Bio premijer Ruske imperije kad je Srbima bilo najteže, kao starca ga nakon revolucije ubili na kućnom pragu
Ivan Loginovič Goremikin na svet je došao 8. novembra 1839. godine u Velikom Novgorodu. Rodio se u manjem vlastelinskom rodu, od oca Logina Ivanoviča i majke Kapitoline Nikolajevne, rođene Mankoševe.
Preporučujemo
U INDIJI BUKTI KOMUNISTIČKI USTANAK: Građanski rat o kome se ćuti već deset godina (FOTO)
PRST SUDBINE: Ruska imperija možda ne bi propala da ovaj carević nije umro mlad (FOTO)
Imperatorsko pravosudno učilište u Sankt-Peterburgu svršio je sredinom maja 1860. godine i iste se zaposlio u Praviteljstvujuščem senatu, vrhovnom kasacionom sudu Ruske imperije, nakon čega je postavljen na dužnost komesara seoskih dela Kraljevine Poljske (rus. Cárstvo Pólьskoe), u tom trenutku ruske pokrajine koju istoriografija naziva Kongresnom Poljskom, kako bi se napravila razlika između one prethodne nezavisne i ove zavisne, da ne kažemo okupirane zemlje poljskog naroda (mada mirne dušemo možemo upotrebiti tu reč, jer je potpuno adekvatna).
Zapravo je Goremikinov uspon ka vrhu vlasti imao logičan i prirodan tok. Počeo je 1866. godine kada je imenovan za vicegubernatora Plocke gubernije unutar Poljske, čije je sedište bilo u gradu Plocku koji se danas nalazi u Mazovskom vojvodstvu (polj. Województwo mazowieckie). Imao je svega 27 leta.
Imao je 30 leta kada je prebačen na mesto vicegubernatora Kjelecke gubernije, gde je služio pod baronom Mihailom Jegorovičom Vrangelom, rođenim stricom Petra Nikolajeviča Vrangela, belog generala sahranjenog po sopstvenoj želji u ruskoj Crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu a popularizovanog serijom „Senke nad Balkanom“; baron Vrangel za njega je rekao da je „činovnik na kvadrat“.
Goremikin se 1873. godine obreo u ministarstvu unutrašnjih dela, i sve do 1882. bio član komisije za seoske poslove Kongresne Poljske pri pomenutom ministarstvu. Tada je postao zamenik prokurora 1. odeljenja Praviteljstvujuščeg senata, a dve godine kasnije ober-prokuror 2. odeljenja.
Vremenom je postao je privrženik zakonitosti, kako se govorilo, i vrlo se negativno ophodio prema „administrativnim proizvoljnostima“, rak-rani ruskog pravosuđa. U vladinim krugovima smatrao se stručnjakom za seoska pitanja, zbog čega mu je 1891. naloženo da spremi set zakona o upravnom ustrojstvu seoskih imanja, iste godine kada je postavljen na dužnost zamenika ministra pravde.
Ruski politički i društveni delatnik Vladimir Josifovič Gurko, inače savremenik Goremikinov, za njega je napisao: „Po naravi, nesumnjivo, uman, pristojan i zamišljen, s primetnom sklonošću ka filozofskom spekulisanju, on je prilikom postavljenja za ministra unutrašnjih dela smatran ne samo članom liberalnog tabora, jer je zbog ličnih veza pripadao liberalnom senatorskom krugu, nego i zagovornikom, sigurno platonskim, Tolstojevih učenja“.
Do tog postavljenja je došlo 1895, godinu dana nakon što je imenovan za senatora i nedugo nakon što je postavljen na dužnost zamenika ministra unutrašnjih dela. Blagodareći svom dugotrajnom službovanju, Goremikin je stekao reputaciju „zakonika“, i njegov izbor za jednu od najvažnijih funkcija u imperiji probudio je nadu demokratskog dela javnosti, da će doći do smanjenja tih administrativnih proizvoljnosti.
Goremikin je kao ministar zaustavio sprovođenje novousvojenog lekarskog statuta kojim su bolnice i ambulante od zemstava (ustanova lokalne samouprave u ruralnim područjima, uvedena nakon oslobađanja seljaka) praktično otele nadzor nad njihovim sredstvima, kao i drugih odluka koje su išle ka tome da se zemstvima snize nadležnosti.
Godine 1896. proizveden je u dejstvujućeg tajnog savetnika, što je u tabeli rangova Ruske imperije (uspostavljene za carevanja Petra Velikog) bio građanski čin II klase, u rangu generala i admirala. Takođe je negde u isto vreme postao počasni član Imperatorskog pravoslavnog palestinskog društva, naučnog instituta posvećenog bliskoistočnim studijama.
