Šta muslimanski grobovi stari 1.300 godina traže usred Francuske

Karta širenja Omejadskog kalifata. Francuski posedi u fokusu. Foto: journals.plos.org

Mediteranska obala na jugozapadu današnje Francuske istorijska je oblast koja se naziva Septimanija. U pitanju su zapadni krajevi starorimske provincije Narbonske Galije (nazvane po glavnom gradu po imenu Kolonija Narbo Martijus, današnji Narbon), koja se okvirno protezala od Italije do Pirineja i bila od velikog strateškog značaja zbog kontrole puta ka Iberiji; dok Septimanija svoje ime duguje ili latinskom nazivu grada Bezjea (Kolonija Julija Septimanorum Beatere) ili pak činjenici da se na njenom tlu nalazilo nekih sedam gradova (Bezje, Eln, Agd, Narbon, Lodev, Magelon i Nim).

Septimanija je 462. došla pod vlast Teodorika II, ušavši tako u sastav Vizigotskog kraljevstva koje se na svom teritorijalnim vrhuncu prostiralo po najvećem delu Pirinejskog poluostrva. Početkom osmog veka, nastupila je velika kriza i građanski rat, kada je 709. godine Roderih svrgnuo kralja Viticu.

Roderihovi protivnici — u dobroj meri sledbenici arijanskog hrišćanstva — skupili su se na afričkoj strani Gibraltara, zatražili pomoć mavarskog emira Muse (vladara najzapadnijeg dela Omejadskog kalifata) i otvorili vrata pakla za hrišćane, vrata koja će se zatvoriti tek osamsto godina kasnije.

Bitka kod Poatjea u današnjoj Francuskoj, u kojoj su Franci pobedili Arabljane i zaustavili islamski proboj u Zapadnu Evropu. Foto: Wikipedia/Bender235

Mavarska najezda počela je 711. kada je berberski vojvoda Tarik ibn Zijad prešao Gibraltar, isprva sa svega 1.700 vojnika, zvanično — da bi intervenisao u građanskom ratu. Nakon što mu je stiglo pojačanje, sukobio se sa Roderihom u Bici kod Gvadalete: sedam hiljada Mavara udarilo je na dvadeset pet hiljada Vizigota, i nanelo im strahovit poraz u kojem je Roderih skupa sa cvetom vizigotskog plemstva izgubio život.

Brzina kojom su Mavri pokorili vizigotsku državu bila je munjevita (osvojili su sve osim krajnjeg severozapada, gde je u planinama nastalo Kraljevstvo Asturija, to seme slobode iz kojeg će nići sve ostale iberijske hrišćanske države i posledično — Španija i Portugalija).

Već 717. oni su pod zapovedništvom Al-Sama ibn Malika prešli Pirineje i zaposeli Septimaniju, koju su pretvorili u jednu od pet pokrajina Al Andaluza (kako su nazvali novu zemlju). Za prestonicu su izabrali Narbon, koji su zvali Arbuna, u kojem se domaće stanovništvo, i dalje mahom arijansko (dakle, jeretičko), osetilo sigurno od progona Katoličke crkve (u tom trenutku nedvosmisleno pravoslavne), i pružilo im podršku; drugi gradovi poput Bezjea, Agda, Nima, Lodeva i Magelona, sledili su taj primer, pa su se kalifatske snage obezbedile u Arbuni a preko njene luke arabljanska mornarica stekla punu kontrolu nad Zapadnim Mediteranom.

Ratne operacije franačkog kralja Pipina Malog u mavarskoj Septimaniji tokom 752—759. godine, protiv muslimanskih i snaga akvitanskog vojvode. Foto: Wikimedia Commons/Iñaki LLM

Međutim, spremajući se za osvajanje Akvitanije, doživeo je 721. godine Al-Sam ibn Malik težak poraz u Bici kod Tuluza od ruku akvitanskih vojvoda, nominalnih podanika franačkih kraljeva ali suštinski nezavisnih vladara. Al-Sam je tom prilikom ranjen i nedugo potom podlegao povredama, te sahranjen u Arbuni. No, to nije bio kraj jer su njihovi redovi brzo popunjeni i oni su već sredinom te decenije krenuli u novi nalet, čak dobacili do Otena, grada u samom srcu Francuske, u današnjem regionu Burgonja, na manje od trista kilometara od Pariza.

