Kako je crveni telefonski kiosk postao ikona britanske kulture, i koliko su odvratni njegovi naslednici

Pet crvenih telefonskih govornica iz serije „K2“ u Londonu. Foto: Wikimedia Commons/Picture by M0tty

Crveni telefonski kioks spada u red najpoznatijih ikona britanske kulture, budući da je prepoznatljiv u svakom delu naše planete poput starog londonskog crvenog dabldekera, crvenog uličnog poštanskog sandučeta, „mini-morisa“, londonskog crnog taksija ili Big-Bena. Kada je pre nešto više od jedne decenije tamošnje građanstvo glasalo za najbolja svoja dizajnerska rešenja, crveni telefonski kiosk „K2“ našao se na visokom desetom mestu, iza „konkorda“ i karte londonske podzemne železnice, između ostalih.

A počelo je tako što je Pošta Ujedinjenog Kraljevstva 1920. godine javnosti predstavila i na ulice počela da instalira kiosk dizajna „K1“ (doslovno: Kiosk br. 1) koji se malo kome dopao. Bio je bele boje sa crvenim vratima, i drugačijeg oblika od onoga na koji smo navikli. Njih danas ima još šest na britanskim ulicama, i pod zaštitom su države, ali u svoje vreme su bili toliko nepopularni da su londonske gradske vlasti odbile njihovo postavljanje po prestonici.

Zato je već 1923. godine raspisan konkurs sa ciljem da se iznađe rešenje koje bi Londoncima bilo po volji, ali nije se došlo do prihvatljivog dizajna. Birmingemsko građansko društvo je tada izašlo sa svojim predlogom, ali ih je ondašnji direktor telefonije obavestio da oni preferiraju dizajn koji je predložila kancelarija glavnog inženjera, što je „Žurnal arhitekata“ prokomentisao rečima, da „niko ko ima ikakvo znanje o dizajnu ne može osećati ništa osim indignacije s obrascem koji se čini da zadovolja službeni um“.

Telefonska govornica iz serije „K1“ koju je htela da progura Pošta UK. Danas ih ima svega šest na britanskim ulicama. Foto: Wikimedia Commons/Stavros1

Međutim, Birmingemsko građansko društvo nije odustalo, pa je zahvaljujući dodatnom pritisku Kraljevskog instituta britanskih arhitekata, Instituta za gradsko planiranje te Kraljevske akademije, napokon glavni upravnik Pošte odlučio da raspiše još jedan, ograničeni konkurs. Da prilože svoja dizajnerska rešenja, pozvana su trojica uglednih arhitekata, a priložena su i rešenja same Pošte kao i ono iz Birmingema.

Pobednika je odlučila novoobrazovana Kraljevska komisija za lepe umetnosti, koja je za najbolji dizajn izabrala onaj koji je predložio ser Džajls Gilbert Skot (1880—1960), engleski arhitekta poznat po stapanju gotske tradicije sa modernizmom, čije mnoge građevine danas krase tlo Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske (nabrajati sve, bespotrebno je, ali pomenimo Univerzitetsku biblioteku Kembridža, Liverpulsku katedralu koja je dovršena tek osamnaest godina nakon autorove smrti, brojne škole, fabrike i stambene zgrade).

Tajming je bio od ogromne važnosti, jer, crveni telefonski kiosk sigurno ne bi tako izgledao da je konkurs raspisan u nekom drugom trenutku. Naime, onda kada je pozvan da priloži svoje rešenje, Skot je vršio dužnost staratelja Muzeja sera Džona Souna (1753—1837), engleskog arhitekte neoklasicizma, čiji je samoizrađeni mauzolej na groblju londonske Stare crkve Sent Pakras — sa četiri stubića i otvorenom kupolom — poslužio Skotu kao nadahnuće.

Drveni prototip koji je Skot priložio na konkursu i dalje je čitav i nalazi se s leve strane ulaza u Kraljevsku akademiju; prototipi ostalih rešenja su takođe postavljeni, ali ih više nema.

Crveni britanski telefonski kiosk iz serije „K6“, koja je bila najzastupljenija. Ova je uslikana ispred londonske katedrale Svetog Pavla. Foto: Wikimedia Commons/Christoph Braun

Međutim, Skotovo rešenje nije bilo crveno već sivo sa zeleno-plavim enterijerom; da će kiosk biti crven poput jednako ikoničnih poštanskih sandučića odluku je donela Pošta, koja je takođe rešila i da kiosci budu od livenog gvožda a ne od mekog čelika kako je hteo autor. Napravljeno je još nekoliko sitnih dorada i 1926. godine „K2“ je počeo da se instalira po Londonu, dok se drugde po kraljevstvu nastavilo sa postavljanjem „K1“.

Ser Džajls Gilbert Skot izradio je i „K3“, koji je dizajniran sa namerom da bude rešenje na nacionalnom nivou. Po izgledu vrlo sličan „K2“, bio je jeftiniji, ali i dalje skuplji od „K1“. Narednih godina „K2“ je modifikovan pa su se pojavili „K4“ i „K5“ koje nije dizajnirao Skot.

Konačno, pojavio se 1936. godine Skotovljev „K6“, koji je postao prva crvena telefonska govornica koja je masovno bila postavljana van Londona, zamenivši sve prethodne verzije. On je bio znatno manji od „K2“, stoga pristupačniji, i stoga — masovniji.

Pored veličine, bilo je i drugih razlika, mada su neuvežbanom oku sve te verzije iste. Recimo, počev od 1926. godine na fasciji se nalazio motiv britanske krune, ali je pre „K6“ on bio probijen kroz gvožđe i služio za ventilaciju, da bi tek tada postao bareljefna dekoracija (novi dizajn je imao nezavisno postavljeni ventilacioni otvor); takođe, obrazac na staklu je bio drugačiji.

Dve britanske govornice iz serije „KX+“, koja je izrađena kao moderna imitacija „K2“. U pozadini se vidi niz govornica iz serije „KX100“. Za razliku od klasičnog modela koji je bio obožavan, svi novi modeli nailazili su na osudu. Foto: Wikimedia Commons/Consallforge

Vremenom su sve verzije pre „K6“ uklonjene sa ulica i zamenjene, pa ih danas ih ima vrlo malo. „K7“ je bio pokušaj modernizacije koji nije otišao dalje od prototipa, dok je „K8“ bio dosta drugačiji od starog modela i postavljan na nove lokacije. Na prvi pogled ružan, „K8“ zapravo ima neki čudan šmek koji se otkriva tek pri dužem posmatranju.

Kasnije su se javljale i druge verzije; serija „KX“, koja je počela da se uvodi 1985. godine, prosto je rečeno užasna i naišla je na široku osudu; poslednjih se decenija javljaju i jednostavne otvorene govornice kakvih ima i kod nas, ali ni one nisu ništa bolje. 2001. godine „Britanski Telekom“ je obustavio proizvodnju govornica, ali je 2007. pokrenuo instalaciju nove verzije „ST6“, koja izgleda bezdušno i premoderno.

Srećom, ulična telefonija umire zbog mobilne pa Engleze uskoro više neće terorisati tim uličnim nakazama. A koliko je superioran onaj stari dizajn najbolje pokazuje činjenica da se crvenim kioscima danas menja svrha, ne bi li se sačuvali: pretvaraju se u male ulične knjižnice u kojima ljudi mogu da ostave svoju i uzmu neku drugu knjigu (ima ih na stotinu pedeset lokacija, mahom po selima), pretvaraju se umetničke galerije, i u mnogo šta drugo.

(P. L.)