Kako su komunisti sklonili bana Jelačića sa trga u Zagrebu, rasklopili ga i bacili u podrum: Ako je Tito bio protiv Srba onda je bio i protiv Hrvata

Josip Broz Tito. Foto: Profimedia/AKG

Josipa Broza Tita možete da mrzite (i zaista, veliki broj ljudi ga mrzi) ili da volite (nekada su ga svi voleli i na večni počinak ispratili u suzama, čak uplakani prekidali fudbalske utakmice na vest o njegovoj smrti), ali jednu stvar ne možete da mu osporite: u pitanju je snažna i izuzetna ličnost od velikog istorijskog značaja.

Takođe i vrlo specifična ličnost, a to što je uspevao da toliko dugo na okupu drži jugoslovensku federaciju — koja se raspala deset godina nakon njegovog odlaska — znači da je morao da čini stvari zbog kojih je na sebe navukao bes velikog broja partikularnih nacionalista. Pre svega, srpskih i hrvatskih. Prosto je neverovatno da ga i jedni i drugi optužuju za istu stvar: Srbi smatraju da je vodio antisrpsku a prohrvatsku, dok su Hrvati ubeđeni da je vodio antihrvatsku a prosrpsku politiku.

Nije mogao i jedno i drugo; temeljnija i objektivnija analiza uvek pokazuje da su Tito i njegovi komunisti u stvari vodili projugoslovensku politiku, i da je sve što činili išlo u korist jugoslovenske zajednice kao celine, onako kako su oni to videli. Neki potezi svakako su išli na štetu Srba, neki na štetu Hrvata, retko na štetu manjih naroda jer je od Srba i Hrvata zapravo isključivo zavisio opstanak te zemlje; ali uvek su ti potezi, iz perspektive Broza i Saveza komunista, išli za opšte dobro i stoga — za dobro svih zajedno, čak i onih kojima su nominalno štetili.

Paradoksalno zvuči, ali samo na prvi pogled; a o tome da je svim jugoslovenskim narodima bolje da budu zajedno, davno pre Tita pisali su i govorili mnogi drugi mislioci i intelektualci, ljudi koji ideološki sa Titom nisu imali nikakve veze, čak i profašisti poput Dimitrija Ljotića, osnivača Jugoslovenskog narodnog pokreta „Zbor“.

Jedinice 2. armije NOVJ ulaze u Zagreb 8. maja 1945. godine. Dočekani su sa mnogo manje oduševljenja nego Nemci četiri godine ranije. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Ali kao jedan od dokaza koji hrvatski nacionalisti danas koriste da pokažu kako su Tito i „jugokomunisti“ bili antihrvatski raspoloženi i kako su delovi protiv interesa hrvatskog naroda, uzima se događaj koji se zbio 25. jula 1947. godine. Komunisti su tada, preko noći, sa glavnog zagrebačkog trga skinuli i razmontirali spomenik banu Josipu Jelačiću, delu bečkog vajara Antona Dominika Fernkorna, koji je svečano bio postavljen 1866. godine.

Komunisti su izgleda nameravali da ga rastope i da bronzu iskoriste za neke svoje spomenike; profesor Antun Bauer — osnivač zagrebačke Gliptoteke (ustanove utemeljene 1937. sa ciljem da predstavi javnosti odlive antičkih skulptura i hrvatske plastike) — nekako je vlasti ubedio da to ne čine zbog umetničke vrednosti ovog dela i da njemu prepuste kip na čuvanje, da bi onda te delove na koje je spomenik rastavljen, stavio u podrum i preko njih nabacao gomilu papira, kako bi ostao skriven, za svaki slučaj. Za to vreme, beogradski spomenik knezu Mihailu niko nije dirao, niko nije menjao ime njegove ulice.

Spomenik banu Jelačiću tako je zaboravljen ležao u podrumu zagrebačke Gliptoteke četrdeset tri godine. Bauer je znao, ali su komunističke vlasti izgleda na „Jelačića bana“ načisto zaboravile. Nije im bio ni na kraj pameti, i stoga su se iznenadile kada se 1989. godine pojavila peticija za vraćanje spomenika na Trg republike (kako se počev od 1946. zvao), koju je organizovao Hrvatski socijalno-liberalni savez (danas stranka), prva partija u toj republici osnovana tokom vladavine komunista.

