Dramatični dani Musolinijevog pada: Od silnog diktatora do hapšenja u ambulatnim kolima, za manje od 24 satа
Svaka diktatura odlikuje se neshvatljivom krhkošću, koja postaje očigledna tek onda kada diktator bude srušen. Benito Musolini bio je preko dve decenije „bog i batina“ u Italiji, nedodirljiv u visini svog položaja, a pao je bez otpora i ispaljenog metka
Puno ime osnivača italijanskog fašističkog pokreta, vođe Nacionalne fašističke partije i jednog od dva glavna predvodnika Sila Osovine, uz Adolfa Hitlera — bilo je Benito Amilkare Andrea Musolini. Čovek kojeg su njegovi sledbenici nazivali duče, rodio se 29. jula 1883. godine u gradiću Predapio, u okrugu Forli-Čezena u Romanji, na severu zemlje, kao najstarije od troje dece kovača Alesandra i učiteljice Roze. Otac mu je bio socijalista, zbog čega je i dobio ime Benito (po meksičkom levičarskom predsedniku Benitu Huarezu), dok mu je majka bila posvećena katolkinja.
Preporučujemo
DA LI ZNATE ŠTA JE MARŠ NA RIM? Benito Musolini je na današnji dan došao na vlast! (FOTO)
Grobari i Delije su naoružani bolje od fašističke Italije koju je ludi Musolini samoubilački uveo u Drugi svetski rat (FOTO)
Ocu duguje svoju socijalističku mladost, i izgleda je 1902. emigrirao u Švajcarsku delimično motivisan željom da izbegne vojnu obavezu. Tamo nije mogao da nađe stalan posao, mada je neko vreme radio kao zidar; bio je aktivan u levičarskim krugovima, i čak navodno upoznao Vladimira Lenjina, koji je kasnije kažu kritikovao italijanske socijaliste što su dopustili da Musolini napusti pokret. Uhapšen je 1903. zbog pozivanja na generalni štrajk i proteran u Italiju, ali je tamo pušten pa se vratio nazad u Švajcarsku. Nakon amnestije zbog dezerterstva, konačno se decembra 1904. vratio u Italiju, odslužio dvogodišnji vojni rok i postao učitelj.
Potom se bavio novinarstvom, i politički napredovao. Već 1912, kada je imao svega 29 godina, bio je jedna od vodećih ličnosti Italijanske socijalističke partije, iz čijeg je članstva izbačen početkom Prvog svetskog rata zbog zalaganja da Italija interveniše na strani Antante (oni su se držali odluka Druge internacionale, onda kada je većina socijalističkih partija u Evropi izdala pacifizam).
Među razlozima za ovakvo stajalište, navodio je reakcionarstvo Centralnih sila, i njihove imperijalističke težnje protiv Srbije i Belgije, Danske, Francuske i protiv Italijana, kojih je mnogo živelo u Austrougarskoj; smatrao je, rušenje Hoencolerna, Habzburga i Osmanlija stvoriće bolje uslove za razvoj društva i radničke klase u Evropi, a tačno je predvideo i da će opšta mobilizacija potkopati reakcionarni autoritarijanizam ruskog imperijalnog režima i dovesti do socijalne revolucije.
Posle toga raskinuo je sa socijalizmom i počeo da zastupa revolucionarni nacionalizam koji prevazilazi klasne podele (držao je, da su događaji Velikog rata ubedljivo dokazali da su nacionalni identitet i solidarnost značajniji od klasnih razlika), osnovao intervencionistički list „Narod Italije“, kao i prvu fašističku organizaciju koja će se godinama kasnije transformisati u partiju. Ipak, nije se sve završilo na rečima jer pristupio je borbenim redovima, i bio ranjen na frontu pa 1917. godine otpušten iz vojske zbog povreda. To je ukratko, njegov raniji život koji je manje poznat široj javnosti, kako našoj tako i svetskoj.