Njihov dalji prodor u Zapadnu Evropu, koji bi da je uspeo imao katastrofalne posledice po hrišćansku veru i civilizaciju, zaustavljen je 732. godine Bitkom kod Poatjea, kada su odlučnu pobedu odneli Franci predvođeni majordomom Karlom Martelom (stvarnim vladarom tog kraljevstva na čijem su se nominalnom prestolu smenjivali poslednji pripadnici dinastije Merovinga).

Naravno, opasnost nije u potpunosti uklonjena, samo bi bez te hrišćanske pobede islam verovatno u roku od nekoliko decenija zacario čitavom Evropom, uključujući i Balkan. U stvari, dve godine kasnije Mavri su ušli u Provansu kada su im se bez borbe predali Avinjon, Arl i Marsej, i to na poziv tamošnjeg plemstva koje je htelo da ih muslimani zaštite od Martela.

Mavarska posada 759. napušta Narbon posle 40 godina, a Kordopski emirat gubi kontrolu nad jugozapadnom Francuskom. Foto: Wikimedia Commons/ Émile Bayard/Uploadalt

Sam Karlo Martel (koji pritom za svog života nije samo od Arapa branio Franciju nego i od Sasa, Avara, Frižana, oblasnih gospodara) morao je da sklapa mnoštvo različitih koalicija i da saveznike traži na svim stranama, da se oslanja na Langobarde, i na gotsko i galorimsko plemstvo, da bi nekako izašao kao pobednik. 737. sravnio je Avinjon sa zemljom i uništio omejadsku flotu, srušio zidine Bezjea, Agda, Magelona, Monpeljea i Nima, ali njegov brat Hildebrand (praotac dinastije Nibelunga) nije uspeo da zauzme Arbunu.

Tako su se sve zaposete teritorije vratile u šake franačke države, sem Septimanije, koja je ostala kalifatska pokrajina još petnaest godina. Međutim, 750. propao je Omejadski kalifat i uspostavljen Abasidski; 756. na čelo Kordopskog emirata došao je omejadski princ Abd el Rahman, koji je šest godina bio u bekstvu i koji nije priznavao Abaside te je od Al Andaluza napravio nezavisnu državu, samim tim daleko slabiju od moćnog transkontinentalnog kalifata.

U međuvremenu, 752. godine bila je počela ofanziva novog franačkog kralja Pipina Malog, sina Karla Martela i prvog vladara dinastije Karolinga, oca Karla Velikog. Jedan za drugim, grofovi Nima, Agda, Bezjea, koji su kao vazali bili potčinjeni emiru Kordobe, deklarativno su sada davali svoju reč Pipinu i priznavali prevlast kralja Franaka.

Muslimanski grobovi stari 1.300 godina otkriveni u Nimu. U to doba zapadne oblasti francuskog Mediterana pripadale su Omejadskom kalifatu. Foto: journals.plos.org

Ne i Arbuna, gde je gotsko plemstvo podržavalo muslimane; pritom su Pipinu napadi baskijske vojske pod akvitanskim vojvodom otežavali kampanju, pa je trebalo sedam godina opsade da Arbuna padne, no ni tada ne osvajanjem već pregovorima. Pipin je obećao da će poštovati gotske zakone, i njihovog grofa Mila postavio za gospodara, čime je obezbedio njihovu podršku u borbi protiv akvitanskog vojvode. Mavarska posada bezbedno je napustila grad, i Arbuna je ponovo postala Narbon.

1.257 godina docnije, u kasnu zimu 2016, potvrđeno je da su u Nimu tokom arheoloških iskopavanja vršenih deceniju ranije, otkriveni grobovi trojice muslimana severnoafričkog porekla, vrlo blizu gradskog jezgra, u nekropoli u kojoj su sahranjivani i drugi članovi zajednice. Pretpostavlja se da su u pitanju bili vojnici koji su ostali da žive tu nakon mavarskog osvajanja Septimanije.

Pogrebeni su po islamskom obredu, sva trojica su bila položena na desnu stranu i okrenuta prema Meki. Dvojica su sahranjeno po „el lahdu“, sa telima u iskopanim nišama i leđima prema ciglama, dok je jedan (koji se nalazi u sredini na slici iznad) sahranjem po „el šaku“, direktno u rovu popunjenom i natkrivenom kamenjem iz starorimskih zidina. Nema tragova nasilja, umrli su prirodnom smrću, i očigledno nakon toga tretirani s poštovanjem.

VIDEO: Ovo je možda jedno od najznačajnijih arheoloških otkrića u Srbiji:

(P. L.)