Ministarstvo je napustio 1899. kada je postao član Državnog saveta, koji je bio najviše zakonodavno-savetodavno telo Ruske imperije sve do donošenja prvog ustava 1906, kada je preoblikovan u gornji dom parlamenta, kom prilikom je donji dom postala Državna duma, koja ranije nije postojala. Pripadao je grupi desno orijentisanih članova tog tela sa ultrakonzervativnim gledištima, a 1905. imenovan je za predsedavajućeg Posebne sednice koja se bavila merama jačanja seoskih gazdinstava.
22. aprila 1906. godine pred prvim sazivom Dume Goremikin je postavljen za predsednika Saveta ministara (odnosno: predsednika vlade), kada je zamenio Sergeja Vitea. Pre nego što je imperator Nikolaj II raspustio Dumu, čiji su deputati, gle čuda, pokušavali da predstavljaju birače a ne da ćute i klimaju glavom, Goremikin se borio sa narodnim predstavnicima i istupao protiv predloga zakona po kojem bi ministri bili odgovorni Dumi, to jest narodu, a ne imperatoru (što bi bilo u skladu sa duhom Ruske revolucije 1905, koje je Nikolaj navodno uvažio), a odbacio je i predlog radikalne agrarne reforme.
Nakon što je Duma raspuštena, Goremikin je 8. jula zamenjen Petrom Stolipinom, četiri godine kasnije imenovan za „stats-sekretara“ (količina stranih pojmova samo u nazivima državnih funkcija Ruske imperije bila je neverovatna), da bi se konačno 31. januara 1914. vratio na dužnost predsednika Saveta ministara, na kojoj će ostati sve do 20. januara 1916 godine: dakle, u vremenu kada je Kraljevini Srbiji i Srbima kao narodu uopšte, bilo najteže, on je bio predsednik ruske vlade.
Sarajevski atentat, Julska kriza, Crna nedelja, početak Prvog svetskog rata, Prva pa Druga pa Treća austrougarska ofanziva, slom zemlje pod združenim naletom Centralnih sila, Albanska golgota: kroz sve te naše velikoratovske epizode Ruska je imperija prošla sa Goremikinom kao premijerom. Nažalost, bilo su to mračne godine imperijalne vlasti, i Goremikin je u dobroj meri samo sprovodio volju dvorske klike okupljene oko Raspućina, koji je potpuno omađijao carski bračni par.
Ima tu štakljivih stvari o kojima je pomalo i nezahvalno govoriti. Na primer, Rusi su zajedno sa Britancima i u manjoj meri Francuzima, pre bugarskog ulaska u rat vršili pritisak na Srbiju da Bugarskoj da pola Makedonije, kako bi se svrstali na stranu Antante; čak je izgleda zvanični Sankt Peterburg u tome prednjačio preko svog poslanika u Sofiji Aleksandra Savinskog (koji je na sastanku sa Pašićem 29. oktobra 1914. zahtevao srpske ustupke) koji je sprovodio politiku svog šefa diplomatije Sergeja Sazonova (njegov britanski kolega Edvard Grej nije previše instistirao, što je verovatno bilo ključno da Makedonija ostane u sastavu naše države).
Odgovornost Goremikina za te pritiske teško je utvrdiva, ali moguće je, da ni ne postoji. Bugarofilija je, uostalom, u Rusiji i Velikoj Britaniji postojala unazad bezmalo pola veka, ako ne i više, i savršeno je bila legitimna; možda se nama nije sviđala jer su naši umišljeni interesi bili suprotstavljeni bugarskim umišljenim interesima (kažemo umišljenim jer su u interesu oba naroda bili i ostali sloga i jedinstvo) — ali bila je legitimna.
Ali je i podrška Ruske imperije Kraljevini Srbiji za vreme njegovog premijerovanja bila velika; ne samo što je Rusija — na izvestan način — ušla u Veliki rat da bi nas odbranila, nego su i slali vojnu i materijalnu pomoć (kao i Britanci i Francuzi; sve tri zemlje su u Kraljevini Srbiji imale svoje oficire, vojnike, lekare, bolničarke).
Goremikin je, u svakom slučaju, tokom svog mandata vodio pravu borbu sa Državnom dumom i naprednim blokom u njoj, i stoga nimalo ne čudi što je uhapšen posle Februarske revolucije koja je dovela do abdikacije cara Nikolaja, rušenja dinastije Romanov, rušenja Ruske imperije i konačno proglašenja Ruske republike 14. septembra 1917. godine.
Nedugo nakon hapšenja ispitan je pred Vanrednom komisijom Privremene vlade, ali je maja meseca amnestiran zbog svojih godina: šest meseci ranije napunio je bio 77.
Zatim su vlasti odlučile da ga proteraju iz Petrograda (nakon što je počeo Prvi svetski rat protiv Nemačkog carstva i Austrougarske, Sankt-Peterburgu je zvanično promenjen naziv iz germanskog u slovenski).