GUBLJENJE KONACA
Daleko je poznatije ono što se dešavalo kasnije: Marš na Rim oktobra 1922. kojim su fašisti osvojili vlast a Musolini postao najmlađi predsednik vlade u italijanskoj istoriji (i ostao sve do izbora Matea Rencija 2014), ubrzana konsolidacija autoritarne vlasti koja ga je pretvorila u diktatora pored živog kralja Vitorija Emanuela III, sklapanje Lateranskog sporazuma sa papom Pijem XI kojim je stvorena Grad-država Vatikan, invazija na Etiopiju i izgradnja Italijanskog carstva, približavanje nacističkoj Nemačkoj i stvaranje osovine Rim-Berlin, intervencija u Španskom građanskom ratu, ulazak u Drugi svetski rat 1940. na strani Trećeg rajha — tako bi mogle da se sažmu dve dekade njegove gotovo apsolutne vlasti nad jednim od najgenijalnijih naroda na kugli zemaljskoj, tokom kojih je bio u žiži i središtu najkrupnijih političkih događaja svog doba.
Da Italija nije spremna za dugotrajni rat — bilo je očigledno svakome bolje upoznatim sa stanjem italijanske ekonomije i vojske, a najviše samom Musoliniju, zbog čega i jeste toliko oklevao pa je Francusku napao tek onda kada je bila potpuno poražena od strane Nemaca. Već početkom 1942. italijanski je položaj postao neodrživ, a stvari su otišle dođavola nakon teškog osovinskog poraza u Drugoj bici kod El Alamejna krajem te godine.
Početkom 1943. osovinske snage poražene su i u Tunisu te izbačene iz Severne Afrike, pa je invazija na Apeninsko poluostrvo postala gotovo izvesna. Musolinijevi pokušaji da ubedi Hitlera da potpiše separatni mir sa Staljinom kako bi se nemačke trupe prebacile za odbranu Italije i na mediteransko ratište, ostali su bez efekta.
Pritom je italijanska industrijska proizvodnja stala zbog nedostatka sirovina poput uglja i nafte, i vladala je hronična nestašica hrane; ono čega je bilo koštalo je „kao Svetog Petra kajgana“. Fašisti su ubrzano gubili kontrolu nad stanovništvom, koje više nije verovalo njihovoj propagandi nego je slušalo Vatikanski radio i Radio London, u želji da će čuti istinu koja se krije.
DA LI ZNATE ŠTA JE MARŠ NA RIM? Benito Musolini je na današnji dan došao na vlast! (FOTO)
Musolini je 6. februara izvršio najveće tumbanje vlade u fašističkoj eri, i praktično zamenio sve ministre, ali to nije bilo dovoljno za opstanak fašističke vlasti i obnovu popularnosti režima. Marta meseca zemlju je potresao niz velikih štrajkova na severu posle kojih su usledile smene vrha policije, što je dodatno zakomplikovalo stvari i okrenulo krupne igrače protiv dučea. A obični ljudi bili su besni zbog sve većeg prisustva nemačkih oružanih snaga na tlu Italije — u toj meri da su savezničke trupe, kada su se 9. jula iskrcale na Siciliju, dočekane kao oslobodilačke.
Samo nekoliko dana nakon invazije, postalo je potpuno očigledno da je italijanska vojska pred potpunim slomom. Zato je Hitler 19. jula sazvao Musolinija da mu očita bukvicu, i do sastanka je došlo u vili senatora Ahilea Gađe, u Feltreu u regiji Veneto.
Ali Benito više nije mogao da trpi firerovo hvalisanje i korenje zbog slabosti italijanske vojske: dva sata je Hitler držao monolog, a da Musolini reč nije mogao da kaže. Totalno stresisan, tokom te tirade dočekao je vest o savezničkom bombardovanju Rima, prvom u istoriji, i na Hitlerovo zaprepašćenje naprasno posle ručka prekinuo samit koji je trebalo da traje tri dana. Znao je, ne samo da Italiji preti strašan poraz već i da njegova vlast visi o koncu, ali, daleko od toga da je bio spreman da se preda.
Međutim su stvari već otišle predaleko. Među onima koji su smenjeni u februaru bili su Galeaco Ćano i Dino Grandi, koji su sada bili u prvom redu pobune protiv Benitove vlasti; posebno Grandi, najglasniji protivnik daljeg ratovanja. Ali nisu bili usamljeni, nekoliko drugih visokih fašističkih funkcionera — poput Đuzepea Bastijanija, podsekretara ministarstva spoljnih poslova (sam Musolini bio je novi ministar, pa je zbog velikog broja drugih njegovih obaveza, Bastijani suštinski vršio dužnost šefa diplomatije), Dina Alfijerija i Vitorija Ambrozija, načelnika Generalštaba — dizalo je glas, i duče je bio prinuđen da za 24. jul sazove sednicu Velikog fašističkog veća, po prvi put od početka rata.