Izgled zagrebačkog Trga bana Josipa Jelačića 1880. godine, sa njegovim spomenikom postavljenim 1866. Foto: Wikimedia Commons/Jajaniseva/Minestrone

Skupljeno je toliko potpisa, da vlasti nisu mogle da je ignorišu. Pritom, za ceo posao nisu morale da izdvoje ni dinar, jer je sve troškove na sebe preuzelo jedno privatno lice koje je ujedno i iniciralo peticiju i poduhvat, Željko Šelendić, vlasnik stare zagrebačke porodične livnice koja je osnovana još 1906. godine i koja je kao malo preduzeće preživela nacionalizaciju. Šelendić kaže da su mu vlasti tražile dokaz o poreklu imovine u cilju da ga zastraše kako bi odustao od svoje namere da finansira ceo poduhvat; možda i jesu, ali u svakom slučaju, da su komunisti imali volju i nameru da spreče vraćanje spomenika, oni bi to sprečili; ovako — očigledno ih je bilo briga.

Šelendić i njegov kolega Željko Maćešić, direktor Livnice umetnina, i njihov tim pod stručnim nadzorom skulptora i restauratora Ivana Grošinića, iz podruma Gliptoteke uzeli su spomenik koji je bio rastavljen na dvadeset četiri dela, koji su ranije bili povezani zavrtnjima i nitnama. Neki delovi su bili propali pa su morali ponovo da se prave, ali najviše truda i vremena potrošeno je na čišćenje. Dvadeset i četiri čoveka su danonoćno, čak i nedeljom i praznicima, radila na ovom poslu četiri meseca, pre nego što je bio spreman; čak su napravili i gipsani odliv kipa „za ne daj Bože“, za šta su potrošili šesnaest tona gipsa (gde je odliv danas, ne zna se).

Spomenik je na rođendan bana Josipa Jelačića 16. oktobra 1990. godine vraćen na mesto na kojem je ranije bio, u prisustvu 100 hiljada ljudi među kojima je bio i Franjo Tuđman, novoizabrani predsednik Predsedništva SR Hrvatske; pre skidanja gledao je ka severu, ka Mađarima, dok danas gleda ka jugu. Vraćen je tako što je Šelendić okupio sto tamburaša da ispred njega sviraju ulicom dok ga on sklopljenog prevozi ka odredištu. Nikada nije rekao koliko je to koštalo, ali tada se pričalo da je izdvojio 700 hiljada maraka (što je malo verovatna cifra) za posao od kojeg nije imao ništa osim lične satisfakcije. „Kada dajete poklon, onda ne govorite o njegovoj cijeni“, uporan je bio Šelendić kada su ga pitali pre nekoliko godina o tome.

Spomenik banu Josipu Jelačiću na glavnom zagrebačkom trgu koji nosi njegovo ime. Foto: Wikimedia Commons/Damir-zg

Malo ljudi danas u Srbiji uopšte i zna da spomenik banu Jelačiću, tokom praktično čitavog perioda postojanja jugoslovenske socijalističke federacije nije bio na glavnom trgu u Zagrebu, trgu koji se nije ni zvao po njemu; možda, poput svih ostalih naroda, jednostavno volimo da ignorišemo ono što ruši narativ koji nam se dopada.

Šta bismo tek rekli na ispovest Bogdana Radice, jednog istaknutog jugoslovenskog intelektualca, novinara i diplomate iz perioda kraljevine, inače Hrvata po narodnosti. On se 1945. godine vratio u zemlju iz Njujorka i Londona, gde je bio tokom Drugog svetskog rata i gde je delovao kao pripadnik jugoslovenske emigracije. Vratio se, ali samo nakratko, jer je iste godine „zauvijek izišao iz Titova raja“, i kasnije napisao da je „najgore doživio u Zagrebu. Tamo je vlast bila prepuštena Srbima iz Like ili s Korduna. Sve ono što je nešto značilo u kulturnom ili političkom životu Hrvata, bježalo je prema austrijskoj granici ili je bilo ugušeno kao ’reakcija’“.

Svakako je to preterivanje: nisu u Zagrebu i Hrvatskoj u celini samo Srbi iz Like i Korduna bili na vlasti. Bilo je i Srba iz drugih krajeva. A bilo je i mnogo Hrvata, koji su morali biti većina jer su bili većina u toj republici. Ipak, ako je tih godina Srba iz Like i Korduna bilo na vlasti toliko da su upadali u oči, možda bi to moglo da objasni i skidanje i rastavljanje ovog spomenika. No, da se vratimo na ono s početka: ako je Tito bio prohrvatski a antisrpski orijentisan, kako je mogao Srbima iz Like i Korduna da prepusti Zagreb?

(P. L)