelog pokušaja atentata na Cao-Caoa, kojim je hteo da obnovi autoritet carske vlasti.

Isprva je Cao Cao postigao veliki uspeh. Bolesni Liu Biao je imao dva sina koja su se međusobno tukla oko nasledstva, i tako vojsku Đinga znatno oslabila; mlađi sin Liu Cong je izašao kao pobednik, ali se posle skore smrti oca momentalno predao Cao-Caou, koji je tako došao u posed goleme rečne flote i baze u Đianglingu, uporišta za dalje napredovanje.

Liu Bej je ponovo morao da beži, ali je njegovu vojsku u povlačenju sustigla i potukla Cao-Caoova konjica, mada se ovaj ponovo nekako izvukao i uspeo da utekne dalje. Uskoro je uhvatio vezu sa Sun-Ćuanom, kod kojeg je poslao svog glavnog savetnika Žugea Lijanga ne bi li sklopio savez. Ali Cao Cao je Sun-Ćuanu već poslao pismo u kojem se hvalio da zapoveda silom od 800 hiljada vojnika, pozivajući ga na predaju. Usledila je živa polemika dve suprotstavljene frakcije u kojoj je učestvovao i Lijang; Sun Ćuan se naposletku opredelio za rat, presekao mačem ćošak stola i rekao: „Ko god se usudi da i dalje zagovara predaju proći će kao ovaj sto“.

„Cao Cao recituje pesmu pred Bitku kod Crvenih litica“, slika iz Letnje palate kod Pekinga. Foto: Wikimedia Commons/Shizhao

Potom je poslao 30 hiljada vojnika u pomoć Liu-Beju, koji je već imao 20 hiljada, tako da je ukupan broj vojnika na raspoloženju ove koalicije bio oko 50 hiljada dobro obučenih i odmornih mornara, spremnih za bitku. Sa druge strane, premda se hvalisao da pod komandom ima 800 hiljada ljudi, Cao Cao po proceni saveznika nije imao više od 230 hiljada. Pritom su barem 80 hiljada bile trupe pokojnog Liu-Biaoa, ljudi naterani na boj i upitne odanosti. Ipak, kada se govori o mornaričkim bitkama, ova se često naziva najvećom u istoriji.

Saveznička flotila nabasala je na snage kancelara kod Crvenih litica na reci Jangce, ali brojčanu nadmoć Cao Cao nije mogao da iskoristi u ovom prvom malom okršaju usled rđavog morala svojih trupa koje su bile umorne od ratovanja koje se odužilo preko svake mere i navike; pritom su u njegovom taboru vladale i zarazne bolesti, pa se taktički povukao neznatno uzvodno.

Iz nepoznatog razloga, verovatno da bi smanjio „morsku“ bolest svojih vojnika (stavljamo pod navodnike jer su bili na reci, ali je suština ista) koji nisu bili mornari nego pešadinci, Cao Cao je vezao svoje brodove jedan za drugi, kako bi ljudi imali osećaj da su na kopnu a ne na vodenoj površini koja im nije prijala. Ta nepromišljenost se pokazala kao kobna greška.

Čim su to saveznici primetili, udesili su da jedan od njihovih zapovednika, Huang Gai, pošalje poruku Cao-Caou u kojem najavljuje svoj prelazak na njegovu stranu. Nakon toga, Gaijevo brodovlje se pokrenulo ka kancelarovoj floti, ali negde na sredini reke mornari su poskakali u čamce; u stvari, na njihove brodove složena su bila drva za potpalu i suva trska, a sve preliveno lako zapaljivim uljem. Oni su samo podložili vatru, a ostalo prepustili jugoistočnom vetru koji je ploveće buktinje odneo pravo na neprijatelja.

Karta Bitke kod Crvenih litica, vođena 208. godine, jedna od poznatijih u kineskoj istoriji. Foto: Wikimedia Commons/© Sémhur / Wikimedia Commons / CC-BY-SA-3.0, or Free Art License

Koristeći se nastalim šokom i uništenjem, saveznici su udarili lako naoružanim i pokretnim trupama i totalno porazili Cao-Caoa, koji je naredio opšte povlačenje. Ono se pretvorilo u rasulo zbog obilnih kiša koje su uništile puteve, zbog zaraznih bolesti i sloma svih linija snabdevanja, kao i zbog novih napada saveznika. Cao Cao bi možda bio potpuno uništen da njegova pozadina na kraju ipak nije nekako sprečila veću katastrofu.

Kasnije je Cao Cao na samog sebe prebacivao odgovornost za poraz, ne priznajući ništa svojim neprijateljima. Savremeni istoričari, premda odaju priznanje taktici i domišljatosti saveznika, slažu se da je on glavni krivac za ishod Bitke kod Crvenih litica: njegova pretpostavka da će mu puka brojčana nadmoć doneti pobedu, vezivanje brodova jednih za druge, prebacivanje kopnenih trupa na brodove bez ozbiljnije obuke, ignorisanje saveta da odmori vojsku pre nastavka pohoda — to su bili ključni činioci koji su doveli do njegovog poraza. Rečima gorepomenutog Žuge Lijanga, „čak i najmoćnija strela na kraju svog leta ne može probiti svilenu košulju“.