ORDINE DEL GIORNO GRANDI
Ovo telo, osnovano kao partijsko 1923. pa pretvoreno u državno 1928. godine, bilo je najviši organ vlasti fašističke Italije, i teoretski je moglo da smeni dučea, to jest, da predloži Njegovom Veličanstvu smenu predsednika Saveta ministara (kako se vlada zvanično zove i danas u toj zemlji, i kako se kod nas zvala sve do Drugog svetskog rata). Dino Grandi, jedan od retkih politički pismenih ljudi u veću, odlučio je da iskoristi ovo maltene uzgredno ovlašćenje, spremivši predlog sa namerom da ga stavi na glasanje.
22. jula Musolini se sastao sa Vitorijom Emanuelom da bi ga izvestio o sastanku u Feltreu; izgleda je kralj pokušao da ubedi dučea da podnese ostavku, dok je duče njega uveravao da će izvesti Italiju iz rata do 15. septembra najkasnije. Kralj je već ranije razmišljao o puču, i moguće je da ga je ovaj sastanak ubedio da je to jedini put, jer se sumnjalo da progermanski ultrafašista Roberto Farinači kuje plan o rušenju i kralja i Musolinija i dovođenju Italije pod direktnu kontrolu Nemačke.
Sednica Velikog fašističkog veća u Palati Venecija počela je u 17 časova, u predvorju salona u kojem se nalazila Musolinijeva kancelarija, za velikim stolom u obliku slova „U“, zastrtom crvenom draperijom sa snopovima. Dučeova stolica bila je izdignuta, iznad njihovih glava visio je ogromni luster, zidovi su bili dekorisani plavim somotskim tapiserijama i velikim slikama, a na mermernom podu bila je uklesana godina VII fašističkog kalendara. Po prvi put, Dučeovi musketari, njegova lična straža, nisu bili prisutni u palati. Nije bilo zapisnika.
Musolini — obučen u uniformu glavnokomandujućeg „Crnih košulja“ — govorio je prvi, o opštim stvarima i toku rata, da bi na kraju postavio pitanje, šta većnici misle o dilemi: rat ili mir?
Sledili su De Bono, Farinači i De Veki, potom Grandi koji je pričao sat i po vremena te završio govor Musolinijevim citatom iz 1924: „Neka nestanu frakcije, da bi nacija živela“; potom su govorili drugi. U 23 časa i 30 minuta, zapovednik crnokošuljaša Enco Galbijati namignuo je partijskom sekretaru Karlu Skorci, koji je potom nešto došapnuo Dučeu; ovaj je zatim kazao da su pojedini „saborci“ zbog dužine trajanja sednice zatražili njeno nastavljanje sutradan.
Grandi je ustao sa stolice i počeo da viče, zahtevajući da se prvo glasa o njegovom predlogu, tvrdeći da je sramno da se ide na spavanje dok italijanski vojnici ginu za otadžbinu. Musolini ga je bledo gledao, i nerado prihvatio zahtev. Nikada se do tada nije desilo da se neko drznuo da zatraži glasanje o bilo čemu, sednice su uvek pažljivo pratile Musolinijeva obrazlaganja i usmeravanja.
Ipak, pre nego što je Grandi izneo na glasanje svoju unapred spremljenu rezoluciju kojom se kralj umoljava da uzme natrag u svoje ruke sve ustavne dužnosti i obaveze koje mu pripadaju, Musolini je održao još jedan govor kojim je praktično pokušao da zastraši članove veća; zatim je dao reč Skorci koji je izneo vlastiti predlog o imenovanju po tri ministra vojske i unutrašnjih poslova, iznenadivši sve prisutne, a posebno Musolinija koji je izgubio svaku nadu da će poraziti Grandija.