Smestio se u svojoj dači kod Sočija, gde je ubijen pod, u dobroj meri, nejasnim okolnostima. Izgleda je usmrćen na kućnom pragu od strane neke razbojničke bande, tokom pljačke, zajedno sa svojom suprugom Aleksandrom Ivanovnom (rođenom 1845, kćerkom senatora, vojnog pravnika i tajnog savetnika Ivana Hristijanoviča Kapgera), kćerkom Aleksandrom (rođenom 1871, koja je tokom rata bila bolničarka) i zetom Ivanom Aleksandrovičem Ovčinjikovim.
Pretekli su mu kćer Tatjana (supruga barona Nikolaja Nikolajeviča Medema, rođena 1872. a preminula 1965) i sin Mihailo (rođen 1879, a preminuo 1927, koji je u vreme monarhije imao stariji dvorski čin kamergera, odnosno komornika). Oboje su nakon Oktobarske revolucije uspeli nekako da emigriraju u Francusku.
Budući da se ovaj razbojnički napad na njegovu daču odigrao 24. decembra 1917. godine, mesec i po dana nakon što je napunio 78 godina, nije iključeno da je u pitanju bila boljševička likvidacija, da li smislena ili stihijska, nije važno; uostalom, postoji verzija po kojoj ih je gomila prepoznala na ulici i linčovala. Oktobarska revolucija odigrala se, uostalom, dan pre nego što će Goremikin proslaviti rođendan (Rusi su tada još uvek, kao i mi, zvanično koristili julijanski kalendar, pa otuda ne govorimo o „novembarskoj revoluciji“), i u toku je bila konsolidacija njihove vlasti.
Važan je vremenski kontekst: 25. novembra održani su izbori za Sverusku ustavotvornu skupštinu na kojima je Partija socijal-revolucionara (popularni eseri) odnela ubedljivu pobedu zahvaljujući glasovima seljaka (boljševici su komotno slavili u gradovima, kao i među vojnicima na frontu, gde su dobili ubedljivu dvotrećinsku većinu), nakon čega su boljševici predvođeni Lenjinom, koristeći se punom kontrolom nad sovjetima i državnim institucijama, krenuli u političku ofanzivu koja je kulminirala 19. januara 1918. kada je skupštinsko zasedanje jednostavno prekinuto zaključavanjem zgrade u kojoj se održavalo.
Kasnije toga dana skupština je raspuštena od strane Sveruskog centralnog izvršnog komiteta (kako se sada zvala vlada), a vrhovno zakonodavno telo postao je Sveruski kongres sovjeta. Dakle, u međuvremenu, između izbora za Sverusku ustavotvornu skupštinu i njenog ukidanja, ubijen je Goremikin. Kakvu je ulogu njegova smrt imala u široj shemi stvari? Verovatno nikakvu; stoga i jeste možda nategnuto pričati o boljševičkoj odgovornosti za njegovu pogibiju. Ali kakvu bi on ulogu imao u Ruskom građanskom ratu i beloj kontrarevoluciji, da je ostao život? Nikada nećemo saznati.
Opelo njemu i njegovoj porodici obavljeno je u Hramu Svetog Nikolaja Čudotvorca na hludovskoj strani Sočija; sahranjeni su zajedno, u porodičnoj grobnici. Za kraj, možda nije zgoreg pomenuti da je od trinaest njegovih naslednika na položaju ministra unutrašnjih dela, samo petoro umrlo prirodnom smrću (Svjatopol-Mirski, Durnovo, Ščerbatov, Štjurmer i Aleksandar Hvostov); trojica su pali kao žrtve atentata (Sipjagin, Pleve i Stolipin), a petorica stradala tokom Crvenog terora (Buligin, Makarov, Maklakov, Aleksej Hvostov i Propopov).
(P. L.)
Povezane vesti
Srbija dobila svoje prve Mišlenove zvezdice: Ovo su najbolja dva restorana
Srbi više ne mogu na Kubu bez vize: Evo šta treba da znate i koliko će vas to koštati
Srbija najbrže rastuće tržište u ovom sektoru u regionu: Investitori će tek dolaziti?
<% post.title %>
Čuveni proizvođač kamiona u krizi: Očekuje se da će sledeća godina biti još teža
Video: Srušio se plafon i povredio pacijente: Bizarna nezgoda u bolnici
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
A OD GAZDE ZA ODLAZAK U PENZIJU - STAN! Mitar je svoju radnicu Desanku častio nekretninom: "Ovo nije poklon, ona je to sve zaslužila"
Čovek parkirao auto u Pančevu, svi mu se smeju zbog natpisa na haubi: "Mora da se razveo pa slavi" (FOTO)
Majka iz Srbije zatražila disciplinski postupak protiv učiteljice zbog domaćeg zadatka svoje ćerke - razlog ne može biti bizarniji