Haos koji je nastao nakon bitke, i dalje rasparčavanje države, udarili su temelj takozvanom periodu Tri kraljevstva, koji je počeo 220. godine smrću cara Sjana. Narednih šezdeset godina Kina će biti podeljena na države Vej, Šu i Vu, a sve će završiti uspostavom vlasti dinastije Đin. Vladari sva tri kraljevstva polagala su pravo na carski tron, i svi su sebe smatrali legitimnim carevima čitave Kine; Cao Cao, koji je preminuo pola godina pre cara Sjana, naknadno je od svojih naslednika nazivan „carem Vuom od Veja“.

Prizor iz Bitke kod Crvenih litica, slika u Letnjoj palati kod Pekinga. Foto: Wikimedia Commons/Shizhao

Period Tri Kraljestva jedan je od najkrvavijih u čitavoj kineskoj istoriji; na popisima vršenim pre izbijanja ovog građanskog rata zabeleženo je postojanje 10,6 miliona domaćinstava u kojima je živelo 54,5 miliona ljudi; prvi popis vršen nakon tog doba zabeležio je 2,4 miliona domaćinstava i 16 miliona stanovnika. U pitanju je dramatičan pad, ali bez obzira na njegove očite strahote, period Tri kraljevstva je od strane svih potonjih generacija romantizovan i slavljen kroz pesme, priče, kinesku operu i brojna druga književna i umetnička dela, pa se čak i danas o njemu snimaju filmovi i serije, izdaju video-igrice.

Ista fama vlada i oko ovog perioda koji mu je neposredno prethodio, a čijeg je Bitka na Crvenim liticama svojevrsni vrhunac. Zapravo, ta su dva perioda neodvojiva jedan od drugog; ne samo što ima istoričara koji početak perioda Tri kraljevstva smeštaju već u 184. godinu kada je izbio Ustanak žutih turbana, nego čak i autori video-igrica o Tri kraljevstva ovu bitku redovno uvrštavaju u svoje scenarije (ovo je možda banalan primer ali svejedno na mestu).

Slavni hongkonški reditelj Džon Vu je 2008. godine, u sklopu proslave 1800. godišnjice ovog događaja, snimio epski spektakl pod nazivom „Crvena litica“. Film je postigao ogroman uspeh u bioskopima širom sveta, a u Aziji je što se zarade tiče srušio rekord koji je prethodno bio postavio „Titanik“. Pisac ovih redova ga je gledao i preporučuje ga svakome; možda nije umetničko remek-delo u užem smislu, ali ni po čemu ne zaostaje za holivudskim blokbasterima, i šta više, tipični kineski pečat daje mu posebnu draž.

Zanimljivo, ne zna se gde su tačno Crvene litice gde se vodio boj, i postoji nekoliko lokacija koje se međusobno nadmeću za tu čast. Bespotrebno je ovde naširoko govoriti o tome, ali najbolji i najprihvaćeniji kandidat je grad Čibi gde se nalaze litice na kojima je neko pre hiljadu godina crvenim slovima tu lokaciju odredio kao pomenuto bojište.

Cao Cao okružen svojim generalima tokom Bitke kod Crvenih litica, scena iz kineske opere. Foto: Wikimedia Commons/univers-finder/Timmyshin

Ali pouzdano se ne može kazati zato što se tokom druge polovine prvog milenijuma promenio tok reke Jangce na tom mestu; zna se samo da je poprište moralo biti zapadno od današnjeg Ežua u pokrajini Hubej, a istočno od Juejanga u Hunanu. Takođe, bitka se vodila na južnoj obali Jangcea, što otpisuje brojne druge pretendente.

Koliko je ovo pitanje bitno Kinezima, i koliko svi gradovi na tom području silno žele tu čast, pokazuje činjenica da je pomenuti grad Čibi pre dve decenije u stvari promenio svoje ime iz Pući, uz dozvolu vrha države, samo da bi dodatno pojačao svoj položaj u odnosu na konkurenciju. To, kao i brojne kulturne manifestacije s tim u vezi, doveli su do velikog porasta broja domaćih turista u Čibiju.

Ostatak sveta, sem ljubitelja kineske istorije, kulture i savremene kinematografije, ne zna za ovu bitku, koja je tako daleka i vremenski i prostorno. Ali Kinezima je ona i dalje bliska i značajna, iako se odigrala pre sada već 1810 godina.

Interesantno je to, što se istovremeno sa ovom velikom krizom u Kini, u Rimskom carstvu odigravala tzv. Kriza trećeg veka, vrlo slična, ako ne identična po suštini. Ona je kulminirala pobedom hrišćanstva početkom četvrtog stoleća, pa su bitke koje su tokom tog perioda evropske istorije vođene nama i dan-danas relevantne (recimo, ne tako davno, pisali smo o bici vođenoj 285. godine na teritoriji jednog srpskog sela, bez koje konačno pobeda hrišćanske vere ne bi bila moguća). Stoga, sve zavisi od perspektive. 

(P. L.)