Nakon dalje prepirke i pregovaranja, u dva časa izjutra glasalo se. Prvo o Grandijevom predlogu (tehnički se to zvalo „dnevna zapovest“, ital. Ordine del giorno) koji je imao više potpisa. U suštini — bilo je to glasanje o nepoverenju Musoliniju, koji je pravno gledano bio predsednik vlade sa mandatom koji mu je poverio kralj. Prvi je glasao Skorca — ne. Zatim stari maršal Emilion De Bono — da. To je sve kolebljivce gurnulo na Grandijevu stranu. Na kraju je za glasalo devetnaest članova Velikog veća, a protiv bilo osmoro. Musolini je bio zbačen.
Osim što nije.
Grandi se u 6 časova poslepodne sastao sa vojvodom Pjetrom Dakvaroneom i predao mu jednu kopiju izglasane “dnevne zapovesti“, koju je ovaj potom u 7 časova predao kralju, koji je u 9 sati zvao maršala Pjetra Badolja i rekao mu da će biti imenovan za novog predsednika vlade. Ali plan je bio da se sa tim krene tek 29. jula.
Narednog dana, Benito Musolini se pojavio na poslu kao i obično, kao da se ništa nije desilo. Po svemu sudeći, on je zbog svoje gotovo apsolutne kontrole u proteklih dvadeset godina zakon tumačio tako da je Veliko fašističko veće doživljavao tek kao savetodavni organ, smatrajući da ono glasanje nema nikakvu zakonsku vrednost. Možda je i to samo tako hteo da predstavi, ali bilo kako bilo, potez je bio prilično genijalan. Ali nije prošao.
U TOPLOM LETNJEM RIMSKOM SUMRAKU
Po dolasku na posao, na radnom stolu je zatekao pismo Tulija Čanetija, koji ga je obavestio da povlači svoj glas za „Ordine del giorno Grandi“. Potom je poslao po Grandija, kojeg se nigde nije moglo naći; vrlo je moguće da je nameravao da ga ovlasti da stupi u kontakt sa Saveznicima. Sastao se i sa japanskim ambasadorom, kojeg je šokirao zahtevom da general Todžo pokuša da ubedi Hitlera na dogovor sa Staljinom, inače će Italija biti prinuđena da napusti alijansu.
Potom je tražio audijenciju kod Vitorija Emanuela, u nameri da ga obavesti o događajima od prethodnog dana. To je potpuno poremetilo kraljeve planove i oni više nisu mogli da se odlažu. (Musolini je pre audijencije ručao kod kuće; supruga Rakele pokušala je da ga nagovori da ne ide, rekavši mu da se neće vratiti, ali ju je on uveravao da mu je kralj „najbolji prijatelj“ i da ne mora da se brine.)
Dva čoveka su se sastala u 17 časova u Vili Savoja. Musolini — koji je sa sobom doneo zakon o Velikom fašističkom veću, usvojeni Grandijev predlog i Čanetijevo pismo — pokušao je da objasni šta se odigralo, da odluka nema pravnu težinu i da su se mnogi predomislili tokom noći, ali kralj ga je presekao, blago kazavši da je zemlja slomljena i da je njegova ostavka sada neophodna, obavestivši ga da je na njegovo mesto imenovan maršal Pjetro Badoljo.
„U tom slučaju je gotovo? Gotovo, gotovo. Ali šta će biti sa mnom, sa mojom porodicom?“ pitao je Musolini, nakon čega ga je kralj uverio da će biti bezbedni i otpratio ga do vrata, gde ga je čekao kapetan Vinjeri koji ga je odveo do karabinjera. „Zar i karabinjeri? Ne!“ rekao je Musolini, pre nego što ga je Vinjeti uhvatio za lakat i uveo u ambulantna kola, koja su čekala da ga neprimećeno, po poslednji put, provezu rimskim ulicama na koje je padao topli letnji sumrak.
Tako je bio uhapšen, prebačen prvo u jednu pa sat vremena kasnije u drugu kasarnu. Badoljo mu je iste noći pisao, i pitao ga gde želi da ga odvedu; Musoliniji je izrazio želju da ga pošalju u njegovu letnju rezidenciju u Romanji, i pritom ponudio svu svoju pomoć njemu i njegovoj novoj vladi. Naravno, nije bilo govora da mu se želja ispuni: Italijani su opravdano strahovali da će Nemci pokušati da ga oslobode, pa će ga zato narednih meseci premeštati sa jedne na drugu tajnu lokaciju.
Radijski spiker Đambatista Arista, uvek korišćen za svečane prilike, tačno je u 22.45 časova objavio vest, a narod je izašao na ulice da slavi. Da, da slavi, da čupa bedževe sa snopovima onima koji su ih i dalje nosili na reveru, da cepa propagandne postere, da uklanja fašističke simbole sa zgrada.
Italijanski je narod bio toliko nezadovoljan Musolinijem i njegovim ratom, načinom na koji je bio vođen, poniženjima koje je vojska trpela na svim frontovima, ekonomskim slomom, glađu, autoritarnom vladavinom — da nikakvog otpora ovoj odluci od strane samih fašista nije bilo. Bez ispaljenog metka, pao je diktator. Većina je sigurno verovala da je kraj rata blizu, iako je zapravo to bio tek početak, jer najveće ratne strahote Italija će preživeti posle ovoga, pošto će sada ona postati bojište.
Elem, svi istaknuti fašisti uhapšeni su iste noći, i Badoljo je dva dana nakon preuzimanja vlasti raspustio Nacionalnu fašističku partiju. Da bi dobio na vremenu, deklarativno je tvrdio da će Italija ostati uz Nemačku, ali je tajno već bio počeo da pregovara sa Saveznicima. Italija je separatni mir potpisala 3. septembra i to objavila pet dana kasnije.
Zemlja je momentalno potonula u potpuni haos: Nemci su pokrenuli Operaciju „Ahze“ sa ciljem da zaposednu Italiju i pretvore je u tampon-zonu koja će štititi južnu granicu Rajha; 12. septembra tim nemačkih komandosa pod vođstvom Ota Skorcenija oslobodio je Musolinija iz zatočeništva u Hotelu „Kampo Imperatore“ na planini Gran Saso u Abrucu; kralj i vlada pobegli su iz Rima i vojsku ostavili bez datih naređenja; i tek je 13. oktobra sa Malte objavila Italija rat Nemačkoj, ali mnogi su odbili da upere cevi u svoje dojučerašnje saveznike; u severnoj i centralnoj Italiji uspostavljena je Italijanska Socijalna Republika, marionetska poludržava na čelu sa Musolinijem, čija se teritorija smanjivala kako su Saveznici napredovali ka Alpima.
Benita Musolinija i njegovu ljubavnicu Klaru Petači, dok su pokušavali da prebegnu u Švajcarsku, zarobili su partizani 27. aprila 1945. i narednog dana streljali kod jezera Komo. Sutradan su njihova tela doneta u Milano, gde su šutirana, pljuvana i potom obešena naopačke na trgu Loreto, zajedno sa drugim streljanim fašistima. Leševi su bili predmet poruge.
Ahile Starače, istaknuti milanski fašista koji je jednom za dučea rekao: „On je bog“, doveden je 29. aprila da se uveri da mu je vođa mrtav; nakon što je salutirao lešu, streljan je i obešen pored svog pokojnog vođe. Musolini je prvobitno pokopan u neobeleženi grob, ali su ga već naredne godine iskopale neke pristalice, i on je posle mnogo peripetija sahranjen u rodnom mestu deset godina kasnije.
(O. Š.)
Povezane vesti
Srušio se lift u stambenoj zgradi, povredio dve žene i troje dece: Užas u Palermu
Oluja opasna po život pogodiće sledeće sedmice ove predele Evrope: Očekuju se uraganski vetrovi!
OVA lekcija zbunila osmake, a ne razumeju je ni roditelji: Pitali smo pedagoga da li je to razumljiv jezik
<% post.title %>
Italijanima zabranjeno surogat majčinstvo i u inostranstvu, kazna do milion evra
Video: Radnika milimetar delio od smrti: Sam Bog ga je pogledao
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Kada je teolog iz Zvornika ugledao prizor ispod bankomata, odjurio je prvo u banku, pa u policiju - zbog onoga što je učinio aplaudira mu ceo Balkan
Fotografija dnevnog boravka iz stare Jugoslavije izazvala lavinu reakcija: "Sve je ostalo isto i nakon 45 godina"
Slika iz autobusa koja je rasplakala Srbiju: "Otac ovako izgleda – nesavršen, ali sa srcem većim od veka!
Zoran
I posle su Srbi divljaci.
Podelite komentar